О природи сукоба из 1918. године

O prirodi sukoba iz 1918. godine

19 oktobra 2018

Piše: Čedomir Antić

Zašto je baš tokom nekoliko prethodnih godina vlast u Crnoj Gori toliko snažno i sa mnogo nerazumne strasti počela da kritikuje stupanje Crne Gore u sastav ujedinjene srpske i nešto kasnije jugoslovenske države? Ponekad mi se učini da je 1918. ustvari bila pre dve ili tri godine. Kao da četvrt veka kasnije nije nastupio Drugi svetski rat u kome su crnogorski separatisti praktično nestali pred dva jugoslovenska, u suštini srpska pokreta. Kako to da posle 1945. odnos prema ujedinjenju iz 1918. nikada nije bio tako negativan kao danas? Da li je moguće da oni koji su bliskost sa Srbijom potvrđivali više puta tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina. Upravo oni koji su devedesetih prihvatili zajedništvo sa Srbijom i po cenu međunarodnih sankcija i rata, koji su dva puta – 1992. i 2003. glasali za kakvo-takvo državno zajedništvo sa Srbijom… Posle sukoba sa političkim roditeljima iz Srbije 1997. godine, kada su ih podržali srpska opozicija u Crnoj Gori i demokratska opozicija u Srbiji; referenduma iz 2006. – kada su dobili nemu potporu od zvanične Srbije i donošenja Ustava iz 2007. godine, kada ih je podržala opozicija na osnovu obećanja da će narodima novonastale države omogućiti ravnopravnost… Danas zauzimaju ovako nepravedan, isključiv i u suštini šovinistički stav.

Da li je reč o istrošenosti jednog iskvarenog režima koji osim sukoba i mržnje ništa više ne može da ponudi? Da li režim DPS-a i trabanata misli da može da glumi radikalnu i fanatičnu periferiju Severnoatlantskog saveza i odigra ulogu nekakvih političkih talibana jednog sukoba za koji bi iz svojih vlastoljubivih razloga želeli da bude novi Hladni rat? A možda je u pitanju identitetska kriza? Gradnja nove nacije ne ide lako. Većine su tesne. Narod, kakav je – da je, koliko god podeljen, nije baš toliko naivan da uvek podlegne sličnim lažima. Zato im je neophodna mržnja. Godišnjice velikih događaja iz Prvog svetskog rata služe im kako bi širili nekakav čudan, stotinu godina odloženi postraumatski sindrom. U toj svojoj deluziji Đukanović i njegovi saučesnici pokušavaju da izobliče stvarnost. Čudno je da se ne dosete kako su o sedamdesetoj godišnjici stvaranja jugoslovenske države kritikovali televizije u Zagrebu i Ljubljani zato što ne žele da emituju dokumentarni film „Jugoslavija po volji naroda“. Zanimljivo je kako su tada, imali sličniji stav autentičnim zelenašima. Ono što danas govore ustvari odgovara uverenjima i vrednostima hrvatskih ustaša iz vremena dok su samo govorili.

Da li su ikada pročitali sledeći citat?

Crna Gora naša Otadžbina, od nazad 600 godina branila [je] i čuvala luču srpske slobode… Vaš [srbijanski] dolazak pozdravili smo sa velikim entuzijazmom misleći da vi dolazite kao što dolazi brat bratu, pa da se bratski ruku za ruku grlimo i ljubimo i da tako zagrljeni uđemo u našu veliku Jugoslaviju… Vi ste došli neiskreni ! Vi ste nam doneli Judine srebrnjake, da za njih kupite milu nam Crnu Goru i da je kao prćiju predate kralju Karađorđeviću…“

Ovo je pismo koje je jedan od vođa zelenaša u Rijeci Crnojevića poslaokomandantu jedne jedinice srpske vojske. Ovde nema ni reči o dve nacije, ni spomena navodnih progona koje sprovode srpska i francuska vojska, nema reči ni o dinastiji Petrovića-Njegoša. Ne radi se tu ni o osvajanju niti o aneksiji. To je bio građanski rat. Da dodam, za post-post traumatizovane gliseraše iz DPS-a, u međuvremenu Crna Gora je uz pomoć Srba i Srbije dobila nazad svoju samostalnost u jugoslovenskoj federaciji, a kasnije i nezavisnost.

Kad je već reč o „prćiji“ (tj. mirazu). Zašto ne spomenu i misao koju je izrekao legitimno svrgnuti kralj Nikola kada je doznao za Božićni ustanak. „Crna Gora neće otići bez prćije.“ Znači li to da je reč bila samo o ceni ujedinjenja? Rekao je to vladar koji se kumio i orodio sa Obrenovićima i Karađorđevićima, video sebe na prestolu ujedinjene Srbije, ali je, piše biograf Ilije Garašanina Dejvid Mekenzi šezdesetih godina 19. veka bio spreman da se odrekne prestola u korist srpskog kneza Mihaila. Razume se, ne bez „prćije“ – izvesne svote u novcu i jednog dvorca u Francuskoj.

Zašto kritičari Podgoričke skupštine ne kažu da je izbeglih Crnogoraca, koje je finansirala strana država željna da otme Crnoj Gori primorje i nezavisnost, davne 1919. bilo ne mnogo više nego Bokelja koji su bili dobrovoljci u Srpskoj vojsci. Zašto ne spomenu ono što iznosi poznati hrvatski istoričar i veliki nacionalista Ivo Banac – da je velika većina gardskog i školovanog stanovništva 1918. bila za uključivanje Crne Gore u sastav Srbije? Zašto ne navedu činjenicu da je samo na Cetinju broj onih koji nisu izašli na izbore za Veliku narodnu skupštinu bio viši od 50%. Ako im smeta to ujedinjenje sa Srbijom, koje je ubrzo preraslo u ujedinjenje u jugoslovenskudržavu, kako im ne smeta mnogo manje demokratičan proces stvaranja savremene crnogorske republike?

Velika pitanja za male političare.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *