Od nekada velike Crvene zvezde, ostala je samo bleda senka i sećanje na slavne dane, na mečeve sa Realom, Bajernom, Botafogom…

Od nekada velike Crvene zvezde, ostala je samo bleda senka i sećanje na slavne dane, na mečeve sa Realom, Bajernom, Botafogom…

23 septembra 2013

Crvena zvezda 01Piše: Miloš Kordić

Šta je Fudbalski klub Crvena zvezda? Šta je ona danas i ovde – fudbalski klub, grupa građana, udruženje rekreativaca? Gde je mesto Fudbalskom klubu Crvena zvezda u Sportskom društvu Crvena zvezda, u Beogradu, u Srbiji, u Evropi? Šta je danas Crvena zvezda, nekadašnji višestruki šampion i pobednik Kupa bivše Jugoslavije, šampion Evrope i sveta? Šta je danas klub koji su žarko želeli južnoamerički klubovi na svojim turnirima u vreme evropskih zima a njihovih leta?

Da li to danas onaj isti fudbalski klub?

Ne, danas to nije više onaj isti fudbalski klub. Danas to nije ni nalik na Fudbalski klub Crvenu zvezdu. Danas je to, bez uvrede, grupa fudbalskih amatera. Od kojih većina ne bi mogla da igra u nekadašnjim drugim ligama bivše Jugoslavije. Skromnog fudbalskog znanja, bez pravih fudbalskih škola, upali odjednom, a sakupljeni zbrda-zdola kojekude po Srbiji, što kazao Vožd, u slavnu Crvenu zvezdu, oni su se, jednostavno rečeno, pogubili. Skromnog znanja, skromnog trčanja, skromne snage, na terenu kao smućeni, ošamućeni, oni pružaju koliko mogu. Jer oni, iskreno govoreći, više i ne mogu.

I vođeni preplašenim trenerima, upravama (s brojnim potpredsednicima i direktorima) koje ne znaju ni šta bi ni kako bi, okruženi menadžerima, u večnom strahu od svog dvanaestog igrača, svog severa, igrači su se zaista pogubili.    

A kad je taj dvanaesti igrač u pitanju, može li neko, ko ih se seća, da zamisli Rajka Mitića, Branka Stankovića, Vladimira Bearu, Dragoslava Šekularca, Dragana Džajića, Miroslava Pavlovića i mnoge druge velikane Crvene zvezde, može li neko da ih zamisli kako, posle nekog poraza, a bilo ih je, skidaju majice kluba, predaju ih mladim i najmlađim navijačima, naoružanim dimnim napravama, raznim petardama, pivskim limenkama, plastičnim pivskim flašama i flašicama i još koječim, onima koji urlaju, bez kojih fudbaleri ne bi, kažu, mogli da igraju ni ovako kako igraju, i da stoje pred zviždućom silesijom tog mladog i najmlađeg dakle sveta i da sve to mirno i strpljivo podnose? Može li neko njih, gospodina Rajka i gospodina Branka, zvanog Ambasador, da zamisli u tom jadnom i ponižavajućem položaju!?

A ovi današnji predaju majice kluba, stoje goli do pojasa, slušaju uvrede i ćute. I to su njihovi navijači! To je taj njihov dvanaesti igrač! I bez njega, na svojoj Marakani, oni ne znaju da igraju. Oni njima daju krila, polet, energiju! I to, kako je danas lepo i moderno da se kaže, pozitivnu energiju! E, pa kad je tako – neka ih i skidaju do pojasa i neka im govore „Marš iz Zvezde“.

I šta fudbalski klub koji danas usvaja nove i moderne fudbalske nauke da uradi sa svojim spoljnim levim i desnim igračima, sa svojim centralnim bekovima, kad on nema ni bekova, ni centarhalfa, ni krila, a ni centarfora. A o brzini i tehnici veznih igrača da se i ne priča. Ima li iko u Crvenoj zvazdi da zna da izvede korner, slobodan udarac, da može sa dvadest pet ili trideset metara da opali u trku loptu? Nešto od toga nekad je mogao Milijaš. Ali, sada…

Ne, Fudbalski klub Crvena zvezda ne zna danas ni šta je ni ko je. Do šampionske se titule u Srbiji ne može. U Evropu još teže.

I šta? Privatizacija? A o njoj je u poslednje vreme najčešće reč.

Privatizacija? Da. Ali kakva, koja? Najpre se mora znati šta je i ko je Fudbalski klub Crvena zvezda. Ona jeste i danas ime, ali odavno nije slava. Ona danas nije ni nalik na onaj nekadašnji klub iz utakmica sa Realom, Bajernom, Milanom, Olimpikom iz Marseja, Botafogom, Kolom Kolom… Ona jeste danas i stadion: potpuno zreo za renoviranje, za drugi i drugačiji stadion. Ali ona jeste i zemljište koga bi se raznorazni tajkuni tako slatko dočepali. Pa na njemu veoma brzo da podignu tržne centre, ogromne stambene zgradurine…

Fudbalski klub Crvena zvezda jesu i njeni navijači. Ali ne samo ovi pred kojima se do pojasa skidaju fudbaleri. I predaju im majice. Nego navijači. Kultura navijača. I oni bi možda da budu akcionari, makar i mali, u svom voljenom klubu.

Znam, najverovatnije će uprava promeniti trenera. Nema koga drugog. A onda će tom treneru neko dovesti, u zimskom prelaznom roku, nekoliko novih igrača. Da se nađu. Za svaki slučaj. Pa će trener onoga iz leve sredine prebaciti na desnu bočnu sredinu, bočnom veznom će odrediti da mu utrčava po levoj strani, a kroz sredinu, između dva centralna beka, što se nekad zvalo centarhalf, i to Spajić, Dojčinovski, Čop, Elzner, Đurovski, Belodedić… biće po onoj narodnoj – Vetar duva, šljive opadaju.     

Fudbalski klub Crvena zvezda je još uvek fudbalski klub. A sutra? To niko živ ne zna. Osim onoga ko će ga kupiti. Pa će se tada sve znati.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *