Od moralnih visina Lj. Stojanovića, M. Đurića i N. Miloševića do moralnog sunovrata Gojka Tešića

Od moralnih visina Lj. Stojanovića, M. Đurića i N. Miloševića do moralnog sunovrata Gojka Tešića

3 maja 2013

MilosevicDjuric01Niko ne zna da je Nikola Milošević, koji je decenijama bio reprezentativna figura naše intelektualne i duhovne pozornice, umro ostavivši hipoteku nad sopstvenim stanom. Od službenih prihoda predviđenih za stranke koje imaju poslanike u srpskoj skupštini, njegova SLS – koju je on predstavljao, zbog koje je i bolestan sedeo u skupštinskim klupama – kupila je, međutim, nekoliko stanova. Tako je obezbedio stranci ono što nije obezbedio sebi.

Niko ne zna da je Mihailo Đurić, koji je odrobijao devet meseci zato što je – 1971. godine – rekao da se Jugoslavija pretvara u geografski pojam, umro u stanu koji nije mogao da otkupi, pošto je imao samo stanarsko pravo, dok su gotovo svi ljudi u ovoj zemlji otkupljivali stanove za nekoliko stotina evra. On nikada nije tražio da u toj stvari dođe u ravnopravan položaj sa tolikim svojim sunarodnicima.

Nije reč o tome da li su oni bili vešti i snalažljivi ljudi nego o tome da se njihova lična nekoristoljubivost – dovedena do maksimuma – u našoj sredini uopšte ne ceni, čak se čovekova doslednost izvrgava ruglu. Nije to nešto što je bilo ranije nepoznato. Oni su – možda i ne znajući – nastavili jednu gotovo nevidljivu liniju u javnom angažmanu naših vrhunskih profesora i intelektualaca. Tako je – uvređen neosnovanom primedbom o ličnom koristoljublju – Ljubomir Stojanović napustio ne samo položaje do kojih je došao političkom karijerom nego i prava stečena profesorskom službom. Stvari su izgledale – po rečima Milana Grola – ovako: „Dugogodišnji profesor Velike škole, ministar, predsednik vlade i državni savetnik, ostao je odjednom bez ikojeg stalnog prihoda.“ Odlučujuća je društvena poenta svih ovih činova: nepoštovanje čovekovog ličnog morala u javnim poslovima pogubna je konstanta srpske kulture, bez obzira na vladajuća vremena i prilike.

Slučaj Gojka Tešića

Kakav lični moral u javnim poslovima pokazuje Gojko Tešić, urednik Službenog glasnika? Kada je nova srpska vlada odlučila da smeni direktora Službenog glasnika koga je postavila Demokratska stranka, Gojko Tešić – kao visoki dužnosnik ove stranke – skupljao je potpise za peticiju protiv ovog čina koji je ocenio kao antikulturni. Kada je – nekoliko meseci potom – ista ta srpska vlada postavila Gojka Tešića za predsednika Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, ovaj vrli zatočnik demokratske kulture nije oklevao da prihvati ovo nameštenje. Kakav nam se koncept srpske kulture onda sugeriše? Ukoliko ugrozi interese Gojka Tešića, jer smenjuje direktora Službenog glasnika, u kojem je Tešić samo u 2012. godini zaradio oko 45.000 evra, onda srpska vlada sprovodi antikulturnu politiku. Ali, ukoliko postavi Gojka Tešića na mesto predsednika Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, onda naš vrli zatočnik demokratske kulture ne odbija nameštenje koje mu dodeljuje jedna vlada čiju politiku je sam oglasio kao antikulturnu nego ga prihvata. Valjda je vlada u tom času postala vlada koja sprovodi ispravnu kulturnu politiku? Na takvom ličnom moralu temelji se naša javna svest.

Gojko Tesic01Srpski đaci i hrvatski primeri

Politička rezonanca javne svesti je ono što odsustvo ličnog morala pretvara u opšti poredak. Jer, kada visoki funkcioner Demokratske stranke, kao neko ko smatra da vladajuća stranka sprovodi antikulturnu politiku, prihvati da postane učesnik upravo one kulturne politike koju je javno osuđivao, onda to pokazuje da ne postoje nikakva uverenja i ideje u našoj kulturnoj politici: ni kod partija i intelektualaca na vlasti niti kod onih u opoziciji. Jer, ako čovek ima levičarska uverenja, onda je normalno da podržava onu vlast koja je u skladu sa njegovim shvatanjem života i kulture: da javno zastupa ono što smatra da je dobro. Kada se – voljom naroda – vlast promeni, ima li ičeg prirodnijeg nego da čovek postane deo opozicije, da nastavi da zastupa ono što smatra da je dobro? Takvo ponašanje omogućava da se u jednoj kulturi vremenom diferenciraju levi i desni intelektualci, da postoji neka jasnoća na pozornici, da se različitost političkog spektra uspostavi prema idejama i vrednostima.

Ako do svega toga ne dolazi, onda nije reč samo o sramotnom ličnom moralu niti o njegovoj rđavoj političkoj rezonanci, nego o tome da je – sa stanovišta delatnih sila – poželjan upravo zbunjujući izgled kulturne i političke pozornice. Jer, ako je na pozornici stanje takvo da se ništa ne može razabrati, onda na njoj suštinski deluju neoglašeni kontinuiteti. Jedan takav kontinuitet predstavlja jugoslovenska konstanta srpske kulture. U njoj se sustiču i odluka Službenog glasnika da srpski đaci i studenti uče o književnoteorijskim pojmovima samo na primerima iz hrvatske književnosti i žal akademika SANU zbog slabog prisustva Krležinih dela u nas. Jer, obe činjenice – što bi valjalo uočiti – nastoje da unaprede položaj hrvatske tradicije. To sam nazvao nasleđem titoističkog jugoslovenstva, jer se tako oblikuje srpska kultura u čijem se središtu nalazi hrvatsko stanovište.

Da li je to normalno?

To nema svojih posledica samo u kulturi, već se – budući da je kultura osnov političkog delovanja – dugim trajanjem prenosi na najrazličitija područja života. Tako se sada – čitamo u Politici od subote 6. aprila 2013. godine – vode pregovori o tome da Hrvatska nastavi da bude privilegovana u izvozu cigareta u Srbiju, odnosno da se na nju ne primene carinske stope predviđene za sve zemlje Evropske unije, iako Hrvatska postaje član Evropske unije. Pregovara se, dakle, o tome da Hrvatska – pošto je dobila željene pogodnosti ulaskom u Evropsku uniju – zadrži i one pogodnosti koje je imala zato što nije bila član Evropske unije. Da li je to normalan način razmišljanja u jednoj zemlji? Da se ne bi zatvorila radna mesta u Hrvatskoj, potrebno je da Srbija omogući manju carinu za hrvatske cigarete od carina predviđenih za zemlje Evropske unije i na taj način smanji broj radnih mesta fabrika cigareta u samoj Srbiji. Da li je javna svest u kojoj je moguće da se o ovakvim stvarima pregovara uopšte normalna javna svest?

milo_lomparSve se to događa u času kada se u Zagrebu održavaju protesti na kojima 25.000 ljudi ne dozvoljava upotrebu ćirilice u onim opštinama u Hrvatskoj u kojima srpska manjina ima pravo na službenu upotrebu ćirilice po evropskim standardima: izuzimajući Hrvatsku iz evropskih obaveza kada je reč o Srbima, bilo da je reč o trgovini cigaretama, bilo da je reč o upotrebi ćirilice, Evropska unija pokazuje – po tačnim rečima Noama Čomskog – kako ima rasistički odnos prema Srbima. Kako je on to mogao da uoči, iako su srpske teme ušle u njegov fokus samo usled dugogodišnjeg analiziranja američke politike, iako on – dakle – nije ni bio naročito posvećen strogo našim istorijskim zapletima, dok je jedno tako očigledno saznanje promaklo svim srpskim evroentuzijastima, evrofanaticima i evrooportunistima, kroz čije je živote prošlo toliko upućujućih sadržaja?

Hrvatsko stanovište u srcu srpske kulture

Sada valja povezati stvari: državni srpski izdavač nastoji da naši đaci i studenti uče iz književnih dela samo hrvatskih pisaca, srpski akademik nastoji da se poveća Krležino prisustvo u našoj sredini, premda nema nikakvih naznaka da hrvatska kultura pomišlja na bilo kakvu uzajamnost, dok srpski državni organi istovremeno pregovaraju da hrvatske cigarete ostanu privilegovane u tržišnim uslovima Srbije. Zar to nije – u segmentima trgovine i nauke – dugoročno oblikovanje srpske kulture kao kulture u čijem se središtu nalazi hrvatsko stanovište?

U takvim okolnostima je prirodno što nisam mogao prihvatiti ponudu ministra kulture – uprkos ličnim simpatijama prema njemu i uprkos poštovanju za njegovo nastojanje da zasnuje stalnu postavku istorijskog muzeja – da postanem direktor Narodne biblioteke Srbije. Jer, pitanje koje moja knjiga postavlja veoma je jednostavno: zašto je neophodno da okolnosti budu ovakve?

Deo intervjua koji je prof. dr. Milo Lompar dao časopisu “Ljudi govore”, iz Toronta, a predstavljen je na sajtu Glava i zid

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *