О ДИЈАЛОГУ ВЛАСТИ И ОПОЗИЦИЈЕ

O DIJALOGU VLASTI I OPOZICIJE

10 juna 2017

Piše: Vladimir Đukanović

Često čujem i čitam razna mišljenja o tome kako je u Srbiji neophodan dijalog vlasti i opozicije. Neki čak idu dotle da kažu kako je potreban dijalog vlasti i nezadovoljnog naroda. Nemam želju da se suprotstavljam ovom stavu, jer dijalog je uvek nešto što je pozitivno. Ono što je problem u ovakvim stavovima je pozadina zbog koje se oni plasiraju i način kako se serviraju javnosti.

Najpre o samoj pozadini. Svako ko ume između redova da čita odmah može da primeti da su ti koji zagovaraju taj dijalog krajnje neiskreni, jer polaze od premise da je kompletan narod izuzetno nezadovoljan sadašnjom vlašću, što nije tačno i rezultati izbora to potvrđuju. Rezultati izbora pokazuju da narod ovu vlast podržava. Čak i ako nije zadovoljan, nezadovoljstvo nije uperio protiv vlasti, jer za vlast glasa uprkos primedbama. Nezadovoljan je opozicijom u kojoj ne vidi nikakvu alternativu. Samim tim sumanuto je da neko iz opozicije poziva na dijalog, odnosno neshvatljivo je da bilo ko poziva na dijalog vlasti i takve opozicije.

Nemoguće je da ti koji pozivaju na dijalog nisu svesni koliko je suštinski narod u Srbiji nezadovoljan opozicionom ponudom. Otud proizlazi drugi problem, a to je način kako se taj poziv servira javnosti. To se čini u vidu agresivnog nametanja poziva, prema kome, ako vlast slučajno tako nešto ne prihvati, eto dokaza diktature. Na stranu to što bi vlast zaista imala problem u tim razgovorima, jer se u Srbiji ne zna ko je opozicija, s obzirom na činjenicu da svi lideri opozicije tvrde da su oni lideri i predvodnici jedine autentične opozicije. To agresivno nametanje odvija se putem medija kao najprimitivniji spin. Neretko se svodi i na to da se protiv vlasti pokrene niz izmišljenih afera ciljano projektovanih da se ucene pojedinci u vlasti, pa i sam Vučić, kako bi platili reket da se o tim izmišljotinama više ne piše.

Takođe, veliki problem je i u pitanju o čemu bi se razgovaralo. Recimo, imali smo konstultacije o tome ko će biti mandatar za sastavljanje nove vlade. Opozicija, tj. njen veći deo, izbegao je da dođe na konsultacije, jer ne priznaju Aleksandra Vučića za predsednika. Čim neko iznese takvu besmislenu tezu, to znači da on ne priznaje ni onih dva miliona ljudi koji su glasali za tog Vučića niti priznaju većinsku volju, što je u demokratiji suština. Može li se sa takvima išta normalno razgovarati?

Da li oni koji nisu spremni da se suoče sa svojim porazom i koji za svoje neuspehe krive narod, a nikako sebe, mogu bilo šta racionalno i konstruktivno da ponude ako bi se sa njima pristalo na razgovore? Mišljenja sam da bi izlazak ususret razgovorima sa takvim osobama zapravo bio pokazatelj slabosti vlasti, jer to je pristanak da udovoljite onima koji ne poštuju većinsku volju naroda, instituciju predsednika države, pa i samu državu.

Razgovarati se mora, to je neminovno i poželjno. Ipak, za razgovor je potrebno dvoje. Druga strana u ovom slučaju želi da nametne svoje želje, odnosno da dovede vlast pred svršen čin raznim pritiscima, što preko ambasada, što preko medija, raznih tajkunskih krugova i uticajnih ljudi, da njihovim željama izađe u susret, jer, ako to ne uradi, sledi kampanja da je vlast diktatorska. Ako su zaista iskreno za dijalog, ako im je u interesu dobrobit Srbije i građana, slobodni su za početak da poštuju narodnu volju i institucije države, a potom i da ponude neko rešenje, što do sada nijednom nisu učinili. Tada dijalog može da počne.

(Standard)

KOMENTARI



2 komentara

  1. milovan says:

    Rezultati izbora pokazuju: DA JE 90% IZASLIH BIRACA NA IZBORE ZA E V R O- A T l A N S K E integracije!

    • Nikanor says:

      Đuka moler bi pre svega morao znati da na dijalog nije pozivala opozicija, već Vučić. Drugo, ako je Vučić došao na vlast obećanjem da će poništiti sve dogovore prethodne vlasti sa vlastima u Prištini što to nije i učinio, jer u tom slučaju ne bi imao potrebe razgovarati ni sa opozicijom ni sa narodom. Ne, ništa od obećanog on nije uradio već je okrenuo ćurak za 180 stepeni i uradio sve suprotno od obećanog i volje većine naroda, nastavljajući politiku prethodnika i završavajući je na najgori mogući način. Trabunjati o tome da je većina izabrala Vučića Đuka može samo na sastanku SNS, gde se debata odvija samo treskanjem članova stranke dlanom o dlan na diskusiju Vučića, jer svi treskaju ne zato što misle da je govornik u pravu već radi sopstvenog interesa. Dva miliona glasova, koliko se ja razumem u matematiku, prema broju birača upisanih u biračke spiskove, a ne izašlih na izbore, nikako ne predstavljaju većinsku volju naroda. Na stranu to što se u nesređenom biračkom spisku našlo 800.000 birača koji su odavno prešli na onaj svet i što su glasovi birača sa KiM brojani tamo gde glasanje nije vršeno, prema neustavnom Uputstvu RIK. O čemu da predstavnici stvarne opozicije, koji nisu ni došli na razgovor, imaju diskutovati sa Vučićem. O tome kako treba dati saglasnost na njegovu nameru da izmeni Ustav Srbije, radi izbacivanje KiM iz njegove preambule, jer je Briselskim sporazumom, mimo volje naroda i predizbornog obećanja, ukinuo sve institucije države Srbije na Kosovu i Metohiji. Treba li opozicija da Vučiću da saglasnost na akt veleizdaje, nezapamćen u srpskoj istoriji, da bi i opozicija postala saučesnik u njoj? Uzalud si ti Đuka studirao pravo kad nisi naučio šta znači najviši pravni akt u državi. Onaj ko nije bio spreman poštovati Ustav Srbije, kojim je jasno definisan položaj južne srpske AP nije se trebao ni prihvatatai dužnosi za koju se kandidovao. I moj ti je savet Đuka da se ostaviš bar pisanja kolumni, jer nisi ti za to.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *