Обојена револуција, или легитимна побуна

Obojena revolucija, ili legitimna pobuna

2 maja 2018

Piše: Filip Rodić

ŠTA SE DEŠAVA U JERMENIJI

Predvodnik uličnih protesta „Nikol Pašinjan je bio u pravu, ja sam pogrešio. Postoji čitav niz rešenja za sadašnju situaciju, ali ja neću pribegavati nijednom od njih. To nije moj stil. Napuštam funkciju premijera. Demonstranti su protiv mog imenovanja. Ja se povinujem vašim zahtevima“, rekao je u ponedeljak, posle deset dana masovnih uličnih demonstracija, doskorašnji predsednik Jermenije Serž Sargasjan, podnoseći ostavku posle samo šest dana provedenih u premijerskoj fotelji. Iako Pašinjan ima sve karakteristike klasičnog proameričkog „obojenog revolucionara“, pogrešno bi bilo olako tako okarakterisati i kompletne demonstracije, i tek će nam malo veća vremenska distanca pružiti prave odgovore na pitanje šta se zaista desilo u Jermeniji. Ovo je već prva od uočljivih razlika u odnosu na Ukrajinu, gde je u samom startu sve bilo jasno. Da pobuna u Jerevanu nije isto što i „Majdan“ u Kijevu ukazao je i portparol Kremlja Dimitrij Peskov: „Ne bih povlačio nikakve paralele, jer je situacija potpuno drugačija (…) Sada mogu reći da je ovde neprikladno svako povezivanje s Ukrajinom.“

POGAŽENO OBEĆANJE 

Prva i najuočljivija razlika je u stavu demonstranata. Dok su demonstranti u Kijevu otvoreno i snažno ispoljavali neprijateljstvo prema Rusiji, to u Jerevanu nikako nije slučaj. Takođe, odnosi Ukrajine prema Rusiji su bili glavna pokretačka snaga protesta u Kijevu, dok se u Jerevanu (zasad) radi isključivo o unutrašnjem narodnom nezadovoljstvu Sargasjanom i njegovim liderstvom. Pored optužbi da loše vodi ekonomsku politiku zemlje i da je korumpiran, Sargasjanu je najviše zamereno što nije održao obećanje i povukao se s vlasti po isteku drugog i poslednjeg predsedničkog mandata (neprekidno je vladao od 2008). Sargasjan je 2015. inicirao ustavne reforme za promenu državnog uređenja Jermenije iz predsedničkog u parlamentarni sistem. Tada je obećao da neće, po isteku predsedničkog mandata, pretendovati na premijersku funkciju i na referendumu o promenama 2015. dobio je snažnu narodnu podršku, baš kao i njegova Republikanska partija na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima (49,17 posto). Pošto je sada ovo obećanje pogazio, javnost je shvatila da je sve, u stvari, bila velika prevara i da je Sargasjan pripremao modus za neograničen ostanak na vlasti.

Razlika u odnosu na Ukrajinu, i druge zemlje gde su uspešno sprovedene „obojene revolucije“, jeste i u tome što su u njima prozapadne i proruske snage bile podeljene otprilike u odnosu pola-pola, dok u Jermeniji to nije slučaj. Prvo, Sargasjan se ne može smatrati potpuno proruskim liderom iako ima snažne lične veze sa ruskim vođstvom i pored toga što je svoju zemlju uveo i u Evroazijsku ekonomsku uniju i u Organizaciju ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), jer je istovremeno činio krupne korake ka Zapadu, kao što je održavanje bliskih veza sa NATO-om i potpisivanje 24. novembra 2017. Sveobuhvatnog ugovora o ojačanom partnerstvu sa EU. Druga stvar je što jermenskom političkom scenom potpuno dominiraju proruski stavovi – druga po snazi politička partija (osvojenih 27,35 posto glasova na izborima 2017) Prosperitetna Jermenija snažno se zalaže za prisnost s Rusijom, a dosadašnji koalicioni partner Sargasjanovih republikanaca, Jermenska revolucionarna federacija, „bratska stranka“ proputinovske Pravedne Rusije, četvrta je snaga u parlamentu sa 6,6 procenata glasova. Jedina prozapadna parlamentarna stranka je Pašinjanova „Alijansa za izlaz“, koja je dobila podršku svega 7,8 posto birača. Zbog ovoga Sargasjanov odlazak sa vlasti ne menja ništa u spoljnoj politici Jermenije, čak ni pošto su „revolucionari“ odlučili da njegovoj stranci uskrate podršku u parlamentu, jer ima natpolovičnu većinu. Ovde može nastati problem, jer se Pašinjan sada ne zadovoljava Sargasjanovim odlaskom, što je bio zahtev demonstranata, nego zahteva da do novih parlamentarnih izbora funkciju premijera ne obavlja Sargasjanov partijski drug Karen Karapetjan, koji je premijer bio i do pre nedelju dana, već da privremenu vlast predvodi „kandidat naroda“, što je, pretpostavljamo, on. Jedna od jasnih odrednica da li se radilo o „obojenoj revoluciji“ biće upravo ovo pitanje, da li će mnogobrojni demonstranti stati i iza ovog zahteva, ili ne. Kako god, teško da bi na predstojećim parlamentarnim izborima ishod mogao biti toliko drugačiji da prozapadna struja sa osam posto podrške dobaci do više od polovine glasova i promeni kurs zemlje. I sam Pašinjan je, po ostavci Sargasjana, izjavio da je „Rusija prijateljska i bratska zemlja“ s kojom, doduše, postoje neki nerešeni problemi.



I zapadni analitičari sumnjaju da se ovde radi o pravoj „obojenoj revoluciji“ i ne veruju da Sargasjanov odlazak može imati ozbiljnije reperkusije na međunarodnoj sceni. Bivši američki ambasador u susednom Azerbejdžanu Ričard Kauzlarić rekao je da je „sada teško reći da li se doista radi o obojenoj revoluciji“ i dodao da bi „voleo da se ovaj film završio prihvatanjem volje naroda“, odnosno Sargasjanovom ostavkom. Uticajni američki magazin „Forin polisi“ u tekstu „Nekad su jermenski protesti samo jermenski protesti“ navodi da „ne treba očekivati geopolitičke posledice van jermenskih granica, niti ovo treba shvatati kao znak da uticaj Rusije opada ili kao povod za rusku intervenciju. Sargasjanov pad nema veze sa geopolitikom. Najviše, to može biti znak da postsovjetski režimi nisu sigurni kao što deluje iz daljine i da se stari režimi u regionu mogu srušiti mirno, bez podstrekivanja spolja“.

PUT SAMOUNIŠTENJA

Ukoliko bi ipak došlo do ozbiljnijih promena i zaokreta u dosadašnjem kursu Jermenije, to bi bila potencijalna katastrofa za ovu zemlju. Bez preterivanja se može reći da i opstanak Jermenije direktno zavisi skoro isključivo od Rusije koja je jedina u ovom trenutku garant njenog suvereniteta i koja može pomoći Jerevanu u rešavanju sporova sa dva svoja moćna suseda s kojima je sada u gotovo otvoreno neprijateljskim odnosima – Azerbejdžanom i Turskom. Rusija već više od dve decenije igra ulogu posrednika i smiruje situaciju s Azerbejdžanom posle rata oko Nagorno-Karabaha, a s obzirom na nedavno približavanje Moskve i Ankare, i tu može igrati ulogu verodostojnog garanta mira.

Postoji mogućnost da bi Pašinjan, koji važi za ultranacionalistu, mogao povući poteze suprotne dosadašnjim naporima Sargasjana, predsednika Rusije Vladimira Putina i predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva za postizanje trajnog i mirnog rešenja za pitanje Nagorno-Karabaha. Ovo bi Rusiju svakako dovelo u nezavidnu poziciju, budući da joj je Jermenija vrlo važna za „zatvaranje“ južne granice i stabilnost na Kavkazu, ali bi stvar bila daleko gora po Jerevan, jer mu, kao što smo rekli, Rusija jedina drži stranu u odnosu i na Tursku i na Azerbejdžan. Takođe, gubitak Jermenije kao saveznika mnogo bi manje pogodio Rusiju nego obratno. Rusija se u odbranu Jermenije pre svega stavlja zbog duhovnih i kulturnih veza koje čvrsto povezuju ova dva naroda, ali iz čisto racionalnog, geopolitičkog gledišta – Azerbejdžan je mnogo važniji, ako ni zbog čega drugog, zbog toga što je jedini most Rusije sa Iranom, i odnosi Moskve i Bakua su poslednjih godina u značajnom usponu. Na prozapadni zaokret Jermenije blagonaklono ne bi gledao ni treći jermenski sused, Iran, s kojim ova zemlja deli važne ne samo ekonomske nego i političke interese koji sežu čak i do Sirije i Libana.

Na kraju, moramo ukazati i na zlokobnu činjenicu da Sjedinjene Države u ovoj zemlji od samo tri miliona stanovnika imaju jednu od svojih najvećih ambasada u svetu, sa više od 2.500 zaposlenih, što govori o važnosti koju pridaje Jermeniji. Zbog toga ne treba zanemariti ni mogućnost snažnog pritiska na neke nove vlasti Jermenije da krenu putem autodestrukcije samo da bi se „smestilo“ Rusiji.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *