OBRAČUN SA KNJIGAMA Počelo je paljenjem u Hitlerovoj Nemačkoj a nastavljeno u Tuđmanovoj Hrvatskoj

2 komentara

1. ljubomir jović says:

   2017/06/23
   8:48 AM

   Tršić Vuk Stefanović Karadžić Tvorac srpskog jezika i pravopisa ĐAČKI POUČNIK SRPSKOG JEZIKA Dopunjen i konačan tekst Koceljeva Valjevo zavičaj pisca Šabac Prota Mateja Nenadović Laza Lazarević Izvorni narodni jezik Književni jezik kao suza čist N a p i s a o LJUBOMIR IV. JOVIĆ Po obrazovanju: pravnik Činovničko zvanje: republički savetnik Beograd, Brojni ,,izvori''kao osnove za pisanje,a posebno naučni tekstovi iz lista ,,Politika'': 1. septembar – 30. decembra 2015. (Prvi deo Poučnika) 3.10. -30. 12.2016 i od 5. – 20. 1. 2017.(Drugi deo Poučnika) 23.4 -12. 5. 2017. ( Treći deo Poučnika) Posvećeno mojim unukama: Sari, Sonji, Sofiji i Veroniki Pismo korisnicima: Poštovana gospodo, Uvaženi uglednici i velikodostojnici Sastavljač ovog Đačkog poučnika srpskog jezika (Pojmovnik, Priručnik) biva slobodan i izražava zadovoljstvo što može da se obrati Vama, kao pozvanoj naučnoj odnosno obrazovnoj ustanovi, kao i nekolicini naučnika, stručnjaka i ljubitelja srpskog jezika, sa nekoliko reči, dostavljajući navedeni Poučnik. Cilj pisanja ovog rada izložen je u Uvodnim napomenama, koje slede, pa ovde neće biti ponavljan. Potpisani ovog pisamceta, koji je sačinio Poučnik, nije ni pisac ni naučnik. On je redovno školovani pravnik, koji se trudio da ceo radni vek, odnosno život, prema svojim osobenostima i posebno naklonostima, stekne što veći stepen znanja i prosvećenosti, a naročito da, bar delimično, savlada „majstorstvo“ pisanja na srpskom jeziku i ćirilici. U tom cilju posebnu naklonost i želju ispoljavao je, pored pravne prakse u četrdesetogodišnjem radu, sticanju saznanja iz srpskog jezika i književnosti, pri čemu su razmišljanje i „zanos“ bili glavni podsticaji. Sudbinu Đačkog poučnika srpskog jezika, koji se dostavlja na Vašu e-poštu, odrediće njegova vrednost. Ceo tekst podleže sadržinskom i jezičkom doterivanju od strane pozvanih stručnjaka, pogotovo što sastavljač Poučnika nije imao više ni fizičke ni „stvaralačke“ snage . Uz molbu i zahvalnost za obaveštenje o prijemu ovog „poslatka“, na način koji sledi, poštuje Vas i pozdravlja, Ljubomir Iv. Jović, Novi Beograd, Španskih boraca 66. El.pošta: jovicbeograd@yahoo. com Dodato 12.5. 2017. I važi i za kasnije vreme: Ovaj moj rukopis,čini mi se da je zadnji ozbiljniji rad, jer u devetoj deceniji, u koju sam ,,zakoračio'' ,moja fizička snaga slabi a volja i zanos jenjavaju, što je prirodnoi proces koji je neizbežan. ĐAČKI POUČNIK SRPSKOG JEZIKA ,, Pisac zna da ništa pouzdano ne zna sam''. Pravnik Radomir D. Lukić ,,Pozivanje na velike mislioce i na naučnu teoriju je akt poznavanja ali i akt kritičke i stvaralačke misli''. Pravnik Jovan Đorđević ,,Plemenit čovek radi samo ono što je uveren da treba da radi, i ne radi ništa što je uveren da ne treba da radi'' Filozof Božidar Knežević P r v i d e o 4 U v o d n e n a p o m e n e U tekstu: ĐAČKI POUČNIK SRPSKOG JEZIKA neuobičajenom po sadržini i formi, povodom i na osnovu Projekta: Sačuvajmo svoj jezik – govorimo i pišimo srpski učinjen je pokušaj da se osobenosti i načela srpskog jezika i ćiriličkog pisma izraze kratko i jasno, kao što su tako napisane Srpske narodne poslovice Vuka Karadžića ili Latinske pravne izreke. Projekat su pripremili srpski lingvisti, najpozvaniji naučnici srpskog jezika, prosvetitelji i drugi ljubitelji i čuvari našeg jezika i pisma. Projekat je objavio list „Politika“, koja je oduvek uzor primernog jezika u novinarstvu, počev od 1. septembra 2015. kao i navedenim mesecima 2016. i 2017. godine. To je gest najvišeg stepena prosvećenosti i prosvetljenosti, koji će sve generacije poštovati i uvek odavati priznanje. Glavni cilj Projekta je upoznavanje i učenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma, svih i svakoga, ovde u Srbiji i Republici srpskoj, kao i „onamo“ u Iseljeništvu gde živi mnoštvo našeg naroda, a naročito mladih naraštaja, naših potomaka. Zatim, njegovo pravilno korišćenje bilo u usmenom bilo u pisanom načinu i obliku. Takođe je cilj stalno usavršavanje i čuvanje srpskog jezika i ćirilice za buduće generacije. Navedeni projekat podržali su Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, odgovarajuće strukture Srpske akademije nauka i kulture, Filološki fakultet i drugi poslenici i uglednici srpske kulture. Čitaoci lista „Politika“, u navedenom periodu objavljivanja, podržali su Projekat, ocenjujući da je to izuzetan doprinos životu, očuvanju i unapređenju srpskog jezika i srpske ćirilice. Stil i jezik naučnih stavaova i ,,pretvaranje''u svojevrsne ,,izreke'' Piscu ovih redaka „sinula“ je ideja, verovatno teško ostvariva, da se na osnovu Projekta i sopstvenog znanja, sačini svojevrsni „Poučnik“ (Pojmovik, Priručnik) srpskog jezika, koji bi obuhvatio sve najvažnije karakteristike srpskog jezika i ćiriličkog pisma. Ali, nije reč samo o tome, već, neuobičajeno, o nameri, odnosno pokušaju da se to izrazi na osoben odnosno specifičan način. I to kako sadržinski tako i jezički, kratko i jasno, kao što su tako napisane Srpske narodne poslovice Vuka Karadžića ili Latinske pravne izreke. U načinu „dolaženja“ do kratkih i jasnih stavova, sa osobenostima poslovičkog odnosno gnomskog izražavanja, korišćen je praktičan metod odabira određenih karakteristika pojedinih pojmova iz Projekta i njihovih značenja. Pojmovi istog značenja nisu ponavljani a srodne ili slične karakteristike ugrađivane su u već izrečene ,,izreke“ srpskog jezika i ćiriličkog pisma, koje nose naziv ,,odrednice'' kako bi se one obogatile. Pri tome nastojalo se da misli – izreke, do kojih se na takav način dolazilo, po pravilu, budu uputstvene i poučne, i da predstavljaju doprinos predmetu izražavanja. A one karakteristike koje su u Projektu bile kritički izražene i koje ukazuju na negativno „dejstvo“ na korišćenje i razvoj jezika i pisma, samo su kao takve navedene kao „konstatacije“ koje „kvare“ i negativno utiču na srpski jezik i ćirilicu, kako bi se u praksi otklanjale. Teorijske odnosno naučne rasprave a posebno njihova terminologija,iz navedenog Projekta, kojima je ustupljeno dosta prostora u listu,,Politika'', nisu bile podesne za definisanje izreka u Poučniku.Takve rasprave odnosno studije u funkciji su saopštavanja naučnih mišljenja, pa ih je bilo teško ,,pretvoriti'' u jasne i razumljive izreke,pre svega, učeničkom uzrastu. Pri formulisanju kratkih i jasnih izreka o srpskom jeziku i srpskom pismu prvenstveno su korišćene reči i izrazi srpskog jezika, a samo izuzetno reči stranih jezika, kada nije bilo odgovarajući naših i kada je upotreba „tuđica“ doprinosila jasnoći i smislu izrečenih načela i osobenosti srpskog jezika i ćiriličkog pisma. U nekim složenijim pitanjima odstupljeno je od njihovog kratkog i jasnog formulisanja i upotrebljen metod opisivanja, uz nastojanje da i takav način izražavanja bude što kraći. Poučnik je zasnovan, pored kazanog, na govornom jeziku kojim se odlikovalo područje „trougla“: Tršić – Šabac – Valjevo, gde je narod od vajkada govorio čistim i pravilnim jezikom, kako je to i Vuk Karadžić činio i u svojim delima koristio. (Na tom području je i Koceljeva, mesto i opština, rodni kraj pisca Poučnika). Karakteristike naučnih mišljenja ,,pretvorenih u izreke'' Ovde je primereno, ali nije lako, nešto reći o karakteristikama izreka,koje su sačinjene na osnovu, kako je već rečeno, naučnih stavova. Namera je potpisanog da ukaže na prirodu ,,stvorenih'' jezičkih izreka nastalih,uglavnom, iz ,,tuđih'' (naučnih) stavova. Reč je o originalnosti navedenih stavova priznatih u nauci o jeziku i njihovom korišćenju u jezičkim izrekama pisca Đačkog poučnika. I o njihovoj neprocenjivoj vrednosti u naučnim knjigama, naučnim studijama, predavanjima na fakultetima i dr. Naučne misli,u koje se mogu ubrojati i filozofske, stoje na vrhu duhovnog stvaralaštva. Ne pomišljajući na osporavanje originalnosti misli iz naučnih tekstova Projekta, neka nam o njima, posluži nekolicina teorijskih stavova. Misao se rodi iz razmišljanja,razvija se i oformljuje,menja se i sazreva i postaje ono što je mislilac-naučnik, zamislio. Pošto ništa nije savršeno i konačno, usmeno izrečena misao ( na pr.poslovice Vuka Karadžića) ili naučna misao napisana, podložna je na promenu, dograđivanje i usavršavanje. To je uslovljeno potrebama novog vremena, njegovih težnji, kulturi i opštem razvoju društva. Stoga i potreba i razlog stvaranja novih misli, dogradnja ranijih, pa makar to delimično bilo, što se odnosi i na naučne misli. Rečeno je:,,Svi se mi penjemo i stojimo jedni na ramenim drugih''. To važi za svako duhovno stvaralaštvo, pa i jezik.Neophodno je poznavati takve misli i pripitati se koja je originalna: ona prvobitna ili dograđena? (Toliko o originalnosti naučnih misli koje su korišćene u izrekama Đačkog poučnika). Šta reći o karakteristikama jezičkih izreka Đačkog poučnika,koje su napisane na osnovu naučnih misli? Ima li nešto novo u njima i šta je to? Prvo, nova je ideja da se naučni stavovi izraze u formi izreka,ne ocenjujući uspešnost. Drugo, nov je stil i jezik izreka (bar nastojanje njihovog sastavljača) da bude jasan i razumnjiv i po mogućstvu kratak i pristupačan svakom. Ima li u navedenom makar najmanjeg stepena originalnosti? Nesporna je osobenost izreka da je zasnovana na naučnim stavovima. Da li se upotreba naučnih i teorijskih stavova iz članaka navedenih pisaca ( ima ih oko 200) može nazvati korišćenjem tuđih misli! Da li je to nedopušteno i za osudu? Možda se može reći da je to pokušaj da se teorijska mišljenja učine dostupnijim zainteresovanim i lakšeg sticanja većeg znanja, ali i primene nauke u praksi, što danas nazivamo ,,dualizam'' ' misli i prakse. Izreke iz Đačkog poučnia karakteriše podesnost izreka za viši stepen obaveštenosti svih,čak i nedovoljno pismenih, od naučnih mišljenja i stavova, ovde o srpskom jeziku i ćiriličnom pismu i njihovom značaju za Srpski narod i Srpsku državu? Pisac izreka smatra da je osobenost i podesnost izreka nesporan, opravdan i nužan, i zato se latio ovog odgovornog zadatka, za koji je jedva ,,dorastao''.Ali želja i zanos davali su mu snage za taj,za njega najvažniji poduhvat u domenu duhovnog stvaralaštva. Napomena : Pri izradi Poučnika njegov sastavljač, pored već rečenog Projekta ,,Sačuvajmo svoj jezik i govorimo i pišimo srpskim jezikom'' koristio je i druga saznanja, od kojih pominje posebno dve knjige: Pismenica serbskoga jezika po govoru prostoga naroda, napisana Vukom Stefanovićem Serbijancem (Beč, 1814) i Pravopis srpskoga jezika, školsko izdanje (Matica srpska i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2000). Obe ove knjige u svojim naslovima stavljaju naglasak na pravila o pisanju, a potom pravila o rečima. Iz Vukove Pismenice to se posebno vidi iz prve od tri „glavne časti“ Pismenice, koja glasi: „I. Pravopisanje i Pravoizgovaranje reči“. Ovo se, možda, može razumeti iz moje konstatacije, ukoliko je tačna, da je Vukova borba za ćirilično pismo i azbuku bila teža nego borba za upotrebu reči iz naroda. Pisci Pravopisa srpskoga jezika takođe su sledili Vuka jer su u naslovu dali prednost pisanju („Pravopis“) kako je sastavljač Poučnika shvatio, iako je Vukova pobeda za srpski jezik i pravopis izvojevana još 1847. godine, štampanjem Novog zaveta Gospoda našega Isusa Hrista, u Beču u štampariji Jermenskoga manastira, a navedeni Pravopis štampan posle 150 godina. Iz navedenog potpisani smatra celishodnim da se buduća knjiga o srpskom jeziku i pravopisu, koja po suštini sadrži pravila narodnog govora i pravila pisanja, kako to i „Politika“ u naslovu Projekta ukazuje i preporučuje („g o v o r i m o i p i š i m o s r p s k i“) nazove Pravila o govoru i pisanju srpskog jezika, a ne kako danas glasi. Takođe u ,,druga saznanja'' za pisanje Đačkog poučnika srpskog jezika, navode se i nekoliko najviđenijih srpskih filologa, profesora, književnih kritičara.To su: Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Aleksandar Belić, Ljubomir Petrović, Katarina Bogdanović, Paulina Lebl-Albala. Od stranih: Artur Šopenhauer, Mišel Montenj, Bifon,Žorž Luj Leklerk. A od književnika Ivu Andrića. (Ovo kazivanje treba shvatiti samo kao mišljenje „nepozvanog“, po obrazovanju, ljubitelja srpskog jezika i pravopisa, koji je sticao saznanje o govornom srpskom jeziku iz „živog“ jezika srpskog naroda, još iz ranog detinjstva, kao i uz poštovanje Vukovog pravila o pisanju: „Piši kao što govoriš“. Takođe iz redovnog procesa školovanja od osnovnog zaključno sa fakultetskim) Napomena II: Pisac Poučnika u dobroj meri stekao je iskustvo u pisanju kratkih „izreka“ u domenu prava, u knjizi Jezik zakona (dva izdanja), u kojoj je i deo pod nazivom „Zakonodavni uputnici“ (blizu 700 uputnika). Pisac predgovora, akademik Radomir D. Lukić, uz ostalo rekao je da je ovo delo „znatan prilog kako nauci o pravu tako i onoj o jeziku“. Napomena III: Sledeći davnašnje principe da „Sve teče i sve se menja“, kao i da „Ne treba uvek robovati svim pravilima“, sastavljač Poučnika je, u nekim „izrekama“, odstupio od dosadašnjih i sadašnjih stavova i naročito političkih opredeljenja, kada je u pitanju srpski jezik i ćirilično pismo, izrekavši svoja mišljenja, koja više gledaju u budućnost i danas su, verovatno, teško prihvatljiva. To neka bude „pripisano“ više njegovom osećaju a manje neznanju. Na kraju, treba uvažavati princip da: Sve treba usavršavati i pojednostavljivati! Za jezičko-stilsku redakciju i druga formalno-tehnička poboljšanja Đačkog poučnika srpskog jezika, u ćiriličkom tekstu, njegov sastavljač svesrdno zahvaljuje lektorki gospođi Branki Kosanović, profesorki srpskog jezika i književnosti, iz Beograda. Za značajnu podršku u pisanju izražavam blagodarnost Zoranu Jovanoviću, dugogodišnjem uredniku časopisa ,,Prevodilac'', i drugim brojnim prijateljima koji su me potsticali u pisanju,ne samo ovog rada. *** Sastavljač ovih „izreka“ o srpskom jeziku i ćirilici, u Poučniku srpskog jezika, izražava pohvalu dnevnom listu „Politika“ čiji tekstovi, objavljivani tokom 1915. i 1916. a potom i 1917.godine, pretstavljaju ne samo izuzetan doprinos čuvanju i unapređenju srpskog jezika, već su podstakli ovog „pisca“ da, sa izuzetnom voljom, zanosom i poštovanjem našeg narodnog, srpskog jezika, sačini ovaj Poučnik. Posebno priznanje prpada pokreteaču projekta,,Sačuvajmo svoj jezik-govorimo i pišimo srpski'',glavnom uredniku Gradimiru Aničiću,lektoru ,,Politike''. Sastavljač Poučnika je zadovoljan njegovom sadržinom, jer bolje nije ni znao ni mogao, nadajući se da će bar neko od pozvanih oceniti njegovu vrednost, smatrajući da će to realno učiniti. *** Kako sam pisao? Pisanje je više od zanata. Pisanje je majstorstvo koje je teško savladati, a može se. Ovde će, podstaknut napisima o načinima i kvalitetu pisanja, autor dati reč-dve o tome. Pre toga, samo nekoliko misli o srpskom jeziku i ćiriličkom pismu. Srpski jezik datira od davnina: od seljačkog roda, od govedara i ovčara, od ’andžija i meandžija. A ćirilica od Dimitrija Sinaita, Stefana Nemanje, Svetog Save, Ćirila i Metodija, Dositeja, kao i, naročito, Save Mrkalja i Vuka Karadžića koji su sačinili najjednostavnije i najlakše pismo na svetu. I zato obojici pripada pohvala da su „više Božji, nego obični ljudi“. Što se tiče načina pisanja oni su ovde, iz raznih saznanja i ličnog iskustva, samo navedeni, bez razrade i detaljnijih objašnjenja. Uprošćeno, na pitanje kako treba uzorno pisati, jer pisanje, što se naročito vidi u najrazličitijim „pismenima“, ima dosta mana, orijentacioni odgovori mogu biti ovi: Pre svega, početni uslov za pisanje jeste zanos. Bez zanosa nema ni pisanja, pogotovo uspešnog. Pod zanosom se podrazumeva mnoštvo ljudskih osobenosti. To su: oduševljenje i ushićenost, odanost kao izraz vrednoće i radinosti, upornost i marljivost, vernost i požrtvovanje. Zanos se izražava i u osećanju poleta „na krilima mašte“; Dalji uslov je izražen u sposobnosti pisanja, a njegova osnova je u znanju i veštini. Znanje je stečeno od drugih – „tuđe“ (naučeno iz raznih izvora, knjiga, predavanja i dr.) kao i ,,sopstveno’’, stečeno svojim razmišljanjem. Veština pisanja je stečena osobenost sa urođenim duhovnim naklonostima za pisanje, koje se razvijaju radom, upornošću i marljivošću, a veštinu pisanja kad-kad učine nadarenošću odnosno talentom. Kada je reč o sadržini pisanja, nju treba izražavati mislima, koje život znače, a ne „mrtvim idejama“ – koje su samo prazne reči. Takođe, sadržinu treba izražavati i mislima koje često „izviru“ iz mašte i zamisli, sanjarenja i vizije, duhovnosti i inventivnosti, osećajnosti i duševnosti, i svega što može proizaći iz ljudskog uma. Navedene uslove, naravno i druge, treba posedovati kako bi pisanje, odnosno jezik i stil bili uzorni. Mnoštvo je knjiga i rasprava o sticanju znanja i veštine pisanja. Postoje i iskustvena kazivanja o tome. Potpisani je neke proučavao sa željom da njegovo pisanje bude što bolje i što korisnije.Pri tome, kao potsticaj u pisanju i radu uopšte, imao je u vidu misao ruskog pisca Nikolaja Ostrovskog:,,Najdraže što čovek ima-to je život.On ti se daje samo jednom i proživeti ga treba tako da te ne bi mučio bol zbog besciljno proživljenih godina''. *** Na kraju, iako taj kraj u mom pisanju ne znam kada će doći, srdačno i iz sveg srca zahvaljujem svojoj supruzi na podršci u pisanju. Ona je bila moj jutarnji osvit i svitanje koje prelazi u dnevno svetlilo koje ne gasne. To je rađalo u meni volju i zanos da pišem. Ona je, sa neznatnom mojom pomoći, podnosila sav „teret“ u kući i porodične obaveze, sa požrtvovanjem i ljubavlju u maksimalnoj meri gajila i vaspitavala naše sinove, pratila njihovo osmogodišnje i fakultetsko školovanje. Bila je uzoran državni činovnik. Sve do danas i sada stvarala je uslove da ja, pored veoma odgovornog četrdesetogodišnjeg stručnog posla, meni obezbedi i vreme da se bavim svojim „hobijem“ koji, možda neskromno, nazivam – pisanje. Rečima se ta zahvalnost ne može izraziti. Danas kada, po prirodi stvari, ta moja aktivnost „jenjava“, pokušavam da bar malo uzvratim na takvu njenu podršku i dobročinstvo, koji su izraz i odlika njene humanosti i čestitosti. Ali ta moja aktivnost i uzvraćanje je neznatno u odnosu na njen ogroman doprinos porodici i meni, posebno. Ona je uvek bila veliki čovek, u svakom pogledu, dostojna uvažavanja i poštovanja. Ovom zahvalnošću, ubeđen sam, pridružuju se i naši sinovi. Zaključna reč: Poučnik o srpskom jeziku autor je pisao u zanosu prema svom narodu, sa oduševljenjem i osećanjem rodoljublja prema Srbima i Srbiji. Takav zanos posebno se ispoljava prema najvećim srpskim svetinjama, kao što su Otadžbina, država Srbija i njeni simboli: Grb, Zastava i Himna, prema svojoj porodici, imovini, običajima. U ove svetinje spada i Srpski jezik, maternji odnosno zavičajni i Ćirilica, najsavršenije i najjednostavnije pismo na svetu (azbuka od 30 slova). Stoga je i Poučnik o srpskom jeziku i srpskom pismu namenjen i celom Srpskom iseljeništvu, svima i svuda, u svim državama i na svim kontinentima, da saznaju ko su, odakle su, koje su svetinje svog naroda i posebno d a n a u č e d a g o v o r e i p i š u s r p s k i m j e z i k o m. Takođe da svoje poreklo ne zaborave i da se ponose što su Srbi, kao njihova dika i ponos, kao nevenući cvetak. Naši isenjenici nisu ,,dijaspora''',koja reč nije naša, i datira iz dalekih ,,biblijskih'' vremena, označavajući prognane i proterane isterane i izgnane, i ne odnosi se na naš,srpski narod,koji to nije.Zato tu reč sa navedenim značenjem ne treba upotrebnjavati. Sve rečeno odnosi se i na potomke potpisanog koji su rođeni u Iseljeništvu, kojima je ovaj Poučnik namenjen, a mojim unukama posvećen. Važno saznanje: Kako obaveštava „Politika“ od 27. novembra 2015, uskoro se pokreće akcija Negujmo srpski jezik pod pokroviteljstvom Gradskog sekretarijata za kulturu Beograda, što je ne samo za pohvalu već i predstavlja neprocenjiv doprinos čuvanju i razvoju srpskog jezika. Očekuje se da se takva aktivnost ostvari i u Republici Srpskoj. Neophodno bi bilo organizovati ovakvu aktivnost i u Srpskom Iseljeništvu, u svim državama i na svim kontinentima gde žive Srbi. Slede i z r e k e o jeziku: SRPSKI JEZIK I ĆIRILICA 10 – S r p s k e s v e t i nj e- Nastanak jezika Nastankom država nastali su i jezici. Pre nastanka država, ljudska plemena, kao ljudske zajednice, imale su svoj jezik. Ljudi iz jednih plemena i narodi iz jednih država uspostavljali su veze i odnose sa drugim plemenima i drugim državama i ostvarivali su razne uticaje jedni na druge. Tako je bivalo i sa jezikom. Jezici su se mešali, prihvatale su se reči drugih jezika, tako se bogatio rečnik i unapređivao jezik. Veze i odnosi koji su se uspostavljali i bivali neprekidan proces, imali su uticaje ne samo na jezik već i na svekoliko materijalno i duhovno stvaralaštvo, podstičući njihov razvoj u službi zajednice i pojedinaca. Takav međusobni uticaj i podsticaj razvoja ljudske zajednice i svih ljudi izražen je u mudroj izreci: „Svi se mi penjemo i stojimo jedni na ramenima drugih“. Stefan Nemanja o srpskom jeziku Stefan Nemanja (1114–1199, osnivač vladarske dinastije Nemanjića), o srpskom jeziku reče: Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod – izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika. Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da te je tuđinac onoliko osvojio i pokorio, koliko ti je reči potkrao i svojih naturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda. Zato je, čedo moje, bolje izgubit i sve bitke i ratove, nego izgubiti jezik. Posle izgubljenog jezika nema naroda. Sveti Sava o srpskom jeziku Sveti Sava (Rastko Nemanjić, 1175–1235), prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj, uvažavajući rečeno svoga Oca i u životu primenjujući, dodade: „Narod nije narod bez zemlje, nije narod ako dopusti da izgubi jezik svoj, nije narod bez vere u Gospoda, nije narod bez ljubavi i sloge“. GLAVNA OSNOVNA NAČELA 11 (izbor) * Jezik je dar od Gospoda. * Jezik je sredstvo (način) za sporazumevanje među ljudima. * Sporazumevanje među ljudima obavlja se govorom ili pisanim načinom. * Nauka o jeziku zove se Gramatika (Pismenica). U ovoj nauci proučavaju se slova (azbuka – ćirilica od 30 slova), reči, rečenice, načini pisanja, narodni i književni jezik, kao i sva gramatička odnosno jezička (govorna i pravopisna) pravila. * Srpski jezik i ćiriličko pismo su naše tekovine i svetinje. („Jezik pamti, pismo čuva“). * Srpski jezik, kao maternji i zavičajni jezik („građanski“ i svetovni) predstavlja najdragocenije blago naroda. * Jezik i narod su jedno. Jezik je izraz težnji i misli naroda. * Jezik je živi svedok svih vremena.Jezik je institucija koja postoji od početka.Jezik je najsačuvanija biblioteka,najverodostniji čuvar, riznica iz koje nije ništa nestalo. (Matija Bećković). * * Srpski jezik čine: slova („pismena“), reči i misli. Slova ima 30. Sva slova čine azbuku (naziv po prvim slovima stare ćirilice: „az“ i „buki“). Vuk je pismena ispisao u knjizi koja se naziva „Prvi srpski bukvar“ – azbučnik, slovarica (Beč, 1827). Reči su sastavljene od više slova. Napisane reči imaju svoje značenje. Izgovorene reči imaju i glas (zvuk). Više reči čine rečenicu kojom je izražena misao. * Iz staroslovenskog, bogoslužbenog (crkvenog), jezika Slovena razvio se srpskoslovenski jezik i srpskoslovenska književnost. Iz srpskoslovenskog jezika razvio se srpskonarodni jezik i srpska narodna književnost. Značajna zasluga za upotrebu srpskog narodnog jezika i razvoj narodne književnosti pripada, pre svega, Dositeju Obradoviću (1739–1811), srpskom prosvetitelju i „pervom spisatelju Serbskom“. Zatim, Savi Tekeliji (1761–1842), „diki serbskog roda“, potom, Pavlu Solariću (1799–1821), lingvisti, književniku, kao i Lukijanu Mušickom (1777–1837) pesniku, srpskom rodoljubu. Oni su, od brojnih, oduševljeno prihvatili srpski narodni jezik i srpsko pismo, pre nego što je izvojevana njihova konačna pobeda. Zasluga za konačan izbor azbuke (slova) srpskog narodnog jezika pripada Savi Mrkalju-Merkailu i Vuku Karadžiću. Njih dvojica su od 44 pismena (slova) iz staroslovenskog jezika izabrali 30 slova za srpski jezik, koja „lakša i čistija“ ne mogu biti. * Srpski jezik je narodni jezik: govorni i pisani. Srpski narodni (svetovni) jezik ima narodnu (svetovnu) azbuku. ,,Srpski jezik valja čistiti od svega tuđega, jer u našem jeziku ima mnogo tuđeg“. (Vuk, Srpski pravopis, Beč, 1845). * Srpski govorni jezik je: – čobanski: ovčara, kozara i govedara; – ratarski: orača i kopača; – kafanski: meandžija i ’andžija, „kafedžija“ i kiridžija. Srpski govorni jezik je bio i ostao izvorište i osnovni izraz našeg jezika. * Srpski pisani jezik jeste i književni jezik. * ,,I dalje smo više usmeni nego pismeni, i lepše i bolje govorimo nego što pišemo, a oni koji pristignu usmenost su naši najveći pisci“. (M. Bećković, 2016). * Sve prolazi: ljudi, društva, narodi propadaju; najumnije naučne teorije i najlepši tehnički pronalasci zastarevaju; slike, statue, palate, nestaju jedna po jedna; ni same razvaline ne traju večito; samo knjiga ostaje, večita knjiga o čoveku, njegova Književnost – ukras i uteha, zrak i boja, cvet uma i duše ljudske. Književnost kao najvažnije umno stvaralaštvo treba sačuvati od „književne proizvodnje''. * Srpski jezik treba da je jednostavan, bilo pisani bilo govorni. * Srpski pisani jezik je jezik bez tuđih reči, u mogućoj meri“. * Srpski pisani jezik zasnovan je na pravopisnom pravilu: „Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“, odnosno „Izgovorene reči pisati, napisane izgovarati“. * ,,U nauci o jeziku standardni i književni jezik označavaju isti pojam“. Standardni (književni) jezik je jezik kojim se govori i piše u školi, administraciji, u sredstvima masovne komunikacije (štampa, radio i televizija). Tim jezikom se razvija kultura i nauka, a u književnosti je sredstvo umetničkogstvaranja“. * Srpski književni jezik zasnovan je na pravilima kao i pisani jezik, sa najvećom mogućom čistotom od upotrebe reči iz stranih jezika. „Književnost koja ne veruje u svetost jezika, u sebe ne veruje“. Srpski književni jezik je oruđe kojim može i mora da rukuje samo vičan znalac. * Osnovna pravila srpskog jezika su: – Piši kako govoriš; – Srpske reči pisati, napisane izgovarati; – Reči se pišu kako se izgovaraju; – Ćirilica je osnovno srpsko pismo; – Ekavski i ijekavski izgovor (narečja) su ravnopravni; – Zajedničke imenice pišu se malim početnim slovima; – Interpunkcija je uglavnom logična; – Akcenat (naglasak) reči zasniva se na svakodnevnom govoru i ima u vidu i ceo jezički prostor. Postoje četiri naglaska: kratkosilazni, dugosilazni, kratkouzlazni i dugouzlazni. * Reformatori srpske azbuke: Sava Merkailo i Vuk Karadžić: Sava Mrkalj – Merkailo, (1783. Kordun, deo Vojne krajine Austro-Ugarske – 1833, Beč), početni srpski reformator jezika. U knjižici „Salo debeloga jera libo azbukoprotres“, 1810. godine, postavivši sebi pitanje: „Koliko Srblji za jezik svoj trebaju pismena“, „postrojio“ je 42 slova dotadašnje Stare azbuke, odabrao 29 slova, polazeći od načela da u jednom jeziku treba da ima onoliko slova koliko u njemu ima glasova i zapisao: Od danas sav naš pravopis dolazi pod ovo načelo: „Piši kako govoriš“. Ubrzo, Vuk Karadžić 1814. godine, u Vijeni objavljuje Pismenicu srpskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu. Na osnovu Merkaliove azbuke od 29 slova ( „Mrkaljica“), za koju izričito kaže „da za uspeh srpskog knjižestva ne mogu druge azbuke upotrebiti nego Merkailovu, jerbo za srpski jezik lakša i čistija ne može biti od ove“, dodavši toj azbuci trideseto slovo „dž“ (koje nije bilo kod Mrkalja), konačno utvrđuje reformisanu azbuku („Vukovica“). U toj azbuci nijedno slovo nije suvišno, niti koje nedostaje. Vuk je proširio i Savino pravopisno načelo „Piši kako govoriš“ dopunjujući ga: „Čitaj kao što je napisano“. Navodimo još dva podatka: Vuk je 1818. godine reformisao azbuku i načinio je savršenom, izbacivši „suvišne znakove stare azbuke“: zadržao je 24 slova i uveo 6 novih slova (v. Enciklopedijski leksikon „Mozaik znanja – Srpskohrvatski jezik, Beograd, 1972). Uzor za jednostavnu azbuku potiče „iz prostog, zdravog narodnog razuma“ (reče „Vuk našeg doba“ čuveni književnik Dragiša Vitošević, „Književna reč“, Beograd, 1987). Na pitanje: Ko je reformisao odnosno usavršio azbuku srpskog jezika? Mogući odgovori: nijedan samostalno, ni Sava ni Vuk. Već zajedno, i Sava i Vuk! Još: „Mrkalj je preteča, a Vuk njegov nastavljač“. * Osnovna pravopisna pravila izložena su u Pravopisu srpskog jezika, koja se pišu prvenstveno za obrazovane ljude a ne samo za lingviste. Pravopis srpskog jezika u podnaslovu sadrži odrednicu „Školsko izdanje“, što nedvosmisleno upućuje na njegovu upotrebu u prvom redu u osnovnim i srednjim školama, kako je to u Predgovoru i napisano. * Rasprostranjenost jezika Vuk je određivao prema pripadnosti nacije (naroda) određenom području (naseljenosti), a ne prema veri. Prema područjima koja su naseljavali Srbi (isključivo ili većinski) Vuk navodi ove oblasti na Balkanu: Srbiju, Crnu Goru, severnu Makedoniju, jugozapadnu Bugarsku, Srem, Banat, Bačku, Slavoniju, Liku, Krbavu, Bosnu, Hercegovinu, Dalmaciju. Videti: članak Vukov „Srbi svi i svuda’. (Londonskim ugovorom iz 1915. godine, kojim su utvrđene teritorije koje treba da pripadnu Srbiji i Crnoj Gori, skoro se poklapaju sa teritorijama koje je predviđao Vuk Karadžić, kada je govorio o rasprostranjenosti jezika prema principu „naseljenosti nacija a ne prema veri“). Rasprostranjenost hrvatskog jezika, prema nekim intelektualcima i hrvatskim filolozima, određivana je prema veri. * Tokom 18. veka, u vreme austrijske carice Marije Terezije (1717–1780), Bečki dvor izdao je Naredbu da se u srpskim školama uvede isključivo latinica, umesto ćirilice; Neposredno posle atentata na Franca Ferdinanda ( 1863–1914 ) u Sarajevu, na Vidovdan 28. juna 1914. potisnuta je u Bosni i Hercegovini ćirilica iz javne upotrebe; Zemaljska vlada u Hrvatskoj 3. oktobra 1914. ukinula je učenje ćirilice u javnim osnovnim školama; Zemaljska vlada u Sarajevu 10. novembra izdala je Naredbu o opštoj zabrani ćirilice, Početkom 1916. godine u Srbiji je ćirilica je u javnoj upotrebi zabranjena; Poglavnik, dr Ante Pavelić, doneo je 25. travnja 1941. „Zakonsku odredbu o zabrani ćirilice na području Nezavisne Države Hrvatske“. * Ćiriličko pismo je najsavršenije i najlakše pismo. * Ćiriličko pismo čini 30 slova azbuke. Svako slovo azbuke ima svoj glas koji označava izgovoreno slovo, odnosno čujni zvuk izgovorenog slova. * Azbuka je skup slova, odnosno redosled slova ili drukčije rečeno niz svih slova ćirilice. Prve knjige, crkvene pre svega, napisane su ćiriličkim pismom odnosno slovima azbuke. Slova azbuke se čitaju kao „a“, „b“, „v“ i nema „sricanja“, kao u staroslovenskom pismu: „az“, „buki“, „vjedi“. Svako slovo azbuke ima svoj „glas“ (zvuk). Svaka reč ima onoliko glasova koliko i slova. Skup svih reči čini jezik, odnosno govor. * Samo prave reči jasno izražavaju misli. * Ćiriličko pismo je prostonarodno. * Ćiriličko pismo je imalo tri varijante: „bosančica“, „brzopis“ i „ustavna ćirilica“. * Ćirilična pisma su pisana i štampana. * Ćirilička slova su smislili kaluđeri Ćirilo i Metodije u IX veku. * Ćiriličko pismo je usavršio Vuk Karadžić. * Ćiriličko pismo, Bogom dano, neprocenjivo je blago naše slovenske kulture, treba da ga čuvamo, uvećavamo i usavršavamo. * U Srbiji se konačna pobeda Vukove reforme srpskog jezika i pravopisa označava 1847. godinom, štampanjem knjižice Đure Daničića Rat za srpski jezik i pravopis. U Austro-Ugarskoj je 1868. godine izjednačeno ćiriličko pismo sa latiničkim, pa je srpski narod pravoslavne vere mogao slobodno da upotrebljava ćirilicu. * Prve štampane knjige ćiriličnim pismom, ne računajući srednjovekovne, potiču od Vuka Karadžića: Za izbor koji sledi korišćena je knjiga Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića, koju je napisao Ljubomir Stojanović, BIGZ, 1987. (gl. i odg. urednik Jovan Radulović, srpski književnik), kada je obeležena 200-godišnjica Vuka (Bibliografija Vukovih spisa 1813–1898. sa 170 bibliografskih jedinica kao i državna izdanja 1891–1913. sa 25 jedinica). Od ukupno 195 bibliografskih jedinica iz navedene knjige, ovde zapisujemo samo nekolicinu: Mala prostonarodna Slaveno-Serbska Pesnarica, Beč, 1814. Pismenica serbskoga jezika, Vijena, 1814. Srpski rječnik, Beč, 1818. Narodne srpska pripovijetke, Beč, 1821. Narodne srpske pjesme, Lipisci, 1823. Prvi Srpski bukvar, Beč, 1827. Srpske narodne poslovice, Beč, 1849. Rat za srpski jezik i pravopis, 1847. Srbi svi i svuda, 1849. * Knjiga prva (različite ženske pjesme), 1891. Knjiga druga (pjesme junačke najstarije), 1895. Knjiga treća (pjesme junačke srednjijeh vremena), 1894. Knjiga četvrta (pesme junačke novijih vremena), 1896. Knjiga peta (različite ženske pjesme), 1898. Knjiga šesta (junačke pjesme najstarije i srednjijeh vremena), 1899. Knjiga sedma (junačke pjesme srednjijeh vremena), 1900. Knjiga osma (junačke pjesme novijih vremena o vojevanju Crnogoraca), 1900. Knjiga deveta (junačke pjesme novijih vremena o vojevanju Crnogoraca i Hercegovaca), 1902. * Knjiga prva, Srpske narodne pripovijetke i zagonetke, 1897. Knjiga druga, Srpske narodne poslovice, 1900. * Sedam knjiga Vukove prepiske od 1907. do 1913. * Slovo o ćirilici, „Politika“, Specijalno izdanje, 15. 12. 1988. * Ova dela i ostali brojni radovi Vuka Karadžića predstavljaju izuzetan doprinos nacionalnoj kulturi Srba. Oni su „ogledalo narodnog duha“ sa snažnim uticajem na razvoj nacionalne svesti srpskog naroda i ugleda Srba u Evropi. U evropskom duhovnom stvaralaštvu toga vremena Vukova dela izuzetno su cenjena u čemu prednjači srpska narodna poezija, koja se poredi sa Homerovim epovima Ilijadom i Odisejom. Srpske narodne pesme prevode se na nemački, francuski, ruski i druge jezike. * Vuk je prihvatio i doradio azbuku Save Mrkalja i izborio veliku pobedu srpskog narodnog jezika i ćirilice, pri čemu je vrednovao srpsku istoriju, tradiciju i gledao u budućnost. (Sava Merkailo, Salo debeloga iera, libo Azbukoprotres, Budim, 1810). * Vuk je bio najveći reformator u istoriji srpskog jezika i pisma, tvorac i pobornik prosvetiteljskih ideja i kulture, čovek otvorenog uma za promene, spona između Istoka i Zapada. STAVOVI I MIŠLJENJA ZA OČUVANJE I UPOTREBU SRPSKOG JEZIKA I ĆIRILICE 18 (O d r e d n i c e) (Izlaganje prema redosledu objavljivanja teksta navedenog Projekta iz „Politike“. Izvesne dopune i preciziranja dao je pisac ovog teksta – iz svog znanja, sopstvenog iskustva i ranijeg pisanja.) * Srpski jezik i ćirilica – srpske svetinje Kao što je Molitva Gospodnja „Oče naš“ najuzvišenija srpska svetinja, Kao što su Grb, Zastava i Himna, obeležja Srpstva, Kao što je Dušanovo carstvo, prva srpska država, Kao što su crkve i manastiri najveće duhovne srpske svetinje… Tako su: Srpski jezik, ćiriličko pismo i njihova azbuka najveća srpska svetinja, a njihovi tvorci Sveti Sava, Sava Mrkalj i Vuk Karadžić – sveto stvaralačko trojstvo. Glavne osnove za izgradnju tih srpskih svetinja bile su: – na osnivačima i stvaralaštvu slovenske pismenosti i prvobitnog ćiriličkog pisma, monasi Ćirilo i Metodije iz IX veka, – na rukopisima Dimitrija Sinaita iz XI veka, – na crkvenim i građanskim zakonima i verskim propisima Svetog Save, srpskog arhiepiskopa, iz XII veka, – kao i na brojnim srednjovekovnim pisanim spomenicima, koji su i tada i uvek bili i ostali slovenske i srpske svetinje. * Poreklo južnoslovenskih jezika Južnoslovenski jezici (u koje spada i srpski jezik) najstariji su jezici, smatra profesor Mario Alinei, Holanđanin, koji je izučavao „evolutivnu lingvistiku“. Time se osporava dosadašnje mišljenje da su germanski jezici najstariji, tvrdeći da su germanski jezici nastali iz slovenskih jezika. Ovaj profesor smatra da je „neolitska kultura Podunavlja prvobitna jezička orbita Evrope“, u kojima su nastali južnoslovenski jezici. (To je, računa se, mlađe kameno doba – između 4000 i 10.000 godina pre Hrista, koje je u arheološkim istraživanjima u nas poznat kao Vinčanska i Starčevačka kultura). Izvori: Vikipedija i istraživanja arheologa Dragoslava Srejovića i dr.). * Istorija srpskog pravopisa Celovita istorija srpskog pravopisa do sada nije napisana. Prema dosadašnjim saznanjima istorija srpskog pravopisa može se podeliti u tri perioda: 1. Dovukovski period koji je trajao do 1818. godine – kada je štampan Srpski rječnik Vuka Karadžića; 2. Vukovski period 1818–1868. godine, kada je Vukova borba za srpski jezik i pravopis izvojevana. 3.Poslevukovski period 1868–1993. godine. * Pravopisi, priručnici i pravopisna uputstva srpskog i srpskohrvatskog jezika Srpski pravopis za školsku upotrebu 1884. (Steva Čuturilo); Srpska gramatika sa pravopisom, 1912. Srpski pravopis za srednje škole, 1914 (Milan Petrović); Pravopis srpskohrvatskog jezika Aleksandra Belića, 1923. i 1952; Pravopisno uputstvo za sve osnovne, srednje i stručne škole, 1929. Pravopisno uputstvo, 1930 (Belić i Boranić); Novo pravopisno uputstvo srpskog književnog jezika, 1943; Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika, 1960, Matica srpska; Pravopis srpskog jezika, 1993. i 2010; Pravopis srpskoga jezika, školsko izdanje (Pešikan, Jerković i Pižurica), 1993. i 2000. Pravopis srpskog jezika – priručnik za škole, Milorada Dešića, 2015. (Izvori: Vikipedija, Enciklopedija, Projekat, ali nigde potpunog spiska. Potrebna provera). * Koreni srpskog jezika i ćiriličkog pisma Ćiriličko pismo odnosno srpski ćirilički rukopisi iz najranijeg perioda u razvoju srpskog jezika: – Dimitrijev psaltir (priručnik za bogosluženje) sa kraja XI veka od Dimitrija Sinanta (rukopis iz manastira Svete Katarine i na Sinaju-Sinajske gore u Egiptu);i (dodato kasnije)Sinajski listići iz desetog veka- -sačuvano 7 listića- čuvaju se u Kijevu,pa se zovu,,Kijevski listići''. – Zbornici crkvenih i građanskih zakonika Svetog Save (1175–1235); – Povelja Kulina bana (1189) i Miroslavljevo jevanđelje (1192), – Dušanov zakonik (1349–1354); – Zakona o rudnicima iz 1412. godine, Despota Stefana Lazarevića (1377–1427), – drugi srednjovekovni pisani rukopisi i dokumenti. U tom dugovekovnom periodu srpski jezik i ćiriličko pismo bili su vladajući, ničim ograničeni niti zabranjeni, čak i u vreme viševekovnog robovanja pod Turcima. * Jezik i pismo Srba pre Svetog Save Srbi su imali jezik i pismo kojima su se služili i pre Svetog Save. Dokaz za to su drevni rukopisi iz manastira Svete Katarine na Sinaju – Sinajske Gore (Egipat), koji datiraju iz kraja XI veka, među kojima je ćirilički rukopis Dimitrijev psaltir, priručnik za bogosluženje. Postojanjem Dimitrijevog psaltira, najstarijeg staroslovenskog rukopisa, njegovog pisca Dimitrija Sinaita, koji je živeo i stvarao skoro čitav vek pre Svetog Save, možemo smatrati kao prvog, najstarijeg pisca u istoriji srpskog jezika. Može se reći da je Dimitrije Sinait najstariji srpski književnik. Sinait je svoje rukopise ispisivao na glagoljici i ćirilici. Glagoljicom je pisao manastirske odnosno crkvene spise, a ćiriličko pismo koristio je za svakodnevnu upotrebu. Pored Dimitrijevog psaltira u staroj zbirci pronađen je još 41 rukopis od kojih je 5 pisano glagoljicom, a 36 ćirilicom. * Prvo slovensko pismo: glagoljica i ćirilica U slovenskom spisu iz X veka, čiji je pisac kaluđer Crnorizac Hrabar, sa nazivom „O pismenima“, kazuje se da su slovensko pismo sastavili Ćirilo i Metodije, Grci, koji su spadali u najobrazovanije kaluđere tog vremena. Prvo staroslovensko pismo staroslovenskog (odnosno starosrpskog) jezika zvalo se „glagoljica“ – prvobitni naziv „kirilovica“, sastavio je Ćirilo, na osnovu grčkih slova. To pismo je bilo „teško i zamršeno“. Glagoljičkim pismom pisali su i govorili („glagoljali“) katolički sveštenici. Srbi su pisali glagoljicom, dok nije nastalo pismo ćirilica „koje je bilo jednostavnije i lakše od glagoljice“. Ćirilično pismo sastavljeno je od grčkih i glagoljskih slova. Glagoljicu je prvo upotrebljavao Dimitrije Sinait a potom ćirilicu. Oba ova pisma bila su staroslovenska pa se može smatrati da je Dimitrije najstariji srpski književnik.(v. Dimitrijev psaltir, pod odrednicom („Koreni srpskog jezika i ćiriličkog pisma“). Glagoljičko i ćiriličko pismo kao staroslovenski jezik traju od X do XVIII veka, s tim što se glagoljičko pismo prevashodno upotrebljavalo prva dva veka a u ostalih šest vekova ćiriličko pismo. Ćirilicom su pisali, pored Srba i Rusi, Bugari i Makedonci. Tako je ćirilica ubrzo potisnula glagoljicu, kojom su i dalje pisali katolički sveštenici i Hrvati, u nekim krajevima, sve do XIX veka. U vreme korišćenja ovih pisama, ćiriličko pismo, kao jednostavnije, lakše i praktičnije u odnosu na „glagoljicu“, bilo je dominantno u tri varijante: kao „brzopis“ (Dubrovačka Republika – od početka XV veka sve do 1918), kao „bosančica“ (u doba kralja Tvrtka 1338–1381). Takođe, kao „ustavna ćirilica“ – svečani tip ćirilice, kojom su pisali i pravoslavni Srbi u Srbiji i izvan nje. Ćiriličko pismo bilo je zastupljeno naročito u „Resavskoj školi“ u manastiru Manasiji, u Despotovini Stefana Lazarevića (1389–1427). * Srpska ćirilica i Papska latinica Od XII veka do završetka Velikog rata 1918 – srpsko ćiriličko pismo bilo je jedino odnosno dominantno pismo u Srbiji. Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije – Države Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. decembra 1918 – Srbi su sami, neopravdano, zapostavili ćiriličko pismo iako nije bilo zabranjeno. Od 1945. do 1991. godine, srpskohrvatski jezik i latinska latinica su preovladali i zasenili srpski jezik i ćirilicu. Srpski jezik i ćirilica zapostavljeni su i omalovaženi, u praksi potcenjeni i prezreni, od nas samih, a nisu bilo kakvim aktom zabranjeni. Politički stavovi i politička praksa nisu bili naklonjeni čuvanju ni razvoju srpskog jezika ni ćiriličkog pisma. Pridavana je prednost i važnost srpskohrvatskom jeziku, stranim jezicima i skoro isključivo latiničkom pismu. (Izuzeci o zabrani srpskog jezika i srpskog pisma bili su tokom rata i odnosili su se na zabranu javne upotrebe ćirilice u Srbiji). * Latinski jezik i latinsko pismo Latini su živeli u oblasti Lacija, u Srednjoj Italiji, sa gradom Rimom, na reci Tibru. To je bio VIII vek pre nove ere. Postepeno Latini se ujedinjuju sa drugim plemenima i stvara se Rimsko Carstvo koje traje od 753. godine p. n. ere do 1453. godine. Jezik kojim su govorili zvao se latinski, a pismo po imenu plemena Latini – latinsko pismo. Abeceda je imala 24 slova. (U početku 21, potom 23 i konačno 24). * Latinica u Srbiji postaje sve jača Latinica u Srbiji postala je preovlađujuća, zahvaljujući engleskom jeziku i drugim stranim jezicima a posebno nama samima koji ne poštujemo srpsko pismo – ćirilicu. Stvoreno je i ovladalo mišljenje da je na latinici sve popularnije, moderno, svetsko, da je ćirilica „zastarelo“ pismo i da se za ćirilicu „bore samo okoreli tradicionalisti i nacionalisti“. Srbi moraju biti svesni toga da je ćirilica naše osnovno pismo koje moramo čuvati i negovati, da ne bismo izneverili sopstvenu tradiciju. Potsećanje: Nekada,kada je reč o govoru (jeziku) Hrvata i Srba, Bogosav Šulek(1816-1895),lekskograf i publicist, u književnom zagrebačkom listu,,Neven'' iz 1856. reče da su Srbi i Hrvati ,,jedan narod, jednoga roda i koljena,braća po krvi i po mljijeku''. Srbi i Hrvati su ,,živili već 1200 godina bez rata jedan uz drugoga;a sada se svađaju i kolju za golo ime?Na takovo što može ih samo njihov neprijatelj nagovarati.Neka,dakle, ime srpsko živi i nadalje uz ime hrvatsko,kamo ga je sudbina postavila.Hrvat neka se raduje srpskom napretku,a Srbin hrvatskomu,jedan neka drugoga pomaže,podupire, zaklanja, brani,što je hrvatsko neka bude i srpsko,al što je srpsko neka bude tekođer i hrvatsko''. * Ćirilica je najbolje pismo za srpski jezik u Srbiji Iako je ćirilica najsavršenije pismo na svetu, „Srbi napuštaju svoje ćiriličko pismo, koje danas nema više onaj značaj koji je oduvek imalo“. Razlog za to može biti činjenica da je u službenoj upotrebi ne samo ćiriličko pismo (ustavom predviđeno), već i latinično pismo (zakonom ustanovljeno). Ali postepeno napuštanje ćiriličkog pisma nije samo u mogućnosti upotrebe, pored ćirilice i upotreba latinice. Izgleda da se napuštanje (malo-pomalo) ćiriličkog pisma pre opravdava radi sticanja ne samo višeg stepena kulture već u celini višeg civilizacijskog stupnja ljudskog razvoja, koji je dostupniji i uticajniji na osnovu latiničkog pisma. U traženju prave mere postepenog „napuštanja“ ćiriličkog pisma i prihvatanja „latinizacije“, postavlja se pitanje da li su vrednije nastajuće civilizacijske vrednosti koje nam prezentira latiničko pismo, u odnosu na tradicijske vrednosti i duhovno stvaralaštvo iz hiljadugodišnjeg perioda kulturnog i sveopšteg srpskog razvoja, na osnovama ćiriličnog pisma. * Utemeljitelj jezika i pisma Sveti Sava je utemeljitelj Srpske crkve, srpskog jezika i srpskog pisma – ćirilice. * Usavršavanje jezika i pisma Vuk Stefanović Karadžić je usavršio srpski jezik i srpsko pismo –ćirilicu (nazivanu i „vukovica“). Srpski jezik, kao maternji jezik, jeste najdragocenije blago naroda. * Srpstvo i srpski jezik se moraju sačuvati Srpski jezik i srpsko pismo našli su se u podređenom položaju, potcenjeni i zanemareni i u novoj Jugoslaviji stvorenoj 1945. godine. Ali ne samo to: došlo je do slabljenja srpstva i pravoslavne vere. Pokatoličavanje je bilo u stalnom zamahu, slično poturčenjavanju u šestovekovnom ropstvu. Bilo je otpora tom procesu, izražavanom u moralnom stavu: „Srpstvo se mora sačuvati“. Nada da će takav proces u tom periodu biti ublažen i zaustavljen bila je samo „pusta želja“. * Očuvanje i kvarenje (zagađivanje) jezika Zalaganje za čuvanje i usavršavanje srpskog jezika i pisma bio je ideal školovanih i prosvećenih. Ipak, to nije davalo očekivane rezultate. I dalje je „carovala“ nepismenost visokog stepena. Znanje je potcenjivano. Srpski jezik i ćirilica su zanemarivani. U govornom i pisanom jeziku zavladale su strane reči a zapostavljane narodne. Izvori narodnih reči su presušili. Svuda i na svakom mestu čuju se, uglavnom, reči stranih jezika, po pravilu pogrešno izgovorene. U procesu školovanja zavladao je stav da je bolje biti „loš đak“ a ne dobar učenik. Kvarenje jezika nastaje zbog nepismenosti i prihvatanja reči iz stranih jezika. Kvarenje srpskog jezika ogleda se u nakaradnom građenju novih reči; neznanju padeža, pogrešnom izgovoru, lošem prevodu, „u aljkavosti u pravopisu, u neznanju krasnopisca. * Zanemarivanje i odbrana jezika i pisma Politička elita i delom naučna nije bila na nivou prosvećenosti i prosvetljenosti da bi se odlučno suprotstavila zanemarivanju srpskog jezika i srpskog ćiriličkog pisma, što je bio znak nezainteresovanosti za očuvanje srpskih duhovnih vrednosti, ukorenjenih u hiljadugodišnjem postojanju i životu Srba. Preovladavao je uticaj „napredne politike i novih vrednosti“, koji su nametnuti od drugih i zavladali. Malobrojni intelektualci, školovani i kulturni poslenici, ljudi stvaračkog dara i duha, širokih vidika cenili su i vrednovali duhovno stvaralaštvo srpskog roda od starine, uključujući i srpski jezik i srpsko pismo. Ipak, i pored njihovog zalaganja za očuvanje srpske baštine, neprocenjivog blaga odnosno opšte dobro trajne vrednosti, nisu uspeli da zaustave proces obezvređivanja srpskog stvaralaštva. Njihovi pokušaji su bivali osujećeni i onemogućavani. * Bogatstvo srpskog jezika Negovanje srpskog jezika znak je obrazovanosti i kulture. Negovanje je put ka bogaćenju i savršenom jezičkom izrazu. Srpski jezik se bogati iz narodnih, domaćih izvora. Uvođenje imenica ženskog roda, u sportu i drugim oblastima života i rada, može se pozitivno oceniti, jer su one rezultat stvarne potrebe za nove pojave i pojmove u srpskom jeziku. Bogaćenje srpskog jezika obezbeđuje se njegovim negovanjem u školskom obrazovanju (od osnovnog do fakultetskog) u medijima svih vrsta i uvažavanjem i razvojem govorništva. „Srpski jezik je bogat usled postojanja mnogobrojnih dijalekata na relativno malom prostoru, zbog čega Srbi mogu biti ponosni“. * Upotreba stranih reči nije znak otmenosti njihovih korisnika Reči iz stranih jezika nisu znak kulture i gospodstva onih koji ih upotrebljavaju. Upotreba stranih reči, kada ima naših, zagađuju srpski jezik. Stranim rečima ima mesta u srpskom jeziku samo ako za njih u srpskom jeziku nema zamene. Upotreba reči iz stranih jezika nije znak obrazovanosti i kulture, još manje otmenosti. * Ko najviše zagađuje srpski jezik Srpski jezik „najviše zagađuju javne ličnosti, posebno, dični političari’ i medijske, zvezde’, koji nisu dovoljno ovladali stranim jezikom“. Takođe, zagađivanje jezika je znak nečije neobrazovanosti i niskog društvenog ranga. Zanemarivanja pravilnosti srpskog jezika ima i kod novinara, koji treba da budu nosioci, privrženici i čuvari narodnog i književnog jezika. Posebno u oblasti sportskog novinarstva. Psovke, kao posledica prostakluka i siromaštva rečnika, u mnogome zagađuju srpski jezik. Psovke upražnjavaju i siromašni i bogati. Psovke se, ne retko, koriste i u „visokom društvu“, pozorišnim predstavama, u emisijama radija, televizije, u filmovima. Malo je ljudi i slojeva društva koji nisu podložni psovkama. Izgleda da svi psuju. Psovka je boljka koju treba lečiti. Leka ima. Pre svega lekovi su: porodično vaspitanje, školska obrazovanost svih nivoa, kultura u društvu. * Omalovažavanje jezika i pisma u tržišnim komunikacijama Srpski jezik i ćirilično pismo naročito se zagađuje (potcenjuje, omalovažava, bagateliše) u tržišnim komunikacijama – javnim i privatnim, u nacionalnim i u međunarodnim odnosima. U cilju upotrebe srpskog jezika i ćirilice u ovim komunikacijama pokrenut je, od strane časopisa Svet marketinga „TABU“ projekat „Ćirilično pismo u tržišnim komunikacijama“, koji je podržan od brojnih ustanova i pojedinaca. Već ima i pojedinaca – dobrotvora i donatora. * Više se studiraju strani jezici nego srpski jezik Studiranje srpskog jezika u Srbiji je zanemareno i ne zadovoljava potrebe. Studiranje stranih jezika neuporedivo je popularnije. Mlade privlači više studiranje engleskog, italijanskog, španskog, kineskog, japanskog, turskog arapskog i skandinavskih jezika (norveški, švedski, danski…), nego učenje našeg srpskog, maternjeg jezika. Treba uvesti studiranje srpskog jezika i na drugim fakultetima a ne samo na Filološkom fakultetu. Na Filološkom fakultetu u Beogradu i Novom Sadu strani studenti izučavaju srpski jezik. * Prevodioci i lektori Dobri prevodioci moraju imati široko obrazovanje i znanje dva strana jezika. Loši prevodioci ne poznaju dovoljno jezik sa koga prevode i nemaju odgovarajuće opšte obrazovanje. Ne znaju dovoljno ni srpski jezik a naročito stilistiku, gramatiku i pravopis. Školovani stručnjaci (lektori) za srpski jezik, čuvari pravila srpskog jezika i pravilnosti pisanja i govora su malobrojni, malo cenjeni. Društveni status je nepovoljan. Lektori su neophodni u domenu školskog obrazovanja i ocene o pravilnosti svih pismena, usmenog kazivanja i posebno govorništva. Nevolja je velika za srpski jezik što nedostaje dovoljno lektora. „Lektorska služba bi morala iz temelja da bude ojačana, reorganizovana i da dobije veća prava“. Država bi trebalo da zakonom obaveže novinske kuće, televizije, radio stanice i ostale medije da u svojoj delatnosti, od ogromnog značaja za obrazovanost uopšte, obezbede lektorsku i prevodilačku službu. * Nepismenost i polupismenost Nepismenost i polupismenost kod nas je očigledna, ali je sve više onih kojima to ne smeta a manje onih kojima to smeta. * Prvi rečnici Rečnici su najbolje knjige u kojima je naše pamćenje. Srpski jezik čine reči iz života i rada srpskog naroda i prirode, kao i svega postojećeg. Sakupljene i upisane reči u jednu ili više knjiga čine rečnike. Sve do kraja 18. veka srpski narod nije imao rečnike. Raniji prvi rečnici su bili dvojezični ili višejezični. Evo nekoliko: – Latinsko-slovenosrpski rečnik od 1766. godine, koji je sastavio Zaharije Orfelin (1726–1785), jedan od najprosvećenijih Srba svog vremena; – Rečnik mali, nemačko-srpski, objavljen u Beču 1793. godine, nije potpisan. Štampan je ćirilicom i namenjen srpskoj pravoslavnoj čitalačkoj publici. Doživeo više izdanja. Ovaj rečnik karakterišu skupovi reči po tematskim pitanjima (O Bogu, o čoveku, o prirodi i dr.); – Rečnik kosovsko-metohijskog govora (objavljen u Srpskom dijalektološkom zborniku 1932 i 1935. godine) od Gligorija Elezovića, filologa; – Srpskohrvatsko-ruski rečnik, Moskva, 1957. godine. (Sastavio Ilija Tolstoj, unuk Lava Tolstoja). S a v r e m e n i srpski (srpskohrvatski) rečnici jesu ovi: Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU, počev od 1959. godine. (Celishodno je nazvati ga „Rečnik srpskog jezika“). Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, 1967–1976. godine (Matica srpska, Institut za srpski jezik); Rečnik srpskog jezika, od 2007. godine (Matica srpska, Institut za srpski jezik). Dodato kasnije: Rečnik srpskohrvatskog jezika,iz 2015.godine; Srpsko-hrvatskiobjasnidbeni rječnik,Marko Samardžija,iz 2016.godine. * Vukov rečnik iz 1818. godine Vukov Srpski rječnik štampan je 1818. godine (prvo izdanje) u štampariji Jermenskog manastira. Naziv glasi: Srpski rječnik istumačen njemačkijem i latinskijem riječima. Skupio ga i na svijet izdao Vuk St. Karadžić. Srpski rječnik je „znamenita knjiga koja čini epohu u našoj književnosti, i koja je tako rđavo dočekana od velike većine svojih savremenika, jer je svojim novinama daleko izmakla ispred svoga doba“. Ne može se navesti nijedno drugo delo u istoriji srpske kulture koje je odigralo veću ulogu i to kao prekretnica, kao polaganje temelja. Vukov rečnik je „knjiga pred knjigama“, matična knjiga srpskog jezika. Vukov rečnik je značajan jer sadrži spisak reći koje su utemeljile srpski književni jezik i savremenu srpsku kulturu. Vukov rečnik izražava narodni duh. * Srpske reči u engleskom jeziku Brojne su srpske reči („srbizmi“) koje se nalaze u engleskim rečnicima. To su reči koje se odnose na kulturu, tradiciju, folklor, nauku i druge oblasti i tematska područja iz života i rada Srba. * Turske, arapske, persijske i grčke reči u srpskom jeziku Mnoštvo je turskih reči u srpskom jeziku. Najčešće su imenice i pridevi. Uticaj je posebno ostvaren u vreme robovanja Srba pod Turcima, koje je trajalo pet vekova, od Kosovske bitke 1389. do Kumanovske bitke 1912. godine. Ima i reči iz arapskog jezika („arabizmi“) i iz persijskog („farsizmi“). Takođe, mnoštvo je reči iz grčkog jezika („grecizmi“) u srpskom jeziku (u govornom i knjiškom, posebno u crkvenim, bogoslužbenim knjigama). Računa se da ih je oko 1.300. * Reči iz stranih jezika osvajaju Mnoge reči iz stranih jezika, posebno u oblasti medicine, treba zameniti domaćim rečima. I zakonodavac snosi odgovornost za poplavu stranih reči, ali je obaveza vlasti da čuva srpski jezik na poslednjem mestu. Svojevremeno je Srpsko lekarsko društvo predložilo brojne zamene stranih izraza u medicini, ali je to ostalo samo zapisano a ne i ostvareno. * Nove reči iz savremene tehnologije Savremena tehnologija omogućava da se neverovatnom brzinom šire nove reči. Jedne se naglo pojavljuju i brzo nestaju. Druge postaju trajnije i čine deo