„Оче наш“

„Oče naš“

24 juna 2015

aleksandar-pavic 689Piše: Aleksandar Pavić

I malo dete vodiće ih…

Isaija 11,6

Iz usta male dece i odojčadi učinio si sebi hvalu…

Psalme 8,2

„Ovo smo radili pre svake utakmice. Zato ću sada zamoliti vas da uradimo svi isto. Hajde da se svi zagrlimo, kao što piše na transparentu ‘Zagrli brata do sebe’, i da se zajedno pomolimo. To smo radili pred svaki meč,“ rekao je selektor mlade fudbalske reprezentacije Srbije i svetskih šampiona, Veljko Paunović, sa terase Starog dvora, i zatim poveo desetine hiljada prisutnih u zajedničko „Oče naš“. Zavetna zajednica na delu.

Posle sjajne pobede nad Brazilom od 2:1, osvanule su slike table iz svlačionice srpske reprezentacije, koje je na svom Instagram profilu postavio Paunović, na kojoj su bile ispisane njegove glavne poruke reprezentaciji pred finale: „ODLUČNOST, ČVRSTINA, BUDNOST“. Neki su odmah konstatovali da je to bila ta „pobednička taktika“, taj „recept“ koji je doneo uspeh. A onda je usledio balkon…

Ni jedna od naših brojnih šampionskih ekipa nije dosad tako otvoreno ispovedala veru posle uspeha kao ova. A pre uspeha – ništa se o tome nije čulo. Molili su se praktično u tajnosti, bez reklame i busanja u prsa, kao što i priliči onima koji iskreno veruju i razumeju to u šta veruju, i znaju svoju veru:

„I kada se moliš Bogu, ne budi kao licemjeri, koji rado po sinagogama i na raskršću ulica stoje i mole se da ih vide ljudi. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju. A ti kada se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti: i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno“ (Mt. 6,6).

Sada, kada su uspeli, rešili su da podele svoju radost, i svoju pobedu, i ono što ih je nosilo, i zato je njihovo javno ispovedanje vere bilo sasvim na mestu, i ni malo napadno. Sa „Oče naš“ se i završilo. A onda je krenulo isijavanje životne energije i kolektivnog identiteta: „Oj Kosovo, Kosovo“, „Ja te volim, Srbijo“, itd. Pobednička Srbija na okupu. Tek da se pokaže onima koji uporno tvrde da smo narod zavidljivaca koji, navodno, jedva čekaju da „komšiji crkne krava“.

Srbi i te kako cene uspeh – kada je zaslužen. Mi jednostavno ne podnosimo uspeh za koji se sumnja da je nepošteno, nečasno ili nedostojno stečen, u nejednakim ili povlašćenim uslovima, u iskrivljenom vrednosnom sistemu. Naravno, ima ih i onih koji bacaju klipove u točkove sposobnima – ali to je fenomen negativne selekcije koja je isplivala, naše vreme kakistokratije. To nije odlika nacionalnog duha.

Na sportskim terenima, uslovi su uglavnom jednaki za sve (ovde ne računamo domaće fudbalsko prvenstvo i „A“ reprezentaciju, gde menadžeri sastavljaju timove i „dogovor kuću gradi“). Pred desetinama hiljada gledalaca uživo, i milionima ispred ekrana – nema laži i nema prevare. Tu nikakva prazna retorika, nikakva slatkorečivost, nikakva skupocena odela i kravate, naočare sa zlatnim okvirima i olako data obećanja ne piju vodu. Piše se samo rezultat, i vrednuje samo davanje sve od sebe. Očigledno, zadatak je da sličan okvir napravimo i u društveno-političkom životu, i konačno zbacimo kakistokratiju.

Ova kolektivna molitva me je podsetila na mnoge scene koje sam doživeo u SAD, gde sam se, do srednjih 20-ih godina i trećeg cepanja ligamenata, intenzivno bavio sportom. Tamo je bila sasvim normalna stvar da trener okupi ekipu pre utakmice na zajedničku molitvu, kao i posle, radi zahvalnosti Bogu što je sve proteklo kako treba, bez obzira na rezultat. I bila je normalna stvar da se vrhunski sportisti javno zahvaljuju Bogu za svaki svoj uspeh. To je bilo vreme Hladnog rata, Gvozdene zavese, Berlinskog zida, Varšavskog pakta…

I mnogi Amerikanci su čvrsto verovali da ih ne samo spremnost na rad, odricanje i rizik, već na prvom mestu njihova vera u Svevišnjeg čini posebnim. Kada su govorili o Sovjetskom Savezu, retko kad sam čuo da se negativno govori o Rusima, već o – „bezbožnim komunistima“ (Godless commies). To je bilo vreme pre najezde agresivne političke korektnosti, kada se Božić slavio javno i otvoreno, uz javno postavljene ukrašene jelke i scene Hristovog Rođenja u vitlejemskoj pećini, televizijske reklame koje čestitaju Božić, kao što su ljudi na ulici i na poslu glasno i nasmejano čestitali jedni drugima, bez straha od tužbe za „vređanje osećanja“ pripadnika drugih vera, ateista, panteista, veštičara ili agnostika. To je bilo vreme kad je nezvanična himna Amerike bila pesma „Bože blagoslovi Ameriku“ (God Bless America).

I onda nije bilo teško videti ironiju, u stvari jednu višu pravdu, u sceni sa balkona. Tu, usred „kruga dvojke“, gde, bar javno, caruju bezverje, bogoborstvo i površna amerikanofilija – odjekivalo je „Oče naš“ iz usta desetina hiljada ljudi, iz usta budućnosti naše zemlje. Ti kvazi-amerikanofili iz pomenutog „začaranog kruga“ omeđenog tramvajskom linijom – tu tradicionalnu Ameriku, koja je i izvojevala pobedu u Hladnom ratu, niti vole, niti je poznaju. Vole samo zelene papire zemlje koja je, od neto kreditora, za manje od 30 godina postala najveći dužnik u istoriji čovečanstva, vole dolare štampane u neograničenim količinama bez pokrića, i pljuju na sopstvenu crkvu ne primećujući reči štampane na novčanici od koje parazitiraju: „U Boga se uzdamo“. Vole sadašnju zvaničnu Ameriku „vašingtonskog kruga“, koja je od republike postala agresivna militaristička imperija, koja uništava i svoje i tuđe hrišćanske i druge verske temelje, a aktivno kupuje najgori ljudski materijal svuda tamo gde želi da vlada – a to je svuda.

Pobednički duh se pojavio na javnoj sceni ovog 22. juna, usred Srbije. Pojavljivao se on i ranije, i to često, sa drugim šampionskim ekipama. Ali, u fudbalu, draž je posebna, i zato je doček bio posebno masovan. Jer to je najmasovniji svetski sport, lice i naličje savremenog sveta i njegovih kontradiktornosti i vladajućeg duha, tu brojevi i te kako znače. A momci su otišli po titulu, kako su neki od njih izjavljivali i pre prvenstva.

Nije ih zbunila „realnost“ dolaska iz trenutno malobrojne, desetkovane i opljačkane zemlje sa ruiniranim prvenstvom i hronično razočaravajućom „A“ reprezentacijom, nije ih impresionirao momenat suočavanja sa brazilskim „gigantom“. nisu ih poveli mediokritetski porivi zadovoljavanja ulaskom u finale i obezbeđivanja „časnog poraza“ protiv potencijalnih naslednika Pelea, Garinče, Falkaa, Sokratesa, Zika, Ronalda, Ronaldinja… Ne, hteli su sve, ono što osećaju da im duboko pripada. Pobedu. I onda su je izneli i podelili sa svima koji imaju oči da vide i uši da čuju. Usred jezgra duha srpskog samoporicanja.

Bez razmišljanja o tome, ili zadnjih namera. Tako se, jednostavno, namestilo. Na temeljima odlučnosti, čvrstine, budnosti i vere. I zajedništva. Kao i svi oni golovi u poslednjim minutima i produžecima. Kao i sve pobede koje ćemo ponovo da izvojujemo.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Svetislav says:

    Odlican clanak. Ima nade za spas Srbije. Kao sto je rekso neznani velikomucenik iz Glinske crkve, po kazivanju prezivelog Ljubana Jednjaka, kad su poklali sve mucene Srbe, jedan mladic se ustao iz gomile tela na pitanje ima li zivih, i odgovorio "Ima, niste i nikada nas necete moci sve pobiti"! Svaka cast Pavicu!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *