Obama pred vratima pakla

Obama pred vratima pakla

8 septembra 2013

Bosko JaksicPiše: Boško Jakšić

Barak Obama je u prvim danima svog prvog mandata postao korisnik akontacije pod imenom Nobelova nagrada za mir. Pet godina kasnije, stanar Bele kuće spreman je da se ratom oduži onima koji su tako bezuslovno, gotovo podanički, verovali u njegove mirnodopske potencijale.

Lider vodeće sile slobodnog sveta nije u stanju da prekine lanac koji su pre njega ratovima kovali njegovi prethodnici: Džordž Buš Stariji, Bil Klinton, Džordž V. Buš. Somalija, Irak, Jugoslavija, Avganistan, Irak.

Tako smo, šesti put poslednje decenije, ubačeni u debatu oko toga da li zapadne sile treba da upotrebe svoju vojnu superiornost kako bi arapske zemlje naučile šta su „međunarodne norme”.

Trebalo bi da to budu one norme koje je u praksi pokazao britanski parlament odbacujući zahtev premijera Dejvida Kamerona da se pridruži Americi u napadu na Siriju. Ali nisu. Obamina administracija zauzela je ratoborni kurs gradeći slučaj kome neće biti potrebno ni odobrenje Kongresa za napad, ni saglasnost Saveta bezbednosti UN.

Pošto smo se takvih scenarija nagledali, i pošto ćemo se s njima verovatno sretati i u budućnosti – Iran? Sudan? Avganistan i Pakistan ponovo? – treba za korak istupiti iz ratne izmaglice i fokusirati se na ključna pitanja.

Reč je o dve strane istog novčića: šta radimo povodom kriminalne upotrebe vladinog oružja protiv sopstvenog naroda? I šta radimo povodom kriminalne upotrebe oružja jedne vlade protiv drugih zemalja – čak i onih koje ubijaju sopstvene ljude – u odsustvu legitimne međunarodne podrške takvim akcijama?

Odgovor na prvo pitanje, i onda kada nema opipljivih i verodostojnih dokaza, je baraž globalne kritike. Drugo se izbegava, jer bi se uspostavila simetrija između (nedokazane) kriminalne radnje sirijskog predsednika i (jasno najavljene) kriminalne radnje američkog predsednika.

Ostavljam čak mogućnost da ne verujem da je Obama imao ambicije ratnog predsednika, ali to onda još više govori o sistemu u kome ni predsednik nije u stanju da se odupre. Sistemu čiju kulturu na unutrašnjem nivou oslikava moćni lobi Asocijacije puške, a na spoljnom još uticajniji vojnoindustrijski kompleks, koji s vremena na vreme mora da istroši svoje zalihe da bi se proizvodnja nesmetano nastavila.

Obama je pred vratima pakla. Udara na zemlju duge istorije po kojoj se prepliću Stari i Novi zavet, jevrejske tore, ranohrišćanske legende, krstaški pohodi, Saladin i Ričard Lavljeg Srca. Damask je najstariji grad sveta sa kontinuiranim urbanim trajanjem od najmanje 6.000 godina!

Nisam očekivao toliku dozu nemaštovitosti od rečitog Obame. Drži se davno napisanih skripti Džordža V. o oružju za masovno uništavanje Sadama Huseina. Ponavlja onu prepoznatljivu mantru o inkriminisanom oružju „protiv sopstvenog naroda”.

Koristi staro šapirografisano uputstvo u kome je Sadama zamenio Bašarom el Asadom, Irak Sirijom, a atomsko hemijskim oružjem.

Otužno. Zašto nisu angažovali holivudske producente da im smisle nešto novo? Ili je stepen bahatosti dostigao taj nivo da administraciju u Vašingtonu jednostavno ne zanima šta će ljudi širom sveta, pa i u Americi, misliti?

Rizici su veliki. Nema mira bez Egipta, nema rata bez Sirije, kaže arapska izreka. Zapaliti Siriju znači zapaliti Bliski istok. Možda ne odmah, ali potpisujem da će se oblaci radijacije poput Fukušime nadviti nad regionom, da će dodatno radikalizovati ionako snažan antiamerikanizam Arapa. Bela kuća ponovo se pretvara u regrutni centar džihadista i terorista.

Sirija je već pretvorena u mini-poligon nečega što sluti na obnovu Hladnog rata. Setimo se junskog susreta Obame i Vladimira Putina u Severnoj Irskoj i nedavnog otkazivanja njihovog bilateralnog sureta u Rusiji. Posledice su globalne.

Nobelovac Obama ne odustaje. Hoće da Sirijce nauči lekciji koju nikad neće zaboraviti. Hoće da pokaže Iranu da se neće ustručavati. Ali, ako je Siriju pročitao kao priliku da demantuje sve one koji su ga optuživali za neodlučnost, pogrešio je.

Pokazao bi odlučnost da se suprotstavio onima koji ga uvlače u rizičnu avanturu: preambicioznim osvajačima sveta u civilu koji sede u Kongresu, nadmenom uniformisanom kadru Pentagona koji živi od toga da s vremena na vreme po neku državu i narod disciplinuje, stratezima, lobistima i analitičarima koji brane pravo da Amerika ukida slobodu i zavodi demokratiju, ako treba i krstarećim raketama.

Pojačava se kampanja za „humanitarni rat” koji će civilizovati brutalni građanski rat neprosvećenih Arapa. Ne emituju se snimci brutalnog smaknuća sedmorice uhvaćenih Asadovih vojnika.

Priča o džihadistima, koji drže kontrolu nad pobunjenicima i, na užas Zapada, prete da jednu civilizovanu, sekularnu zemlju pretvore u emirat talibanskog tipa, naglo je utihnula. Prvo Asad, posle ćemo da vidimo.

Rimljanima su svi van rimskog carstva bili varvari. Van Obaminog carstva svi su teroristi, piše u „Indipendentu” moj stari bliskoistočni drug Robert Fisk.

No, jedno je šta misli humanitarna inteligencija, sasvim drugi su motivi humanitarne intervencije. OK, hajde da vidimo šta bi Vašingtonu mogao da donese rat? Koje bi strateške interese SAD ispunio?

Amerikanci će sa razarača u Sredozemlju zasipati Siriju projektilima, uništiti neka vojna i industrijska postrojenja, izražavati žaljenje zbog neizostavne „kolateralne štete”, ali sve to neće bitno promeniti odnos snaga na terenu.

Neće, čak, ni za jotu promeniti stav Irana, kome se preko Sirije šalje poruka zbog njegovog spornog nuklearnog programa. Štaviše, mislim da bi Teheran posle ovoga zaista mogao da krene u pravljenje atomske bombe, što se sada poriče. Mislim da bi lako mogao da uzme za primer Severnu Koreju, koju Amerika ne sme da napadne uprkos despotije, stanja ljudskih prava ili povremene gladi.

Američka vojna tehnologija će u Siriji dobiti rat, jer će tako biti predstavljeno njeno uništavanje. Ali, kao svojevremeno u Iraku, gubi se mir. Na duži period. Asad će ostati na vlasti.

Domaći islamski militantni i belosvetski džihadisti ojačaće pozicije među pobunjenicima, ali nedovoljno da bi svrgli režim. Kriminalne bande nastaviće da vršljaju. Status kvo meriće se stotinama, ako ne i hiljadama žrtava. Ciničan bilans.

Dokle više ti izlizani argumenti? Da SAD kao najsnažnija, najmoralnija i najliberalnija sila na svetu mora da interveniše kako bi osigurala primenu međunarodnih normi i prava. I drugi, da se Americi ne sme odupirati, već se mora povinovati kada ona odredi „crvenu liniju”, kao što je bio slučaj sa hemijskim oružjem u Siriji.

Obama misli da je u pitanju „kredibilitet” Amerike, da mora da udari Asada kako bi obezbedio da drugi poštuju SAD, da se i ubuduće povinuju naredbama SAD u sličnim situacijama.

Ako je to logika, Bela kuća bi morala da angažuje nekog političkog psihologa da objasni zašto se posle svake ovakve američke raketne epizode protiv nekog diktatora opet pojavi neki drugi diktator koji potpuno ignoriše Vašington.

Čini mi se da je odgovor jednostavan: zato što je reč o hroničnim promašajima američke spoljne politike. Dok to tako traje, i Barak Obama osuđen je da ponavlja pitanje Džordža V. Buša: Zašto nas mrze?

Sve će to popunjavati ukupni saldo ispod koga će, na kraju, ostati velika moralna mrlja na licu američke administracije i novog „velikog osvetnika” lično. Biće veoma teško živeti s bremenom unapred izrečenih upozorenja ili optužbi o intervenciji u Siriji: od većine lidera EU, preko pape Franje, do Noama Čomskog, koji kaže da bi to bio „ratni zločin”. O Nobelovoj nagradi za mir da ne govorim.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Aleksandar says:

    Psi rata!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *