О двостраној улози Русије у опадању моћи Запада

O dvostranoj ulozi Rusije u opadanju moći Zapada

22 oktobra 2017

Piše: Slobodan Reljić

1.

Prisustvujemo li kraju liberalne ideologije? Istraživanja pokazuju da 65 odsto Evropljana i Amarikanaca smatra „da se stanje u svetu pogoršava i da će mlade generacije biti siromašnije od prethodnih“. Nasuprot njih je samo 6 odsto optimista! „Zapadne demokratije se suočavaju s novom pretnjom: pesimizmom“, piše profesor savremene istorije na Oksfordu Dijego Rubio. „Ovo zlokobno osećanje pada (zlokobno za kapitalizam i zapadno progresivističko društvo, prim. S.R.) ne samo da utiče na naše ekonomije i individualna ponašanja (da odvraća investicije i povećava stres), nego vodi i neviđenim političkim posledicama“, reći će Rubio. Povećava se građanska apatija, demokratija se prazni od energije, uobičajene izborne procedure gube moć i smisao. I – što elitu status quo-a posebno brine, uvodi na scenu nove ideje i nove političke snage. Reforme mera štednje kao način da mase plaćaju kapitalističko opadanje rapidno gubi podršku a na scenu stupaju političke snage koje establšment prezrivo naziva populističkim.

Unutraši raspad Zapada koji ubrzava Velika kriza iz 2008. čini da “sve više ljudi počinje da misli da je Karl Marks bio u pravu“, uočava engleski mislilac Džon Grej. Zaključak deluje paradoksalno s obzirom na trijumfalizam Zapada i liberalne ideologije posle pada Berlinskog zida 1989. i raspada Sovjetskog Saveza. Ti događaji, međutim, samo prikrivaju dramatične promene u kapitalizmu koje su nepovratno promenile njegov karakter: preduzetnici koji su glavni nosioci kapitalističkog uspona su se povukli i pretopili u „dokoličarsku klasu“(Torsten Veblen); kapitalističko preduzeće je izgubilo elastičnu i prilagodljivu formu, koncentrisalo kapital različitog porekla, centralizovalo se i hijerarhizovalo u korporacije; upravljanje procesom proizvodnje postalo je činjenje menadžerskih (birokratsko-tehnokratskih) struktura koje su frustrirane razdvojenošću od vlasništva; najveći poslodavac u kapitalističkim društvima je postala država, tj. vojni kompleks; iako se nikad nije više govorilo o slobodnom tržištu monopol nikad nije bio neprobojniji. I baš kao što je Marks predviđao „buržoaski svet je razoren. Ali to nije delo komunizma. Kapitalizam je taj koji je poubijao buržoaziju“.

„Čvrsto sam uveren da svaka ozbiljna kriza sa svoje socijalne i političke strane jeste samo površna, samo produkt nečega, a da koreni pak leže u tajanstvenoj duhovnoj dubini bića, pa je zbog toga i izlaz iz krize povezan s preporodom tih dubina“, pisao je Nikolaj Berđajev početkom XX veka kad su procesi počinjali.

 2.

Konzervativni američki filozof Džejms Burnham je još pre pola veka u knjizi Samoubistvo Zapada (Suicide of the West) uočio proces opadanje Zapada. U toj zanimljivoj biografiji stoji i da je u mladosti, kao levičar, bio u kontaktu sa Lavom Trockim u vreme njegovog izbeglištva u Meksiku.

Pripoveda Burnham kako mu je jednog jutra pogled pao na istorijski atlas iz njegovih školskih dana koji je ležao na stolu. I lista on: Stari Egipat, Persijsko carstvo, civilizaciju Kine i Indije, Rimsko carstvo, Otomansku imperiju a poslednja mapa: Zapadni red stvari pod naslovom Kolonije, zavisne zemlje i trgovački putevi, 1914. „i tu vaše oči mogu da vide da je leta Gospodnjeg 1914. područje zapadne civlizacije bilo, ili vrlo blizu bilo, vasceli svet“.

Preciznije rečeno: „U mnogim regionima zapadna dominacija jeste bila samo spoljna; lokalna društva nisu bila vesternizovana, ili tek samo površno; ljudi su pre bili subjekti nego građani Zapada. Ali, ipak, Zapad je držao silu. Držao je samu Evropu, originalno središte civlizacije i centralnu Evropu; obe Amerike; celu Afriku, Okeaniju i veći deo Azije. Japan je bio izvan zapadne kontrole, iako pod zapadnim pritiskom. Jeste Kina, najvećim delom, van direktne kontrole, ali je sistem koncesija i enklava dovodio najveće delove Kine u poluzavisnost od Zapada. Rusiju je malo teže definisati. Petar Veliki, Napoleonovi ratovi, Sveta alijansa i uticaj zapadnih ideja i tehnologije uvlačili su je u ‘koncentraciju’ Zapada. Ali kombinacija Vizantije, azijatskog i varvarske osobine u njenoj kulturi odvajale su je od mogućnosti da postane stvarni deo Zapada, dok je njena moć i udaljenost bila brana od zapadnih osvajanja. Sa ovim izuzecima, ili delimičnim izuzecima, plus nekoliko osobenjaštava kao Avganistan ili Etiopija – pogledu sa galaktičkih visina sve one zajedno činile bi se suviše trivijalne da bi se primećivale – jer, planeta, zemlja i voda, pred početak Prvog svetskog rata pripadali su Zapadu.“

Ne sećam se da sam pročitao uverljiviji i jasniji opis stanja: „Moj atlas se tu završavao (to je izdanje iz 1921, prim. S.R.)“, završava skicu Burnham, „ali kad sam ga zatvorio tog jutra i gurnuo ga u mračni ugao, moja imaginacija je automatski stvarala seriju mapa koje slede posle pet decenija promena: teritorije i posedi Velikih sila u 1920-im, stvaranje Lige naroda; Istočna Evropa posle Drugog svetskog rata; Azija i Okeanija 1949, posle pobede komunističke Kine; dekolonizacija Afrike pedesetih i šezdesetih…

Trend i krivulja su nepogrešivi. Za dve generacije Zapadna civilizacija je ušla u period vrlo brzog pada, recesije ili opadanja u strukturi svetske moći. Ja ovde govorim samo o geografskom“, kaže Burnham, „ili moglo bi se reći ‘ekstenzivnom’“.

 3.

I evo nas kod čuvenog „pada Berlinskog zida“ što se doživljavalo kao trijumf Zapada. „Godina 1989. analizirana je kao kraj perioda 1945-1989, to jest kao poraz SSSR u hladnom ratu“, konstatovao je Imanuel Valerštajn u spisu Šta posle liberalizma?, ali je odmah i tvrdio „da je (to) korisnije smatrati krajem perioda 1789-1989, to jest perioda trijumfa i kolapsa, uspona i pada liberalizma kao globalne ideologije, što zovem geokultura modernog svetskog sistema. Dakle, godina 1989. obeležava kraj političko-kulturne ere, era spektakularnih tehnoloških dostignuća – u kojoj je većina ljudi slogane Francuske revolucije doživela kao refleksiju neizbežne istorijske istine koja se mora ostvariti sada u bliskoj budućnosti“.

Vrhunac te geokulture je period američke dominacije od 1945-1968. Tada je ona sve svoje (anti)vrednosti izvela do kraja i pokazala ih i u najogoljenijem i najglamuroznijem obliku. Svet je kao nikad bio „jedinstven“ u planetarnom političko-ekonomskom šouu, a imperijalna kontrola je bila i meka i totalna, sredstva nenasilna ali efikasna. Bitna i naizgled paradoksalna karakteristika tog perioda je, po Volerštajnu, da su „Sjedinjene Države i SSSR bile angažovane u veoma strukturisanom i pažljivo kontrolisanom formalnom (ali ne i suštinskom) sukobu, u kojem je SSSR delovao kao podimperijalistički činilac Sjedinjenih Država“.

Zašto bi Amerika pristajala na Ruse za petama čitavo vreme?

Džejms Burnham je pre pola veka registrovao da je „proces političke i geografske dezintegracije Zapada počeo s Rusijom“ i da je u godinama 1917-1921, Rusija pod boljševicima prešla iz stanja odvojenosti od Zapada u stanje ugrožavanja Zapada. I to „u svakom smislu, u moralnim, filozofskim i religioznim kao i u materijalnim, političkim i društvenim dimenzijama“. Burnham je to pisao u vreme podizanja Berlinskog zida i Kastrove revolucije na Kubi, što je moglo da bude osnova izraženog pesimizma.

Ali činjenica “kontrolisanog formalnog sukoba“ Velikih sila vraća nas do 1917. kada Vudro Vilson uvodi vodeću liberalnu zemlju SAD u svetski rat i izolovanog razbuđenog džina etablira u vodeću svetsku silu, a Lenjin od Rusije pravi vodeću zemlju u političkom konkretizovanju socijalističke ideje. Vilsonizam i lenjinizam, liberalizam i socijalizam, dve su ključne ideologije doba.

Vilson kao vođa sile koja je postala svesna svoje svetske dominacije Trećem svetu, siromašnim, ugroženim i ekspolatisanim ponudio je „samoopredeljenje naroda“ kao put ka slobodi. Pojednostavljeno: prvo, političke promene sa iskušenjima prolaska kroz haos i raspad, a onda „nova država“ stiče pravo da pokrene ekonomske reforme. Lenjinizam je tu Vilsonovu utešnu ponudu oberučke prihvatao zauzimajući se za „držanje koraka“ i odlažući na osnovu te ponude revolucionarno „uklanjanje jaza između bogatih i siromašnih zemalja“ u svetu, što je osnova sukoba s Trockim. Lenjin je vilsonizam dosta vešto „preveo u marksistički žargon, tako da se on pojavio kao antiimperijalistički i kao osnova za izgradnju socijalizma“.

 4.

Takva Rusija, umotana u Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, postaje lider svetskog procesa destrukcije zapadne kontrole sveta: „Između dva svetska rata u procesu koji je okončan 1949, osim nekoliko malih ostrva na njenoj jugoistočnoj obali, Kina je izbacila sve što je Zapad stvorio na njenoj teritoriji. Posle Drugog svetskog rata tempo zapadne dezintegracije je ubrzan“. Burnham registruje: „Otišao je indijski subkontinet i korak po korak arapski polumesec od Maroka do Indonezije, zajedno s Bliskim i Srednjim istokom.

Suecki kanal, most između Azije i Afrike, pao je 1956; a tako je čitava Afrika ostavljena i postala ranjiva“.

Burnhamov zaključak je onespokojavajući za zapadni svet jer je proces „tonjenja Zapada“ nezaustavljiv i otvara dva fenomena: „a) kraj zapadne vlasti nad nezapadnim društvima; b) kraj zapadne vlasti nad društvima i regionima koji su integralni deo zapadne civilizacije“. On cinično opisuje pokušaje na Zapadu da se dekolonizacija shvata, tumači i razume kao normalizacija, vraćanje u prethodno stanje: „Nisam siguran da je ta linija tako jasna u realnosti kao što te osobe osećaju. Civilizacija nije statično stanje nego dinamičan razvoj. Prva faza zapadne civilizacije u bilo kojem delu sveta, po prirodi stvari, je zapadna vlast nad nezapadnim društvom; a po analogiji to bi moralo biti prva faza i u slučaju drugih civilizacija. Društva nisu stvorena kao Zapadno, Idijsko, Kinesko, Vavilonsko, Inka ili Muslimansko ex nihilo, nego to postaju“.

Burnham podeseća i na nemoć materijalne premoći, koja je i danas na strani Zapada i konstatuje da su razlozi opadanja – unutrašnji. „Mi zato moramo zaključiti da primarni uzroci skraćivanja Zapada – nisu jedini uzroci, ali jesu dovoljni i određujući – interni i nekvantitativni: uključujući druge strukturalne promene ili intelektualne, moralne i duhovne faktore. Na jedan ili drugi način proces uključuje ono što mi prilično slobodno zovemo, nekom vrstom metafore, ‘volja za opstankom’“.

Pošto se centar moći zapadne civilizacije preselio preko Atlantika važno je konstatovati da „američka varijacija te svetske ideologije – kojim god imenom da je nazivamo – ima izvesne posebne odlike koje proizilaze iz lokalne realnosti, istorije i intelektualne tradicije. To je nešto malo oslobođenije, manje doktrinarno, nego evropska forma; ono nosi obeležja svojih utemeljivača i američkog pragmatizma Vilijema Džejmsa i Džona Djuija. Ali te razlike su sekundarne u odnosu na osnovnu doktrinu… To je sasvim normalno jer su ideološke karakteristike univerzalne, bez lokalnih posebnosti i ograničenja“.

Stvari se potpuno izmiču kontroli pri kraju XX veka i to kad je izgledalo da je SSSR, uzrok svih nesreća američke imperije, pao „na đubrište istorije“. Svetski sistem je „stupio u Kondratijevljevu B-fazu“. „B-faza“ je zakonito vreme velike krize. Spektakularni kolaps SSSR u poslednjoj deceniji XX veka – prepunog događanja golbalnih dometa – učinio je opadajućem Zapadu medveđu uslugu: stvorio je utisak kome se teško bilo oteti da je iznutra otruleli Zapad nekim čudom „zdraviji nego ikad“, da je Rusija konačno na kolenima a da krotitelj treba samo da nabaci sedlo i zauzda dizgine. Četvrt veka kasnije gube se i tragovi te iluzije: bolest liberalne ideologije se pretvara u groznicu a pali gubitnik iz Kremlja se ubrzano uspravlja. Ne može biti gori scenario, posle čitavog veka obrnutih scenarija. Budućnost se Zapadu pojavljuje kao Easternisation – poistočnjičenje.

Ta činjenica krajnje dramatično aktuelizuje Burnhamovu tezu da je „liberalizam idelogija samoubistva Zapada“ i logično pitanje „samoubistva Amerike“. To je važno iz dva razloga: „prvo, zbog činjenice da je američki liberalizam samo lokalna varijacija te ideologije (i istorijskih tendencija) koja postoji kao glavna stvar u drugim zapadnim nacijama; i drugo, zato što zapadna civilizacija ne može preživeti bez Sjedinjenih Država. Mislim da je to očigledno i ne zahteva diskusiju, da ako bi došlo do kolapsa Sjedinjenih Država ili njihovog pada do tačke da nisu važne, kolaps zapadnih nacija ne bi bio daleko – ako se on ne bi dogodio i pre toga“.

Zalazak jedne velike ideologije je veći potres od pada sto vlada i sloma tuce država. Ideologijom je impregniran kompletan život transgraničnog buržoaskog društva od politike i ekonomije, do obrazovanja i umetnosti.

Model inficiran istočnim vrednostima inkliniraće, kako je to sažeo ruski sociolog Aleksandar Panarin, „novim moralno-religioznim rešenjima, koja se ne tiču toliko vanjskog, predmetnog sveta, koliko našeg unutrašnjeg, vrednosnog“. On će se podići iz nove konzervativne ideologije (moramo je zasad tako zvati jer mi još uvek komuniciramo u zapadnom društvenom koordinatom sistemu, bez obzira što će nove pojave imati sadržaje koje neće moći obuhvatiti sadašnji pojmovi), sačuvaće neke vrednosti postprosvetiteljskog kapitalističkog društva ali će, u osnovi, morati biti podložan drugačijim vrednostima. Tu će sve voditi preispitivanju svega od Adama Smita i Darvina, preko Marksa i Vebera, do Bila Gejtsa i Marka Zakerberga.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *