О „Оној“ коју је Бог дотакао талентом

O „Onoj“ koju je Bog dotakao talentom

20 maja 2017

Dejan Ćirić, autor knjige „Radmila Savićević, prva i poslednja“ pristupa ni malo lakom zadatku da dokumentovano, hroničarski, elementima poetizacije, čak i povremenog fantazma, obuhvati život, rad, unutarnje biće, jedne od glumica koja je „ličnim magnetizmom“ koji se ne uči, kao Žan Gaben i Pavle Vujisić, (Siniša Pavić), upisana u vrh srpskog pozorišta i televizijske glumačke delatnosti.

Autor koristi narativni iskaz ali i intervju jer priču o Radi Savićević prepušta njenim kolegama, saradnicima, prijateljima i rođacima (pedesetak takvih monološko dijaloških prisećanja), ostajući pri njihovim iskazima diskretan i nenametljiv.

Ulogu kazivača često ustupa onima čije živote je na razne načine Savićević Rada obeležila; i iz tih kazivanja formira se njen duhovni, stvaralački, ljudski lik, lik „kao majke zemlje, koja izrodi plod“ (Mira Banjac).

Knjiga, čiji je izdavač Fondacija Srpski legat, počinje poetskim fantazmom o boginji Taliji. Autor u duhu bajkovito mitske priče o Taliji i njenim tragovima po bagdalskim kosama i moravskoj dubodolini, dolazi do „tragača za nedosanjanim snom.“ Celo prvo poglavlje jedna je apoteoza onoj koja dolazi u svet umetnosti, u živote znanih i neznanih u pamćenje i sećanje. Uz brigu autorovu hoće li moći odgovoriti zadatku (nepotrebna briga, ispostavilo se).

Dobro odabrani sagovornici potiču iz Kruševca (Momir Bradić, Vojin Ćetković, Nataša Marković…) te se od njih saznaje o Radinoj porodici, stasavanju u glumicu, poznanstvu sa Božom Savićevićem, braku sa njim, o odlasku u Niš. Sećanje o načinu na koji prihvata mlade glumce, o brizi za njih i o pomoći koju im je pružala. Iz sećanja koja se nižu, koja nisu samo kurtoazna, jer je Rada Savićević bivala deo njihovih života, formira se lik sledećih svojstava:
* autentična, nesvakidašnje energije, topla, vedra;
uživalac u životu;
* sa Nušićem na „ti“;
* nije bila klanovski čovek, te su je neke zaslužene nagrade mimoišle;
* shvatanje da ni jedna nagrada ne određuje snagu dobitnika;
radna, vrhunske koncentracije;
* najbolja Doka (Niško pozorište) u našem glumištu;
* voljena od naroda.
„Ono što je retko, ne samo u našoj profesiji, već i u životu, ona je bila dobra osoba“ (Dejan Mijač).

„Imala je ono čega odavno nema: toplinu, malo domaćinskog i tradicionalnog“ (Aljoša Vučković). Svoje tuge i sete skrivala je od sveta. Mada se mnogi podaci ponavljaju, kod svih kazivača postoji plemenita potreba da se naglase neka važna obeležja Radinog života, svojstva njenog karaktera, sjajna posvećenost glumi, te da joj se rečju sećanja, koliko toliko oduže.

Navešću mišljenje Tome Kuruzovića, koji se i danas kod starijih gledalaca identifikuje sa likom Nikoletine Bursaća, koji je izgovorio: „Kad na ulici kažu: Eno je majka Vuka, a ne eno je Rada, tad je glumac postao veliki. Vivijen Li je celog života ostala Skarlet O´Hara, Marlon Brando Kum, a Rada majka Vuka. To je sam vrh glumačke umetnosti“.

Ubeležen je i nemili, po Kruševljane ružan detalj, sa komemoracije u Kruševačkom pozorištu pred dvadesetak ljudi, kada je Žika Milenković, njen prijatelj i kolega, izgovorio: „Spremio sam monolog, ali me je sramota da izđem da ga kažem“. Potvrđena je misao da je sećanje nepouzdana kategorija, ali odsustvo sećanja može da bude i izraz nemara, nehaja, katkad zavisti, i bahate nebrige za vrednosti. Kao da se zaboravlja da ništa ne počinje od nas, niti se nama završava.

Neki likovi zaslužuju da traju i kad odu sa one strane usudnog brega, te je i knjiga o Radi Savićević dar i opomena, trag i trajanje. (Kao da čujem ono Radino, svakom upućeno: „Lale, batali to, bogati“.)

Tekstove prati mnoštvo fotografija iz bogate karijere Rade Savićević na kojima čitalac uočava transformaciju od žene neobične privlačnosti, toplog pogleda i zaraznog osmeha do dobroćudne bake Vuke, koju su prepoznavali na svakom koraku, uz pitanje: Je´l to Ona? a glumica odgovorila: „Ona sam“.

Na kraju knjige dat je popis uloga velike glumice u Kruševačkom pozorištu, niškom Narodnom, Beogradskom dramskom, Savremenom, te televizijska i filmska ostvarenja, uz precizne podatke (dan premijere, režija, uloga koju tumači). Uz dokumentarno hronološki postupak nabrojana su odličja koja su glumici dodeljivana, odlomci iz njenih intervjua, te kratke biografije Bože Savićevića, Radinog partnera u životu i na sceni, i nabrojane njegove uloge odigrane u Niškom i Kruševačkom pozorištu. Dobar gest sastavljača knjige jer je život to dvoje ljudi prepleten i neodvojiv.

 

Ono što je nesvakidašnje za ovakvu vrstu knjige (zabavno, duhovito, a, možda, i korisno) jesu omiljeni recepti iz Radine kuhinje, objavljeni svojevremeno u kruševačkom listu „Težak“, što ukazuje na veliku strast Rade Savićević, pripremanje mnogih jela kojima je volela da ugosti prijatelje i kolege. Uz ovo i jedna njena duhovita opaska: Na gozbama nikad ne jedi iz velike činije, to možeš i kod kuće; u malim su specijaliteti.

Fizički neprisutna, Radmila Savićević je sve vreme u saglasju sa autorom knjige, Dejanom Ćirićem. On voli svet glumišta. Da se to pročitati iz njegovih uvoda svakom intervjuu: birana reč za govornika, fantazmogorični razgovori sa Radom, koja ga svojim čuvenim sentencama podseća, usmerava, podstiče, ukorava. Toplo, često pojačanim patosom, Ćirićevi uvodni iskazi su i prava poetizacija lista i ljudi kud je Rada hodila i sa kojima se družila. Neki od Ćirićevih poetskih zapisa su mali eseji (o moravskoj dolini, o kruševačkoj pijaci, o promenama i nemiru, o Nišu…).

Da se ne bi samo povremeno dobijali napadi sećanja, kako slikovito sroči Milena Dravić, ogrnuta Radinom šarenom lepršavom maramom toplih boja, koja tako liči na Radu, Dejan Ćirić je napravio knjigu protiv zaborava. Jer reč uvek nađe put, baš kao i voda, te se mogu katkad naručiti i „Bele ruže, nežne ruže“, i iznad nas , negde iza oblaka začuti poznat glas: „Jes´, lale, Ona sam!“

Gordana Vlahović, književnica

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *