О подмуклости и подметању

O podmuklosti i podmetanju

16 septembra 2015

Ljiljana Smajlović 4536Piše: Ljiljana Smajlović

Novi lider britanskih laburista postao je čovek koga je konzervativna britanska vlada pre deset dana proglasila opasnim po nacionalnu bezbednost. To bi nekad bilo dovoljno da u Londonu svakom uništi karijeru, ali Džeremi Korbin je juče ogromnom većinom glasova trijumfovao još u prvoj rundi unutarstranačkih izbora.

A šta to Korbina po Vestminsteru čini opasnim? Rekao je da Osamu bin Ladena nije trebalo ubiti po kratkom postupku, već izvesti pred sud. Rekao je da ni Jugoslaviju ni Irak nije trebalo bombardovati bez dozvole Saveta bezbednosti. Ocenio je da su izgovori za bombardovanje i u jednom i u drugom slučaju bili lažni.

Kakvo svetogrđe. Zamislite da optužbe za terorizam moraju da se dokazuju na sudu, da optužene ne smete da ubijete po viđenju, hiljade kilometara daleko od vaše prestonice? Zamislite da izmišljotine o „stotinu hiljada nestalih albanskih muškaraca” odjednom više ne mogu biti validni razlozi za vojne intervencije. Zamislite da i za London i Vašington počne da važi Povelja Ujedinjenih nacija i da za slanje bombardera na suverene države prvo moraju da pribave saglasnost Saveta bezbednosti? Na šta bi svet izašao i koliko bi to pogubno bilo za nacionalnu bezbednost Velike Britanije? Da i ne pominjem Trajdent i nuklearne planove američkog ostrvskog saveznika na koje se Korbin takođe ostrvio. Bi li planeta preživela manje nuklearnih raketa?

Britanski establišment, u koji uključujem i tamošnje vodeće medije, vodio je besomučnu kampanju protiv Korbina. Uprkos tome, dovoljno veliki broj Britanaca na ovim partijskim izborima glasao je da je prava opasnost po britanske nacionalne interese u stvari bio Toni Bler, jastreb koji je voleo svaku vojnu intervenciju za koju je čuo.

Zašto je sve to nama uopšte bitno? Laburisti su u opoziciji, izbora neće biti još četiri godine, a Korbin je, tvrde oni koji se razumeju u britansku politiku, „unelectable”, dakle bez šanse da pobedi na parlamentarnim izborima. Neki će njegov jučerašnji pobednički govor čak nazvati samoubilačkom porukom kojom se Laburistička stranka možda zanavek oprostila od vlasti.

„Politika” je tri meseca pomno pratila „korbinomaniju” jer je rano postalo jasno da Korbin ima dobre šanse da pobedi. Ali, bilo je jasno i da se protiv njega vodi žestoka kampanja. U našem političkom podneblju takve kampanje nisu retkost, naprotiv. Neke razlike ipak ima. Britanci su progonili Korbina katastrofičnim scenarijima o propasti Britanije pod njegovim vođstvom (bogataši će se razbežati, ruski tajkuni će prodati londonske domove, zamkovi će biti predati imigrantima i beskućnicima, policija neće primati plate, London će biti u plamenu), plašeći Engleze njegovim „prevaziđenim” idejama, njegovim socijalizmom i nesklonošću prema Americi i NATO-u.

Ali ga nisu lažno citirali ni krivo tumačili. Izostalo ono što što kod nas dominira u javnom životu da onima s kojim se ne slažeš, ili otimaš oko istog plena, učitavaš svakovrsne zadnje motive, da im dijagnostikuješ karakter i psihologiju, da ih poniziš kao ljudska bića – čak i onda kad u politici rade isto što bi i ti radio, samo da si na vlasti.

U politici se isplati imati prave neprijatelje, pa je novom lideru laburista verovatno pomoglo što ga je Toni Bler crtao kao političko strašilo. Za njega je glasala generacija koju su političari otpisali kao apolitičnu, a bila je antipolitička – i to samo dok joj se nije ukazala prilika da glasa za političara kakav je Korbin. Antikorbinizam u medijima ih je po svoj prilici samo učvrstio u stavu da je Korbin njihov čovek.

Čega još u britanskoj kampanji nema, dok je ovde neizostavno? Moralisanja, pretvaranja da smo „mi” bolji ljudi od „njih” jer, za razliku od njih, mislimo ispravno, na pravoj smo strani istorije, imamo bolje saveznike u svetu, moćnije… Slušala sam Korbinov pobednički govor: novi je lider ogorčen, misli da je prošao medijskog toplog zeca. Možda misli i da je „satanizovan”, iako bi morao da upita Mađare i Viktora Orbana kako satanizacija u današnje vreme zaista izgleda. Rezervisana je za „istočne Evropljane” koji, zato što nisu na vreme „desovjetizovani” ili „denacifikovani”, ne dele s nama „ljudskost” prema izbeglicama.

Za britansku unutrašnju upotrebu, čak i najljuće političke svađe ostaju u domenu činjenica, argumenata i uverenja. Kad kritikuju Korbinov „popustljiv” stav „srpskim zločinima”, ili nepopustljiv prema britanskom nuklearnom programu, Korbinovi protivnici kritikuju njegovu politiku, a ne njegov karakter ili moral. Čitala sam kako jedan ljuti protivnik, koji s užasom očekuje da Korbin laburiste liši svake šanse da ponovo osvoje Vestminster, o njemu svejedno govori kao o pristojnom, „svetačkom čoveku”.

Barak Obama je ovih dana s pravom prigovorio svojim protivnicima u vezi s Iranom da se u debati ne pobeđuje tako što drugoj strani pripisuješ niske pobude. To nema veze s fer-plejom, nije intelektualno pošteno, a nije ni pristojno.

Bilo bi dobro da i naši političari tako misle. Negde sam čitala kako bi najbolja mentalna i psihološka vežba za američke republikance, koji žarko žele da povrate Belu kuću, bila igra u kojoj bi sebe prisilili da zamisle kako i među onima koji glasaju za suprotni tabor ima veoma pristojnih ljudi.

Bojim se da bi takva vežba i kod mnogih od nas izazvala osećanje vrtoglavice.

Evo zašto to mislim. Svež primer je debata o srpskom odnosu prema izbeglicama. Oni koji veruju da su izbeglice podvala zapadnog sveta ogorčeno se protive objavljivanju njihovih potresnih fotografija i žale se na „zloupotrebu slike dečaka koji se udavio”, tvrdeći da je to zato što žele da zaštite srpsku dečicu od uznemirenja. Po toj logici, njihov politički stav i njihova medijska kritika dve su potpuno odvojene stvari, koje se sasvim slučajno susreću u istoj ravni. Oni, pak, koji odobravaju stav srpske vlade prema izbeglicama ne žele da vode debatu o potencijalnim posledicama te politike već radije govore o „ljudskosti” koju svi moramo da pokažemo. Kao da je moralni stav neki adut, prednost koja poništava sve druge argumente i konsideracije.

Oni, opet, koji odobravaju stav Angele Merkel i donatorskih organizacija, ali ne trpe Aleksandra Vučića, upinju su da razdvoje te dve politike i da dokažu da Srbi nisu ni blizu tako moralni kao Nemci. Najviše me je zabavilo gde u srpskom društvu izvesna Sofija Mandić na Peščaniku nalazi „podmuklo podmetanje”: „Srpski mediji su puni hvale za srpskog policajca, srpsku policiju i tretman koji izbeglice imaju u našoj zemlji. Već tu nailazimo na prilično podmuklo podmetanje – izjave izbeglica o tome da se srpske vlasti prema njima ne ponašaju kao prema životinjama nije toliko pohvalna za Srbiju kao što se čini na prvi pogled”. Sofija nam posle objašnjava da smo mi dobri samo u poređenju s drugima, a ne u poređenju s njenim idealima. Jedino ne objašnjava da li je za „podmuklo podmetanje” kriva novinarka Bi-Bi-Sija koja je objavila sliku pripadnika srpske policije koji nosi sirijskog dečaka na rukama, i koja je citirala lepo mišljenje izbeglica o srpskoj policiji – ili su krivci srpski mediji.

No nešto slutim da nije Bi-Bi-Si taj koga Sofija smatra „podmuklim”…

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *