Нуде нам голуба на грани за орла на рамену

Nude nam goluba na grani za orla na ramenu

18 avgusta 2017

Piše: Aleksandar Pavić

Suprotno lažima koje nam se serviraju kako ćemo se konačno usrećiti samo ako se otarasimo „kosovskog balasta“, Srbi bi ušli u najužu konkurenciju za najgluplji narod u istoriji ako bi prihvatili da se odreknu i jednog dela Kosova i Metohije.

U zamenu za ono što imamo – suverenitet poduprt međunarodnim pravom, istorijska sećanja, prolitu krv predaka, siguran duhovni putokaz, drevne svetinje koje su jedini civilizacijski ukras tog prostora – nudi nam se magla. Nešto što se zove „evropska perspektiva“.

A, u bespućima te magle, nema čak ni tog zapadnog političara koji nam garantuje da će nas, u zamenu za odricanje bilo kog dela, pa čak i celog KiM, primiti u EU.

Urođenicima su se bar nudile konkretne stvari – jeftine đinđuve, ogledalca, ponekad čak i po koju tandžaru. Srbiji se ne nudi ni to, a kamoli EU. Nudi nam se ta ista magla. I od stranaca i od domaćih političara.

Ali ne bilo kakva magla. Nudi nam se, kao dezorijentisanim guskama, teška, gusta, skoro neprozirna magla, puna utvara, novih zamki i novih zaseda, u vidu zahteva za nove ustupke. Vojvodina, Raška oblast, Republika Srpska…

Dačić nam neprestano ponavlja da nam je suverenitet na KiM „fiktivan“. Ako je tako, zašto se toliko trude oko njega? Odnosno, po sažetim rečima Matije Bećkovića: „Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo? Ako je njihovo, zašto nam ga otimaju? A ako već mogu da ga otmu, zašto se toliko ustručavaju?“

Zašto svi ti silni spoljni pritisci da se potpiše pravno obavezujući sporazum o „normalizaciji odnosa“ između (uže) Srbije i tzv. Kosova? Zašto stalne zapadne inicijative da se prorede ili ukinu redovni izveštaji o KiM u Savetu bezbednosti UN? Zašto konstantni pritisci da se prištinska nakazna tvorevina primi u što više međunarodnih institucija?

Zato što oni koji nas pritiskaju znaju da su međunarodni odnosi svojevrsna utakmica, koja će trajati dok je sveta i veka, bez pauze. I svaka, pa i minimalna pobeda, se računa i knjiži. Oni znaju da nema „konačnih rešenja“, osim onih na koja sam pristaneš.

Dok god mi, u ovoj konstelaciji međunarodnih odnosa, ne pristanemo na konačno rešenje oko KiM, mi imamo aktivnu poziciju, i mnogo višu cenu nego koju bismo inače imali. I u tuđim i u sopstvenim očima.

Arbanasi su, prema prvom otomanskom popisu 1455. činili oko 1% stanovništva Oblasti Brankovića, koja pokriva oko 80% današnjeg Kosova i Metohije. Srbi 98%. To je bila tadašnja realnost, koja se vremenom promenila, isključivo putem otomanskog osvajanja i represije, kao i besprizornog arbanaškog nasilja. Sada, kada je jasno da je jednopolarni svet, čije je sadašnje „Kosovo“ čedo, na izdisaju, zašto ne bismo sačekali da klatno istorije počne da se vraća u našem pravcu i realnosti kakva nama odgovara? I kakav bi mi to bili narod kada bi krotko prihvatili nasilnu otimačinu?

Što se tiče sadašnje realnosti na izmaku, u najmanju ruku je naivno misliti da će „razgraničenje“ sa Arbanasima išta rešiti.

Prvo, moći ćemo da zaboravimo na sve srpsko što je ostalo sa druge strane granice, od ljudi do svetinja. Njihova sudbina u „europskoj Hrvatskoj“, Federaciji BiH pod zapadnim protektoratom, novoj NATO perjanici Crnoj Gori i NATO-perspektivnoj Makedoniji i „naprednoj“ Sloveniji – dovoljan je dokaz. Kao, recimo, i sudbina Grka iz Konstantinopolja i sa ostrva Imbros i Tenedos, u skladu sa Ugovorom iz Lozane. I sad neko hoće da nas ubedi da bi u rukama Tačija, Haradinaja, Kurtija i kompanije sve nekako ispalo bolje. Ozbiljno. Ko se to zapravo bavi mitologijom?

Drugo, ko kaže da bi ta granica koju bismo povukli nama donela neki boljitak u odnosu na sadašnju, ipak provizornu? U ime „slobodnog protoka ljudi, robe i kapitala“, prištinska narko-teroristička družina bi još lakše, sa dodatnim letigimitetom i samopouzdanjem operisala u pravcu severa, ka teritorijama koje su odavno označene kao deo „Velike Albanije“. Mogli bi lako da organizuju i provokacije pod lažnom zastavom, da bi dokazali „ugroženost“ preostalog arbanaškog življa, pa da onda zahtevaju stranu intervenciju da bi se sprečila neka „nova Srebrenica“. Šta mislite, na čiju strani bi NATO/EU stali?

Treće, davanjem svoje teritorije, mi bismo dodatno ohrabrili arbanaške secesioniste u Makedoniji i Crnoj Gori. Velika Albanija bi bila još izglednija, i oni bi samo intenzivirali borbu za nju. A koji bi onda Srbija imala kredibilitet da se zalaže protiv toga? Naprotiv, Srbija bi samo mogla da se pokriva ušima, usput se brinući za svoja još nerešena pitanja, dok bi se aktivno uključili drugi velikodržavni akteri, poput Hrvata i Bugara. Dakle, ratovi bi bili još izgledniji, a Srbija više ne bi bila atraktivan saveznik za bilo koga.

Četvrto, Velika Albanija bi predstavljala permanentnu opasnost za ceo naš region. Ne samo zbog dodatno samouverenih velikoalbanaca ovenčanih velikodržavnom pobedom, već zbog onoga što bi ta teritorija predstavljala. Ona bi bila ne samo evroatlantski nosač aviona stalno usidren na ovom prostoru, već i baza za dalje širenje islamističkog ekstremizma. Na isti način na koji Federacija BiH postaje preplavljena Arapima, paradžematima, šerijatskim enklavama i terorističkim ispostavama pod maskom humanitarnih ili nevladinih organizacija, to bi isto postala i Velika Albanija. Da li neko stvarno ozbiljno misli da je unutar takvog pakla, najplodnijeg tla za balkansku verziju Islamske države, moguće čak i sanjati o nekakvom „atonskom modelu“ za srpske svetinje? O bezbednosti i perspektivi pravoslavnog i ostalog nemuslimanskog stanovništva da i ne govorimo.

Peto, Dačićev predlog o podeli bi nas stavio u apsurdnu situaciju da mi pomažemo Arbanasima da rešavaju svoje nacionalno pitanje, a da srpsko pitanje i dalje ostane otvoreno. Tu su u pravu oni – s kojima se principijelno ne slažem – koji podržavaju podelu KiM – ali bar zahtevaju da se ona sprovodi samo u sklopu celovitog rešenja srpskog pitanja. Dačić u svojom kombinacijama ne pominje čak ni Republiku Srpsku, a kamoli Srbe u Crnoj Gori, Makedoniji, Hrvatskoj, Sloveniji. Dakle, po „realisti“ Dačiću, Srbi opet treba da rešavaju tuđa nacionalna pitanja, samo ne svoja. Sledi logično pitanje: za čiju to „realnost“ Dačić zapravo radi?

Nama u stvari jedino odgovara stanje zamrznutog konflikta, neka vrsta „kiparskog modela“ kog pominje Oliver Ivanović, gde se mi formalno ne odričemo ničega. Ni suvereniteta, ni „evropske perspektive“.

S tim je ovo prvo vrabac u ruci, odnosno, u našem slučaju – beli dvoglavi orao na ramenu – a ovo drugo golub na veoma visokoj grani. Toliko visokoj da niko ne može da dokaže da li se čak radi i o golubu.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Budućnost says:

    Imam njivu koju ne koristim dugo godina. Komšije korise da prodju, bace smeće, poseku po neko drvo koje je poraslo. Razmišljam, da li da im poklonim kad već meni ne služi, ali me kopkaju reči pokojnog dede da je nekada u tu njivu njegov deda ćup zakopao. Molim vas pomozite mi da se odlučim

    • Banebanane says:

      Ne daj nikom i ne prodaj! Zemlja je najsigurnija investicija, naročito u nesigurnim vremenima kakvo je ovo. Njoj vrednost uvek samo raste, ako se zanemare povremene anomalije (veštačko obaranje cene koje danas sprovode). Ja bih porazgovarao sa komšijama da je koriste na bolji način, samo da je nipošto ne zagadjuju. Možeš da poseješ detelnu da im dozvoliš da je oni kose. To te neće mnogo koštati. Ako imaš malo novca možeš i da posadiš pavlovniju koja je takodje izuzetno dobra za zemlju i dogovoriš se sa komšijama da ne seku stabla bar 5-6 godina. Eventualno bih sklopio s nekim ugovor o zakupu, ali porez bih plaćao redovno ja, na moje ime, da nekom ne bi palo na pamet da je napštena imovina.

      • Budućnost says:

        Hvala na predlogu,staviću predlog ukućanima na glasanje

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *