Одбрана Европе

Odbrana Evrope

5 septembra 2015

aleksandar-pavic 689Piše: Aleksandar Pavić

Kao što je očigledno, migrantska kriza koja potresa Stari kontinent već sada pokreće pitanja o tome šta je, ustvari, Evropa. Da li je „evropskije“ kada Angela Merkel zahteva „humanost“ i „solidarnost“ od svih ostalih Evropljana, ili kada Slovačka kaže da može, eventualno, da primi 200 migranata, pod uslovom da su hrišćani? Da li su veći Evropljani oni koji zagovaraju zidove, odnosno strožu kontrolu državnih granica, ili oni koji zahtevaju njihovo bezuslovno otvaranje?

Ako nas iskustvo išta uči, obično su oni koji su histeričniji i agresivniji ti koji su principijelno u krivu, i koji imaju neku skrivenu agendu. A diskurs mas-medija je, u ovom slučaju, poslovično globalistički. Po pravilu se demonizuju oni koji zagovaraju strože kontrolisane granice i ograničavanje priliva nesrećnika iz ratom zahvaćenih područja Bliskog istoka, Afrike i centralne Azije. Izjednačavaju se sa „ekstremizmom“, „ksenofobijom“, „rasizmom“, i strogo identifikuju sa, nekako uvek spremnim, neonacistima i srodnim grupacijama koje uvek, ali uvek, pomažu globalizatorima da debatu postave baš onako kako im najviše odgovara.

Demagogija „lepih želja“ i idealizma bez pokrića je, dakle, ponovo na sceni. Što je znak za najveću moguću pozornost. Jer, osim čvrstog stava utemeljenog u snažnoj državi i oružanoj sili, još nije nađen pravi odbrambeni mehanizam protiv ove vrlo vešto koncipirane alatke globalizatora zaodenutih u „human(itarn)o“ ruho. Kako biti protiv „bratstva svih ljudi“, protiv granica bezuslovno otvorenih za protok „ljudi, robe i kapitala“, kako biti protiv jednakih prava za sve (o jednakim ili srazmernim obavezama je zabranjeno govoriti), protiv apstraktnog „mira“, odnosno „mirovnih procesa“ – a ne izložiti sebe riziku najcrnjeg etiketiranja bez prava na repliku?

Ova samozvana „deca cveća“ se najlakše razobličuju kroz ukazivanje na njihovo licemerje. Na primer,srpske izbeglice im, po pravilu nisu izazivale izlive saosećanja, niti ih je posebno doticalo npr. hrvatsko mitraljiranje izbegličkih kolona, i to na teritoriji druge države (BiH). Niti im smeta, tim „anti-rasistima“, otvoreni i ogoljeni šiptarski rasizam koji se svakodnevno ispoljava širom Kosova i Metohije, prostora koji se pretvorio, pod nadzorom NATO „mirovnjaka“, u najveći konclogor na svetu – za Srbe, naravno. Ne smeta im ni progon ni pokušaj etničkog čišćenja Rusa sa prostora Ukrajine, kad smo već kod toga.

Dakle, na našem sopstvenom primeru već smo više puta osetili nedoslednost vatrenih zagovornika „evropskih vrednosti“, što bi trebalo da predstavlja sasvim opravdan povod za sumnju prema njihovim pravim namerama. I to ne samo kad je reč o nama.

Ali vratimo se bici za definiciju Evrope. Da li su veći Evropljani oni koji će se tiho i pokorno prepustiti potencijalno ogromnom ljudskom talasu koji je pokrenula jedna vanevropska sila, preciznije SAD (razume se, uz aktivnu podršku svoje verne britanske pudle, ali i kukavičku podršku ili ćutanje ostalih EU „elita“), ili oni koji smatraju da to ne može tek tako, i da evropske države imaju pravo da se ponašaju kao – države? A država koja ne kontroliše svoje granice i ko će da uđe u nju, sve je samo ne država.

Da li se, u ime „humanosti“ – koju apsolutno ne ispoljavaju angloamerički vinovnici nesreće – treba pasivno pomiriti sa potencijalnim prilivom nekoliko miliona ljudi iz potpuno stranih kultura, većinsko muslimanskih? Da li dosadašnji rezultati u pokušajima integracije sličnih populacija daju povod za optimizam? Kratak odgovor je – ne daju. Treba li onda svesno prizivati još toga, uz neku apstraktnu nadu da će ishod ovog puta, intervencijom neke neimenovane sile, biti drugačiji? Treba li se, u ime apstraktnog „idealizma“, upustiti u avanturu puštanja možda čak i nekoliko miliona novih, većinski muslimanskih imigranata u Evropu?

Tu ćemo već lako doći do podele po ovom pitanju, koja će se relativno brzo iskristalisati ako masovni imigracioni priliv nastavi sličnim ili, kako se očekuje, još bržim tempom. Na jednoj strani ćemo imati zagovornike Evrope država-nacija, sa državnim granicama koje su spremne da brane. Na drugoj – zagovornike koncepta EU: otvorenih granica, masovnog imigracionih priliva, o čijim razmerama čemu odlučuju neizabrane briselske „elite“. Odnosno, bitka za Evropu može se izmestiti na teren fundamentalnog izbora: Evropa ili EU?

Ista podela, odnosno bitka, može se vrlo brzo iskristalisati i u samoj Srbiji. Da li Srbija treba da inertno čeka odluke činovnika iz Brisela, koje nijedan građanin Srbije nije birao ni na jednim izborima, ili da suvereno odlučuje o tome ko, i u kom broju može, a ko ne može ući na njenu teritoriju? To je suština debate, a ne lažna podela koja se već sada nameće od strane zlonamernih ili naivnih: „humanisti“ protiv „ksenofoba“, „ljudi“ protiv „neljudi“.

Kao i na evropskom – odnosno EUropskom – planu, i u Srbiji vidimo da je ona „humana“ strana ta koja je agresivna do granica histerije, a i intelektualno nepoštena. Zagovornici zida poput mađarskog ili, pak, oni koji zagovaraju čvršći granični režim i ograničavanje ili doziranje ulaska novih imigranata – redovno se demonizuju od strane vlasti i njihovih medija, odnosno imputira im se nešto što niko od njih nije rekao. Na primer, na nečemu što se zove Strateški forum u Bledu, premijer Srbije je poslednjeg dana avgusta 2015. označio sve one koji zagovaraju kontrolu imigracionog talasa kroz Srbiju kao one koji „misle da treba nekog da mrzimo“, koji bi da zemlju vodi „neko kome padne na pamet da mrzi ceo svet“, koji bi da se „iživljavaju na ljudima“ i „uče decu da mrze“.[i]

To je klasična zamena teza. U Srbiji su incidenti protiv imigranata na nivou statističke greške, i ni jedna organizacija koja zagovara strožu kontrolu ulaska u zemlju nije istupala ni sa neonacističkih ni sa ksenofobinih ni sa rasističkih stanovišta. Naprotiv. Nezadovoljstvo onih koji zastupaju ovu liniju usmereno je ka 1. angloameričkim vinovnicima (i njihovim pomagačima) masovne ljudske tragedije koja obuhvata severnu Afriku, Bliski istok i centralnu Aziju i 2. potencijalnim namerama EU/SAD da neprihvatljivo veliki deo imigrantskog talasa usmeri ka ostajanju u Srbiji. Ne samo da jepredsednik Vlade izmestio javnu raspravu po ovom pitanju iz okvira pristojnosti, pa i uopšte mogućnosti da se ona na civilizovan – zašto ne i evropski? – način vodi, već je, ne prvi put, u očima domaće i strane javnosti negativno etiketirao Srbe kao narod, što je posebna tema sama za sebe.

Idemo dalje sa evropskim naspram EU vrednosti u Srbiji. Koliko je, npr. „evropski“ zagovarati tezu da mi treba da primimo svakoga ko nam dođe na granicu, samo da bi ga što pre i što brže prosledili Mađarima? Da li je to nadaleko čuveno „dobrosusedstvo“ o kojem se toliko sluša? Da li je korektno podstrekivati mase imigranata da, ako treba i nelegalno, pređu srpsko-mađarsku granicu? Da li se iko od domaćih EUropljana oseća pogođenim nedavnim protestom mađarskih vlasti, da je „potpuno neprihvatljivo da vlasti zemalja duž takozvane balkanske rute pomažu migrantima da dođu do šengenske granice“?[ii] Da li je to korektno ponašanje prema susednoj državi koja jednostavno želi da uspostavi red na svojoj granici? Ili je, možda, sve dozvoljeno ako ste se samoproglasili da ste „humani“?

Dakle, podela Evropa-EU će se vući i po liniji ponašanja, odnosno obziru prema zakonima i običajima drugih. A tu se Evropljani pokazuju daleko obzirnijim i vaspitanijim od EUropljana.

Da idemo još i korak dalje: da li Srbija treba da bude baš ta zemlja preko koje će se masovni priliv većinsko muslimanskog stanovništva najlakše kretati ka ostatku Evrope? Da li želimo, da li smo spremni za tu istorijsku odgovornost, bez obzira koliko smo ozlojeđeni EU i uopšte zapadnom politikom koja se vodi prema nama?

I sama tema religije, odnosno vere se neminovno nameće. Naravno, već će biti spremni da munjevito reaguju svi zagovornici „multikulturalističkog raja“ (koji nikako da se ostvari), sa već gotovim etiketama „islamofobije“ i sličnoga. I tu zamenu teza treba sa gnušanjem odmah odbaciti. Osim već postavljenog pitanja o dosadašnjim (ne)uspesima integracije u zapadna društva, tu imamo i osnovno pitanje uzajamnosti. Naime, ako je, pogotovo tokom proteklih par decenija, muslimansko-hrišćanski imigracioni odnos potpuno jednostran – odnosno, ako smo svedoci da hrišćani masovno napuštaju većinsko-muslimanske sredine, zajedno sa samim muslimanima, i emigriraju ka severu i zapadu, a da sličnih migracija u suprotnom pravcu jednostavno nema, niti su moguće – to je nešto što se ne može ignorisati. Čini se da je na sceni sledeća postavka: ono što je muslimansko je muslimansko, a ono što je (bar nekad bilo) hrišćansko – „multikulturno“ je. Dakle, u tom odnosu nema uzajamnosti, i to ne može da bude dobro. Ako Evropska strana ne bude zahtevala uzajamnost, prema sadašnjim trendovima scenario je jasan. Islam se širi, a (post)hrišćanski prostor se sužava.

Neki će reći – pa ko je hrišćanima kriv, kad ne rađaju, kad nisu proaktivni, kad su im crkve prazne? I tu ima istine, i to puno istine. Muslimanima svaka čast na veri, na tome što je shvataju ozbiljno, i što smatraju da ona treba da prožima svaki segment ljudskog života. Ali, da li to znači da stara Evropa jednostavno treba s tim da se pomiri, i da pristane da tiho umre, ili da se preobrazi u nešto sasvim novo, u rasno-religijsku mešavinu podređenu jedino diktatu korporativnih potreba i gladi za profitom? Drugim rečima – ne plašimo se „islamske Evrope“ koliko mogućnosti da se muslimani koriste za interese nekog trećeg, nekog ko je neprijatelj svake vere, osim vere u novac.

A može biti da je zapadno-hrišćanska Evropa došla do svog prirodnog kraja, da ju je njeno tumačenje hrišćanstva jednostavno dovelo u duhovni ćorskokak, i da je nemoćna pred kulturom jače vere, kao što je islamska. U tom slučaju, da li pravoslavna Evropa treba da (sa)učestvuje u tom kraju zapadne istorije? Ili treba da se vrati svojim dinamičnim korenima, koji su proizveli ubedljivo najuspešniju i najdugovečniju državu i civilizaciju za koju Evropa zna? Civilizaciju koja, u savremenom ruskom tumačenju, na proaktivan i kreativan način pristupa dijalogu i građenju uzajamnosti sa raznolikim islamskim svetom.

Ova i slična pitanja bi bila relevantna čak i da, kojim čudom, izbeglička kriza sutra stane. Pojavila bi se neka nova. Jer kriza je sada nužna onima koji bi da zadrže status kvo, odnosno monopol nad silom, privredom i odlučivanjem, i da oslabe ili eliminišu svaku stvarnu ili potencijalnu konkurenciju.

Možemo da idemo i dalje, jer ova pitanja predstavljaju tek vrh ledenog brega. I ići ćemo. Jer, nova bitka za Evropu tek sledi. I ona će biti od egzistencijalnog značaja.

[i] http://www.nspm.rs/hronika/donald-tusk-eu-mora-da-ucini-vise-u-vezi-problema-izbeglicke-krize-u-evropi-i-na-mediteranu.html

[ii] http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=165450

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. mija says:

    Tačno je da u Srbiji nema traga od neprijateljstva prema migrantima. Ali vidimo da se ne raspravlja mnogo ni o odgovornosti glavnih krivaca za njihov "juriš na Evropu". Oni su takvi kakvi su, zli, podli, sebični, beskrupulozni, ali mi ne možemo ni da ih promenimo, ni da ih sklonimo sa svetske političke scene. Nezadovoljstvo je gotovo u potpunosti usmereno ka vladi Srbije koja se prema ovom pitanju ponaša u najmanju ruku indolentno, a iz pomenutog govora premijera u Bledu reklo bi se i neprijateljski i zlonamerno prema Srbiji i Srbima. Svakim danom sam sve ubedjeniji da je Vučić doveden na poziciju premijera sa zadatkom da uništi ono što je od Srbije ostalo. Tome u prilog govori svaka njegova rečenica, svaka odluka i svaki gest. Ne postoji ni jedna situacija koju nije iskoristio da nam naškodi. Pritom ga štite, pravdaju i podržavaju mediji koji sa njim imaju samo jednu zajedničku tačku: vlasnike sa Zapada.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *