О магарцу и шаргарепи

O magarcu i šargarepi

11 maja 2018

Piše: Nikola Vrzić

Možda je i dobro što ovdašnji evrofili uglavnom ne prate pomno i sa razumevanjem ono što se događa u Briselu, jer da prate pomno i sa makar delimičnim razumevanjem, izložili bi se riziku da se grdno razočaraju umesto da budu, kao što i jesu, i dalje udobno uljuljkani u veru u EU propagandu i nadu da ćemo početi da živimo kao Nemci ili Luksemburžani kada jednog dana napokon uđemo u Evropsku uniju. Ali ne vodi se s takvom verom i nadom državna politika, nego bi valjda morala da se vodi u skladu s realnošću; a o realnosti našeg puta u Evropsku uniju verovatno ponajbolje, uz to i nadasve uverljivo, govori dokument koji nas uopšte i ne spominje, Nacrt višegodišnjeg finansijskog okvira Evropske unije (Multiannual Financial Framework – MFF), nacrt dakle budžeta Evropske unije za period od 2021. do 2027. godine koga je ove srede predstavila Evropska komisija, posle duge rasprave a dalja i još dublja rasprava tek predstoji, i ko zna kako će se završiti i kakve će sve posledice izazvati.

PROGNOZA EVROPSKE BUDUĆNOSTI 

Reč je, inače, o očigledno važnom dokumentu kojim se kroz brojke i slova, kako ove srede bez naročitog preterivanja iako s neopravdanim entuzijazmom reče predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, „uobličava naša budućnost“, to jest sedmogodišnji period između 2021. i 2027. godine, nakon završetka sadašnjeg budžetskog ciklusa Evropske unije koji je započeo 2014. a završava se 2020.

Još kada je pre pet-šest godina pisan i usvajan važeći MFF, postalo je jasno da Srbija sigurno neće postati članica Evropske unije do 2020. godine, a jasno je to bilo zato što ovaj, aktuelni MFF nije predvideo sredstva za dalja proširenja Evropske unije. Otuda se kao prognoza evropske budućnosti Srbije može čitati i predstojeći Višegodišnji finansijski okvir EU.

Pa, kakva je prognoza? Pre nego što uđemo u sve detalje, recimo to ovako: kada je Žan–Klod Junker nedavno objavio svoj plan za Zapadni Balkan, u kome je 2025. navedena kao godina najranijeg mogućeg prijema u Evropsku uniju, protumačili smo to kao garanciju da pre te 2025. sigurno nećemo postati članica EU. Sada to moramo da korigujemo, naime, članica Evropske unije sigurno nećemo postati do 2027. godine. S tim što treba napomenuti da nikakve garancije nema ni da ćemo članica EU postati posle te 2027, uostalom, kao što slične garancije nije bilo ni za period posle 2020. kada nam je 2014. bilo obznanjeno da nema ništa od prijema tokom sadašnjeg budžetskog okvira.

VIŠEGODIŠNJI FINANSIJSKI OKVIR 

Ali hajdemo redom. Nacrt narednog MFF-a, kako reče Junker, predstavlja „pragmatičan plan kako da učinimo više s manje“, misleći verovatno na manje članica a ne na manje novca, budući da je MFF 2021–2027. nešto veći od (do)sadašnjeg i iznosi 1.135 milijardi evra, to jest 1,11 odsto ukupnog bruto nacionalnog dohotka 27 preostalih članica Evropske unije, što će reći, bez Velike Britanije. Ipak, „uzimajući u obzir inflaciju, to je uporedivo s veličinom sadašnjeg budžeta za period između 2014. i 2020“, obrazložiće Evropska komisija, s tim što će u praksi to značiti da će preostalih 27 članica u budžet morati da uplaćuje ono što je uplaćivalo njih 28, tim gore po preostale utoliko što je Velika Britanija bila druga, odmah iza Nemačke, po visini uplaćenih doprinosa u zajedničku EU kasu.

„Ovo je pošten odgovor na današnju realnost u kojoj se od Evrope očekuje da igra važniju ulogu u obezbeđivanju sigurnosti i stabilnosti u nestabilnom svetu, u trenutku u kome će bregzit ostaviti pozamašnu rupu u našem budžetu. Današnji predlog odgovara na ovaj dvostruki izazov kroz podjednako kresanje troškova i korišćenje svežih resursa“, tvrdi Evropska komisija, a nadležni komesar za budžet Ginter Etinger pride tvrdi i da su „mnoge članice EU spremne da uplate više u budžet EU. To su mi nagovestili“.

Zanimljiva tvrdnja, uzimajući u obzir da, na primer, holandski premijer Mark Rute u svom zvaničnom saopštenju navodi da, „što se Holandije tiče, ovaj predlog nije prihvatljiv“ jer bi njegova zemlja, shodno predlogu Evropske komisije, „morala da plati preveliki deo računa… Manja EU, kao rezultat bregzita, morala bi da ima i manji budžet“. Slično će i danski premijer Lars Loke Rasmusen: „Manja EU treba da znači i manji budžet!“ I austrijski kancelar Sebastijan Kurc: „Ovo je daleko od prihvatljivog rešenja. Naš cilj posle bregzita treba da bude EU koja je tanja, ekonomičnija i efikasnija.“

Imajući ovakve perspektive (i reakcije) u vidu, logičnim se čini što portal „Politiko“ u svom evropskom izdanju govori o „ogromnom pritisku na lidere članica EU koji će svoje poreske obveznike morati da ubede da podrže slanje više novca u Brisel, što nikada nije popularno“. U svakom slučaju, budući da je za konačno usvajanje budžeta EU potreban pristanak svih članica, kao i odobrenje Evropskog parlamenta koji doduše nema prava da amandmanima popravlja predloženi tekst EU budžeta, toliko o EU demokratiji, budući dakle da je za usvajanje potreban pristanak svih, treba očekivati dalje nesporazume među članicama i novu demonstraciju evropskog nejedinstva umesto jedinstva koje joj je posle bregzita preko potrebno. A to će se neminovno odraziti, naravno loše, i na dalje funkcionisanje Evropske unije.

Isto se odnosi i na revolucionarnu novost u predlogu Evropske komisije, koja se odnosi na ideju da se korišćenje EU fondova uskrati onim članicama koje prekrše evropska pravila, zbog čega bi prve na udaru mogle da se nađu Poljska i Mađarska. Ali problem je zapravo mnogo dublje prirode, i svodi se na opasnu tendenciju daljeg razvlašćivanja nacionalnih država i njihovih vlada, koje pod pretnjom kazne neće smeti da odstupaju od politike utvrđene u Briselu. Eto na šta počinje da se svodi nekadašnja privlačna moć Evropske unije, na pretnje i ucene i oduzimanje prava na sopstveni izbor ako on nije u skladu s voljom Brisela.

KOHEZIONA POLITIKA 

Ali sve nas se ovo tiče tek posredno. Ono što nas se tiče, bezmalo, neposredno, jeste najavljeno kresanje takozvanih kohezionih fondova Evropske unije.

Reč je o fondovima koji su namenjeni manje razvijenim članicama i regionima unutar Evropske unije, tamo gde je bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika niži od 90 odsto od proseka Evropske unije.

Upravo je iz ovih fondova u ranijim MFF-ima išla pomoć za novoprimljene članice Unije. U aktuelnom MFF-u tog razdela, za pomoć novim članicama, nema, jer nije ni bio predviđen prijem novih članica. A budući MFF, za period od 2021. do 2027. godine, čak je za sedam (7) odsto manji u ovom delu nego što je bio. Zato što ni do 2027. godine neće biti prijema novih članica u Evropsku uniju, sve i ako ona preživi sadašnje i sve buduće svoje nedaće.

A da od prijema novih članica zaista nema ništa, potvrđuje i sama Evropska komisija koja navodi da je budžet za period od 2021. do 2027. „novi, moderan i pragmatičan budžet za uniju 27 članica“, a i njen predsednik Žan-Klod Junker podvlači da je reč o „novoj, ambicioznoj uniji dvadeset sedmorice“, i niko, ni rečju, ne spominje mogućnost njenog daljeg širenja.

Štaviše, „Bela knjiga o budućnosti Evrope“ koju je izradila Evropska komisija, razrađujući pet mogućih scenarija daljeg razvoja Evropske unije i polazeći od toga da će EU opstati, ni u jednom od tih scenarija čak ni rečju ne spominje mogućnost njenog daljeg širenja. Isto se odnosi i na „Papir za razmišljanje o EU finansijama“, još jedan od dokumenata koji je izradila Evropska komisija pripremajući novi Višegodišnji finansijski okvir, u kome se navodi da budžet treba da se fokusira na nelegalne migracije i izbeglice, na kontrolu granica, bezbednost, zajedničku odbranu i borbu protiv terorizma…, samo od proširenja Evropske unije i prijema ovih članica nema ništa. Čak ni u (teorijski zamislivoj) varijanti da u zadatom roku ispune sve uslove.

A usput nam, u svojoj „Beloj knjizi o budućnosti Evrope“, EK poručuje i da nemamo razloga da za njome naročito žalimo, jer se, na primer, „previđa da će relativna ekonomska moć Evrope opadati, i da će 2030. činiti mnogo manje od 20 odsto svetskog BDP-a, u odnosu na oko 22 odsto danas“, a i inače „poverenje građana (Evropske unije) u EU se smanjuje. Oko trećine građana danas veruje u EU, dok je pre deset godina to činilo oko polovine Evropljana“.

PERSPEKTIVA I USLOVLJAVANJA 

I povrh svega ovoga, ako pametnome već i ovoga nije dosta, u svojoj „Beloj knjizi“ Evropska komisija i izričito navodi da se „nikakvi novi prijemi u EU ne očekuju u narednom periodu“, ali da „sama perspektiva predstavlja moćno oruđe za projektovanje stabilnosti i bezbednosti na našim granicama“.

Zadržimo se na pravom značenju svih ovih reči, tog obećanja da nas neće primiti u članstvo ali će nastaviti da nas zamajavaju mogućnošću učlanjenja, jednog lepog dana. Na pamet neminovno pada alegorija o magarcu i onoj šargarepi za kojom magarac ide nadajući se da će je uhvatiti, iako sve vreme samo poslušno ide tamo gde hoće onaj koji drži tu šargarepu. Šargarepa je perspektiva učlanjenja u Evropsku uniju, magarac, pa, to smo svi mi. I to mora naročito da se naglasi: ne nudi nam se ta šargarepa da bi nama bilo bolje, nego da bismo, jureći za njom, za tom perspektivom ulaska u Evropsku uniju, trpeljivo izvršavali ono što je u interesu Evropske unije i njenih vlasnika.

Višegodišnji finansijski okvir Evropske unije jasno nam stavlja do znanja da od te šargarepe, koja se već dobrano sasušila i izgubila najveći deo svoje privlačne moći, u doglednoj pa i još malo daljoj budućnosti – makar do 2027. godine – nema ama baš ništa. A sve dalje od toga je nemoguće predvideti, a kamoli na tome graditi ozbiljnu državnu strategiju.

Šta nam je još potrebno da bismo se suočili s realnošću, i ozbiljno pretresli svoje strateške odluke i opredeljenja? Jer je to jedini način da otkrijemo – u sudaru sa tim saznanjem da u Evropsku uniju verovatno nikada nećemo biti primljeni, pri čemu i ona sama sve više priznaje da je sve manje privlačna – da otkrijemo dakle koji su to naši nacionalni i državni interesi, i kako možemo da ih ostvarimo u realnosti koja je mnogo, mnogo drugačija od one koja je postojala pre 15 ili 20 godina kada smo bili uvereni da je Evropska unija najbolji od svih svetova i da će svi naši problemi biti rešeni kada u nju uđemo, pa je stoga i vredna svih žrtava koje zbog toga podnosimo.

Ili smo pak zadovoljni sadašnjom ulogom magarca? U tom slučaju, ništa bolje od mršave šargarepe na dugačkom štapu i ne zaslužujemo.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *