Обезглављивање патријархалне породице

Обезглављивање патријархалне породице

27 априла 2018

Пише: Владимир Ђукановић

Ових дана свакодневно смо бомбардовани информацијама о томе шта се догодило у кући извесног Луке Лазукића и Наташе Беквалац. Детаљи о свађи овог брачног пара, који највероватније то више неће бити, очито су битнији од рата у Сирији, могућег напада на Иран, битнији су и од свих могућих и немогућих искушења која очекују нас као државу… Питамо се – зашто?

ОБЕЗГЛАВЉИВАЊЕ ПАТРИЈАРХАЛНЕ ПОРОДИЦЕ

Да се разумемо, сваки вид насиља, посебно ако се ради о породичном, мора да се казни. Онај ко се усуди да дигне руку на жену, тај је истински слабић и најгора кукавица и према таквима имам презир. Но, да ли је објављивање свих пикантерија из овог случаја, као и објављивање ранијих информација везаних за неке друге морбидне случајеве породичног насиља у којима смо имали смртне исходе, заиста уперено ка искреној борби против истог? Односно, да ли сте икада чули од тих великих „бораца“ против породичног насиља да су насупрот насиљу као аргумент узимали да објасне како је породица нешто најлепше и најдивније што Бог може да подари човеку, те да је чињење насиља у породици, према супрузи која ти је децу подарила, а посебно према дечици, један од најгорих грехова?

Слажем се да се насилник мора склонити, али чини ми се да се овде полази од логике да би најпре било потребно растурити породицу, а то се управо чини кроз неретке појаве да се мушкарац унапред означи насилником, а да то можда и није био. Суштина је уклонити главу куће и потом га довести у безизлазан положај да нема никаква права и да се истински осети пониженим. Овде се отишло у једну другу крајност, а то је да смо због лошег Николе почели да мрзимо Светог Николу, односно да се због појаве која није ништа ни мања ни већа у односу на читаву западну Европу покрене читав механизам разарања породице.

Зато се сада враћам на тобожње борце против насиља у породици и њихове кампање које воде. Како се неко од њих никада не сети да нам прича о лепотама које брак доноси? Како се не сете да нам ураде неку причу из срећне породице у којој се верује у Господа, поштује и слави крсна слава, баштини породична традиција, у којој има међусобног уважавања и поштовање старијих? Да ли је могуће да таквих породица у Србији нема, односно да ли је могуће да сваки дан имамо само насиље? Испада да у Србији мушкарци једва чекају да дођу са посла својим кућама и да крену да бију жене, те да је то једино што иначе чине према женама.

НЕМА УЛОГЕ ЗА МУШКАРЦА

Тренутно је на делу покушај систематског уништења патријархалне породице. То заправо значи да кућа нема главу, док мушкарац, осим за евентуално репродуктивне радње, постаје апсолутно у кући непотребан. Због одласка у ову другу крајност, имамо све чешће појаве да се момци повлаче у себе и не желе да приђу девојкама, јер се то схвата као „сексуално узнемиравање“, због кога могу и да одговарају. Дошли смо до тога да младић више не сме ни да погледа девојку, нити да прокоментарише да ли је нека девојка лепа или згодна. Тиме су заправо девојке највише ускраћене, јер губе мушкарце у свом окружењу. Посебан проблем је одлука да се уђе у брак, јер младићи страхују да ће сутра остати на улици када буду лажно пријављени за насиље. Док он докаже да није извршио насиље прођу године и године, а он своју децу не може да види, нити да их васпитава. Ово, наравно, не пишем безвезе, већ знам не мали број случајева где су се сличне ствари догађале. То су кључни разлози због којих изражавам противљење оваквој борби против породичног насиља, јер она суштински распирује породично насиље. Неопходно је променити приступ.

Хајде да се против породичног насиља боримо управо афирмисањем породичних вредности. Да држава у сарадњи са Црквом покрене кампању афирмације склапања брака и важности очувања породице. Поента је младим људима показати да нема ништа лепше од тога да сами изграде ту најважнију ћелију друштва, без чијег постојања свака држава може само да пропадне. Хоћу да у нашим медијима видимо што више фотографија или ТВ прилога о многочланим српским породицама. Да се похвали мајка која је петоро родила, да се уздигну они који се одлуче на више деце. Зашто не бисмо писали и говорили о нашим прецима који су у тешкој оскудици имали и по десеторо деце и који су умели све да их васпитају да буду честити и поштени људи, неретко и врхунски научници. Дајте више позитивних прича о породици, јер зло се увек добрим побеђује. Да ли ће насилника увек бити? Да, хоће, али та пошаст се искорењава тиме што ће се афирмисати добре стране брачног живота и породице као нечега најдивнијег, а не тако што ћемо кроз тобожњу борбу против породичног насиља заправо породицу уништавати и на мала врата уводити како су блудни живот и ванбрачне везе наводни идеал савременог света.

(Стандард)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u