savremenog rečnika. * Srpski jezik kao diplomatski jezik u Turskoj U jeziku Republike Turske ima mnoštvo slovenskih odnosno srpskih reči. Popisano je oko 550 reči iz slovenskih jezika, uključujući srpske reči. „Nekada je broj srpskih reči bio daleko veći u Osmanskom turskom jeziku (naziv po Osmanu, turskom sultanu 1258–1326, koji je osnovao Tursko carstvo), jer je u prvim vekovima osmanske vlasti srpski jezik bio jedan od diplomatskih jezika Porte (turska vlada), te su se tako sultani (turski carevi) služili srpskim jezikom u diplomatskim prepiskama sa nekim zapadnim i severnim zemljama, na primer sa Ugarskom, koja je imala srpsko odeljenje pri dvoru“. Srpski jezik su učili prinčevi i oni koji su se spremali za najviše državne funkcije. * Upotreba srpskog jezika u oblasti medicine je nezadovoljavajuća Upotreba srpskog jezika u oblasti medicine skoro da ne postoji. U medicinskoj nauci ima razloga za to, ali u praksi i primeni medicinskih metoda lečenja i lekova teško se može opravdati. Preovlađuju strane reči medicinskog značenja, grčke, latinske i engleske, a mnoštvo je srpskih reči koje se mogu koristiti. Doprinos mogućem i delimičnom korišćenju srpskog jezika u oblasti medicine može da pruži Odbor za srpski jezik u medicini, koji je osnovan od strane Srpskog lekarskog društva. Odbor nije osnovan da bi „proganjao“ svaku stranu reč, već da bi nalazio i osmišljavao odgovarajuće srpske reči koje bi zamenile strane reči. To se naročito, ali ne isključivo, odnosi na pisanje „dijagnoze“ bolesti, operativnog „protokola“ i drugo. Odbor se zalaže za upotrebu odgovarajućih reči srpskog jezika koje odvajkada postoje i čije značenje označava pojmove koje je narod prihvatio i razume (na primer „narodno zdravlje) a ne nove, koje nisu odgovarajuće i precizne (npr. „javno zdravlje“, što ukazuje da postoji i „tajno, privatno“ ili drugo zdravlje, što obesmišljava pravi, narodni pojam, čije je izvorište sam narod, a ne bezrazložne „novotarije“). * Svi „novi“ jezici su varijante srpskog jezika Više „ravnopravnih“ jezika u Srbiji mnogo umanjuje značaj i vrednost našeg, narodnog srpskog jezika. Pored hrvatskog jezika, pojavili su se crnogorski, bosanski, pa i bošnjački jezik, iako su to samo „varijante“ istog jezika – srpskog. U Srbiji hrvatski, crnogorski, bosanski, ili bošnjački jezik ne mogu biti posebni jezici, ni sa gledišta prava ni po osnovu nauke o jeziku, jer svi koji znaju srpski jezik podjednako dobro znaju i navedene „jezike“. Oni su samo varijante srpskog jezika. Primer postojanja varijanata jezika u svetu je engleski jezik i engleska latinica, koji ima britansku, američku, kanadsku i novozelandsku varijantu. Sve ove varijante zovu se engleski jezik. Nisu novi jezici. Jesu samo, priznate, varijante jednog jezika. U Srbiji srpski jezik ne može istovremeno biti većinski i manjinski. Srpski jezik u Srbiji je po imenu i suštini jedan i jedini. Ostali navedeni jezici su samo varijante srpskog jezika. Politički pojmovi „nacionalne manjine“ i „narodnost“, umesto pojma narod i delovi naroda, uticali su na različita mišljenja o jeziku srpskog naroda u Srbiji i jezika delova drugih naroda koji žive u Srbiji. U Srbiji je srpski jezik – maternji jezik srpskog naroda. Delovi naroda drugih država koji žive u Srbiji, imaju pravo na svoj maternji jezik. * Upotreba nejasnih i nepreciznih reči Upotreba nejasnih i nepreciznih reči umanjuje njihov smisao i značenje misli koje treba da izraze. To je postala pojava u pisanom i govornom jeziku, što je znak zanemarivanja jasnoće i lepote naših reči i srpskog jezika. I još više, to je znak neznanja i primitivizma. U pisanju nije dopuštena aljkavost i obezvređivanje reči. Od reči sličnih ili srodnih značenja treba upotrebiti onu koja svrsishodnije odnosno podrobnije ili bliže označava pojam koji se tom rečju želi izraziti. * Srpski jezik kao diplomatski jezik U srednjem veku diplomatski jezik je bio latinski, docnije je preovladao francuski, a posle Prvog svetskog rata engleski jezik. * Rušenje i kvarenje jezika Prevelika je sloboda neznalaštva, prejak zamah neodgovornosti. Ovo je vreme neznalaštva. * Naučne i prosvetne ustanove povlače se pred neznalicama, ili su pale pod njihovu vlast. * Ovo je vreme rušenja i kvarenja jezika. * Nije jezik kriv što su se neuki domogli odgovornih položaja, što su se niski uzvisili a visoki unizili. * Pismenost Pismenost je osobenost koja se ogleda i izražava najvišim stepenom pisanja. Najniži stepen pismenosti jeste „znanje“ koje se izražava sintagmom „čita i piše“. Cilj pismenih je težnja savršenoj pismenosti. Pisanje je jedan od najvrednijih plodova pismenosti. U tom, obimnom i raznovrsnom stvaralaštvu posebno je vrednovana – književnost. „Književnost je ukras i uteha, zrak i boja, cvet uma i duše ljudske“. Obrazovanjem i prosvećivanjem unapređuju se i čovek i narod. Naka srpskog jezika i praksa poznaju i ove pojmove,koji ma su samo malobrojnim ,čak i ,,pismenim'' delimično poznate.Ovde je pokušano da se pojmovi iz pismenosti ,,definišu''kako ih je ,,pisac''ovog rada shvatio:Jezička pismenost obuhvata saznannja pravila pismenosti i pravila usmenog govora;Pravopisnu pismenost čine pravila pisanja koja utvrđuje i propisuje Pravopis srpskog jezika; Misaona pismenost pretstavlja pravilno mišljenje koje omogućava dolaženje do rešenja o nekom problemu,odgovor na određeo pitanje,dolaženje do stava odnosno zaključka o nečemu. Dodajemo i latinsku izreku:,,Koliko jezika znaš,toliko vrediš''. * Pravopis i nepismenost Srpski jezik ima najlakši pravopis na svetu. Ljudi se, izgleda, mire sa nepismenošću, neznanjem i nekulturom. Razlozi su brojni: – školstvo je slabo i neuređeno pa ne daje kvalitetna znanja i elementarnu pismenost i druge sposobnosti ljudske; – učitelji i nastavnici jezika nisu dovoljno dobro obrazovani za dužnosti koje obavljaju; – nedostaju odgovarajući udžbenici i priručnici koji su neophodni ne samo učenicima već i nastavnom osoblju. Časova srpskog jezika u školama je upola manje od časova stranih jezika. Znanje i kultura nisu na odgovarajućem nivou: – nedovoljno se čitaju dobra književna dela; – uglađen govor i lep način pisanja su zanemareni; – lepo vaspitanje i uljudno ponašanje su zapostavljeni. Neznanje i nekultura osvajaju. Niko se ne oseća odgovornim za takvo stanje. * Pisanje je intelektualno majstorstvo Majstorstvo u pisanju predstavlja sposobnost zapažanja i veština da se zapaženo kaže. * Pišite slobodno i prosto kao što dišete. * Dobrog pisanja neme bez dobre kulture. * Ko hoće da piše za sva vremena, neke bude kratak i jezgrovit. * Neka piše onaj ko ima šta da kaže. * Ko hoće da piše dobro, on treba dobro i pravilno da misli. * Treba pisati da rečima bude tesno, a mislima prostrano. * Pisanje je umno stvaralaštvo koje izvire i obuhvata sva saznanja iz školskog obrazovanja (od osnovnog do fakultetskog) kao i celokupnog duhovnog stvaralaštva stečenog iz najraznovrsnije literature, književnog i drugog pisanog nasleđa prethodnih naraštaja, iz nauke i teorije, od ideja i misli i svega stvorenog koje zrači znanjem, prosvećenošću i prosvetljenošću. Sveukupno stvaralaštvo kao nacionalno blago nalazi se i čuva, uglavnom, u bibliotekama, nacionalnim, školskim i privatnim, kao i bibliotekama drugih institucija i ustanova i predstavlja neprocenjivu vrednost i najvažnije umno stvaralaštvo naroda i sveta. Može se reći da su biblioteke „kuće pamćenja i mudrosti“, u kojima se nalazi svo ljudsko stvaralaštvo, od kada je pisano ili na drugi način zapamćeno, koje čoveku služi i pomaže da živi i stvara u sadašnjosti i da misli i trasira put u budućnost. „Pisati knjige je dostojno poštovanja i divljenja“

   Odgovori

2. ljubomir Iv. Jović says:

   2021/03/19
   10:49 AM

   Kome treba Pismenica,jer svi znaju da pišu pošto su pismeni,KOME TREBA POUČNIK, JER SVI ZNAJU SVE. Pisac đačkog poučnika srpskog jezika,Ljubomir Iv. Jović Jovicbeograd@yahoo.com

   Odgovori