НВО сектор као овдашња „дубока држава“

NVO sektor kao ovdašnja „duboka država“

9 juna 2017

Piše: Slobodan Antonić

Videli smo kako u Vašingtonu „duboka država“ nastoji da pridavi Trampa. Ovih dana i u Beogradu gledamo kako frakcija naše „duboke države“ oličene u NVO sektoru pridavljuje svakog ko se suprotstavi njenoj agendi – uključiv i ministre.

Tako u subotnjoj Politici (ovde) čitamo članak s naslovom: „Incest trauma centar ponovo traumira ministra Šarčevića“, a čiji je podnaslov: „Nevladina organizacija čiji su obrazovni paketi povučeni zbog neprimerenog sadržaja objavila da će zbog toga prekinuti ulaganja u prosvetu“!

Nije reč o šali. ITC stvarno preti (ovde) „da će privremeno obustaviti ulaganje novčanih sredstava u sferu obrazovanja do povratka Ministarstva prosvete Srbije na politiku pravilnog sprečavanja i zaštite dece od seksualnog nasilja, doslednu primenu UN Konvencije o pravima deteta, Lanzarote Konvencije, Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o rodnoj ravnopravnosti Republike Srbije“.

U saopštenju ITC-a još se kaže da ova NVO od 2009. godine ulaže novac u srpsku prosvetu, mada ne precizira koliko je to para bilo i kome su tačno pare otišle.

Inače, ova NVO i ranije je „traumirala“ našeg ministra prosvete izrazitom arogancijom. Kada je sajt FSK, zbog skandaloznih „seksualnih paketa“ ITC-a, alarmirao srpsku javnost serijom članaka (ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde itd), ministar je pozvao ITC da popravi sadržaj „paketa“. No ITC je odbio da o tome čak i razgovara, pozivajući se na „autorska prava“ i zahtevajući da se paketi doslovno primenjuju, onakvi kakvi su. Ministar je na to doneo zvaničnu odluku o prekidu saradnje sa ITC (ovde). No ITC je i posle toga, kao da se ništa nije dogodilo, nastavio da po srpskim školama drži „instruktaže“ o primeni seksualnih paketa (ovde)!

Ministar se naljutio i pripretio direktorima škola „da se ne igraju glavom“ (ovde). „Kao da radim u nekoj čudnoj zelji u kojoj niko nije dužan da me poštuje“, požalio se. „Izgleda da moram da prevrnem svaki kamen u prosveti jer ispod njega leži neka žaba, gušter ili zmija“, rekao je ministar (isto).

Kao reakcija na ovo ITC je sasvim ozbiljno zapretio da će prestati da finansira srpsko školstvo. Ako mislite da je reč o očigledno socijalno dezorijentisanim osobama (da ne upotrebim neku ružniju reč) bojim se da se grdno varate. Na slici ovde vidite kako, pre samo desetak dana, ambasador SAD u Srbiji, Kajl Skot, lično dodeljuje Dušici Popadić, „osnivačici i direktorki“ ITC, „nagradu za profesionalnu izvrsnost – PREDVODNICA 2017“.

Dakle, naš ministar je, radeći svoj posao, došao u sukob sa „Predvodnicom 2017“, odnosno nosilačicom imprimature od američkog ambasadora. I baš me zanima kako će Šarčević proći prilikom skore rekonstrukcije vlade.

Uopšte, naše NVO su, za srpske prilike, bogate i moćne. Prema medijima bliskim vladi, Fond za humanitarno pravo (FHP) Nataše Kandić dobio je, 2014‒2016, od EU i SAD 2,1 miliona evra (ovde), Žene u crnom Staše Zajović 1,6 miliona evra (ovde), Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko 0,7 miliona evra (ovde), a Centar za atlantske studije Jelene Milić – koji otvoreno propagira NATO – 0,4 miliona (ovde).

Samo iz SAD, u razdoblju 2005‒2014. godine, u NVO sektor u Srbiji slilo se 35 miliona dolara: za FHP 3,8 miliona dolara, za Fond za otvoreno društvo 3,7 miliona dolara, za Kanvas 2,7 miliona dolara, za Inicijativu mladih za ljudska prava 1,2 miliona dolara, za Beogradski fond za političku izuzetnost 1,0 miliona dolara, za Građanske inicijative 1,0 miliona dolara, itd. (ovde)

I evo vam te iste Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR) kako u subotu (ovde) objavljuje „otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću“. U pismu se Vučić hvali što je „među prvim temama“ koje je otvorio najavio društveni dijalog o Kosovu, ali se upozorava da je „taj dijalog ugrožen fizičkim pretnjama i atmosferom linča koju stvaraju ultradesničarske i navijačke grupe“.

„Događaji koji predstavljaju platformu za dijalog, nasilno se prekidaju, Beogradski univerzitet i Dom omladine Beograda više nisu čuvari slobodne misli i rasprave, već su okupirani od strane urlajuće mase koja svoje stavove ume da izrazi samo nasiljem“, kaže se u saopštenju YIHR-a.

Zato YIHR-ovci traže od Vučića „da svoj autoritet stavi u funkciju zaštite branitelja i braniteljki ljudskih prava kojima je bezbednost neposredno ugrožena“ – inače od dijaloga o Kosovu nema ništa.

Kao univerzitetski profesor nisam odmah mogao da se setim na šta tačno aludira čudovišna optužba YIHR-ovaca da je „Beogradski univerzitet okupiran od strane urlajuće mase koja svoje stavove ume da izrazi samo nasiljem“!? Znam da, barem nas na Filozofskom fakultetu, niko nije okupirao i da je u jeku junski ispitni rok; ali moguće je da YIHR-ovci znaju nešto što ja ne znam.

No onda sam se setio da su, 31. maja, na Fakultetu političkih nauka,  Žene u crnom „prezentovale projekat Ženski sud: feministički pristup pravdi“, i da su studenti FPN iz organizacije Srpski politički forum na početku „prezentacije“ izrazili neslaganje. Oni su to uradili tako što su jednostavno ustali, a na poziv da sednu odgovorili su pesmom o Kosovu i mirnim napuštanjem slušaonice. Kao što se vidi ovde, nije bilo nikakvog nasilja, čak ni verbalnog, a tribina je posle demonstrativnog izlaska ogromne većine publike  nastavljena.

Da podsetim (opširnije sam o tome pisao ovde) da se „feministički pristup pravdi“ Žena u crnom sastoji u tvrdnji da je „Srebrenica, kao i Aušvic, mesto `fabrikacije leševa`“ (Feministička etika – otpor Žena u crnom, ovde, str. 12), da je današnja Srbija „naslednica agresorskog zločinačkog režima“, te da je svako iz Srbije „sa okupatorske strane“ (isto, str. 15). Stoga Žene u crnom zahtevaju: „da u svim srbijanskim (?) mestima glavna ulica dobije naziv `Ulica žrtava srebreničkog genocida`; da u mestima u kojima postoji više škola jedna škola dobije pomenuto ime; da se u okviru obaveznog nastavnog plana opširno piše o genocidu u Srebrenici i svim drugim srpskim zločinima, da ispovesti preživelih zatočenika/ca srpskih logora budu obavezan deo lektire, a da se u Beogradu podigne spomenik žrtvama genocida, čime bi Beograd stekao status postgenocidnog grada“ (isto, str. 15‒17).

I sada je čudno što na ovako frapantno nasilje nad zdravim razumom i nad istorijom – koje se „prezentuje“ na Beogradskom univerzitetu – studenti odgovaraju mirnim ispoljavanjem neslaganja? Čelnica Žena u crnom ovo je nazvala dokazom „rastuće fašizacije“ Srbije (ovde), a YIHR-ovci „okupacijom od strane urlajuće mase koja svoje stavove ume da izrazi samo nasiljem“. Zanimljivo je da su YIHR-ovci nekako sasvim zaboravili sopstvenu praksu prekidanja tuđih tribina (o tome sam na FSK pisao ovde), kada razvijanje transparenta ispred nosa govornika nije bila „fašizacija“, niti „okupacija urlajuće mase“, već samo „performans“ „dece aktivista“ ustalih protiv „nacionalističke retorike“.

Što se tiče YIHR-ovskog pominjanja Doma omladine Beograda koji je, navodno, takođe „okupiran od strane urlajuće mase“, nije mi bilo teško da prepoznam aluziju na proteste protiv manifestacije „Mirëdita, dobar dan“. „Mirëdita“ je, naime, višednevni „festival“ koji se već četvrtu godinu održava u Beogradu, a na kom albanska strana ovdašnju publiku iscrpno izveštava o svim dimenzijama navodnih „srpskih zločina“ na Kosovu. Zauzvrat, srpska strana u Prištini do sada je jedino prikazala retrospektivu filmova Bekia Fehmiua, beogradskog glumca rodom iz Prizrena.

Ako se pitate odakle tolika asimetrija, odgovor ćete dobiti iz spiska organizatora i finansijera ovog „festivala“. To su:  Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR), Građanske inicijative (Bgd) i Integra (Priština, ovde), a finansijeri su Kosovo Foundation for Open Society, Rockfeller Brothers Fund, C.S. Mott Foundation i Ministria e Kulturës Kosova (ovde).

Tema ovogodišnje „Mirdite“ u Beogradu je „masovno srpsko silovanje Albanki 1999“. Koliko se mit o tome ukorenio u javnom mnenju „Kosova“ shvatio sam tek iz polemike koju sam vodio na sajtu KoSSeva. Moj suparnik, Fadilj Ljepaja, tvrdio je da je „dokazano (!) kako su (srpski) vojnici, paravojska i policajci  ‘uspeli’ silovati 30-40 hiljada albanskih žena“ (ovde). Kada sam svog sagovornika, frapiran tako fantastičnom cifrom, upitao odakle mu uopšte ti podaci (ovde), odgovorio je da je najniža brojka na koju on pristaje 20.000 (ovde)?! Istu cifru izbacio je, potpuno samouvereno, i drugi albanski intelektualac koji učestvuje u dijalogu na KoSSevu, Baton Hadžiju (ovde).

„Dvadeset hiljada silovanih Albanki na Kosovu“?! Upravo o toj šovinističkoj fantazmi trebalo je da se priča u Beogradu ovog proleća. Ali u Prištini, zauzvrat, ovim „projektom“, nije predviđeno da se ikada išta kaže o jednom jedinom albanskom silovanju i ubistvu – recimo, male Jovane u Klečku.

Mučno mi je da ponavljam sve detalje tog događaja (o čemu sam pisao ovde). Stotinak srpskih civila bestijalno je mučeno i na kraju svi do jednog su pobijeni. Gani Krasnići, lokalni šef OVK, između ostalog, silovao je tri devojčice od 12 do 15 godina, a Bekim Mazreku, koji je sve ispričao u istrazi, silovao je jednu. „Mislim da se zvala Jovana“, prisećao se. „Kad su završili, nije bilo žene koja nije bila silovana“.

Danas su svi krivci za ovaj masovni zločin na slobodi. Sud „Republike Kosova“ proglasio je kako, navodno, nije uspeo da nađe materijalne dokaze ili svedoke zločina. „Tako se danas Klečka zapravo i nije dogodila“, konstatovao sam 2008. godine (ovde). „Klečka više nije zločin, ne zahteva pravdu i ne traži `suočavanje sa prošlošću`. Klečka je najobičniji `srbijanski mit` u koji veruju još jedino `nepopravljivi srpski nacionalisti`“.

I tako nas Priština danas, usred Beograda, a sve zahvaljujući našem NVO delu „industrije okupacije“ (ovde), zasipa „performansima“ o srpskom silovanju „20.000 Albanki“, dok Beograd u Prištini nema ništa da kaže, recimo, o žrtvama zloglasne „Žute kuće“ (makar kroz ovaj film) – najviše što ume je da prikaže „retrospektivu filmova Bekia Fehmiua“.

A ta „urlajuća masa“ ispred Doma omladine, u kome je upriličena „Mirdita“, sve što je iradila jeste da je postavila („kobojagi“) prodajne štandove na kojima je pisalo: „Polovni ljudski organi“,  „Oružje na veliko i malo“, „Droga na veliko“, „Spaljivanje crkava i manastira“, itd. (videti ovde). Šta od toga nije tačno?

I sada, pošto su okupirali centralne ustanove kulture u Beogradu, a putem sadržaja koji je u toj meri šovinistička propaganda da je to suvišno i dokazivati, YIHR-ovski USA predvodnici (vredni 1,2 miliona  dolara) drže Vučiću i našem javnom mnenju lekciju o nasilju i istinskom dijalogu?! Smešno.

No smeo bih se kladiti kako će ta „lekcija“ možda ipak imati efekta. Srpski ministar kulture ionako je pod stalnom baražnom vatrom drugosrbijanaca zato što, navodno, deluje „samo u zoni koja se graniči sa čistim nacionalizmom: u jezičkoj politici, odbrani ćirilice, sprovođenju identitarne kulturne politike, odbrani KiM, kao i pokretanju incijative za uvođenje novog državnog praznika slovenske pismenosti – Sv. Ćirila i Metodija“ (Peščanik, ovde).

Lako je, stoga, moguće da i ministar kulture Vladan Vukosavljević, u predstojećim dešavanjima, bude rekonstruisan.

Tako je u Srbiji „duboka država“, preko svoje NVO frakcije,  u punom pogonu. Baš me zanima koliko će nova vlada biti učinak njene moći i njenog uticaja.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. miroslav says:

    Zna se u ozbiljnoj drzavi sa ozbiljnim ljudima sta nvo smeju da rade a sta ne. Sve nvo organizacije koje se bave politikom i jos im dolazi novac iz inostranstva za rasturanje drzave treba zabraniti i oterati na robiju. Ali u ovom trenutku mi nemamo takvog drzavnika ko bi imao smelosti da to uradi a i ovaj narod postaje sve ravnodusniji prema svojim dzelatima. Narod koji cutke prelazi preko toga sam sebi kopa jamu. Od ovih kvislinga nemamo se cega nadati da nesto preduzmu jer su isti i imaju isti zadatak a to je urnisati Srbiju za sva vremena.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *