ODGOVOR MILANA DAMJANCA „E-NOVINAMA“: Jasno je zašto okupatorska propaganda u Srbiji gubi nerve na svako negativno pominjanje Zapada

Tweet

Piše: Milan Damjanac

Ove nedelje moj tekst prenet je na portalu E-novine sa čuvenim i pomalo nejasnim „međunaslovima“, zapravo komentarima redakcije. I to nekako više deluju kao iznuđen potez – bolje je tako nego koristiti argumente. Bolje je tako nego gubiti vreme raspravljajući sa neistomišljenicima. U tom grmu leži zec. U neraspravljanju. Oni imaju svoju čitalačku publiku i nemaju razloga da joj objašnjavaju koliko je „pogrešno“ ono o čemu pišem niti da je to nesporno nešto što treba nazvati „fašizmom“, čuvenom etiketom za eliminaciju neprijatelja pete kolone. Stoga oni i ne objašnjavaju previše društvene procese svojoj publici, pošto je njihova publika vrlo probrana. To je publika sklona anarhizmu u komunističkoj košulji, jugonostalgična, sa jakim liberalno-anarhističnim stremljenjima i nadrealnim kosmopolitizmom koji još postoji samo u snovima šezdesetosmaša. Jednom rečju, to je komunokapital publika, zgrožena svime čime su bili zgroženi i čuvari na Golom Otoku. Obično ih ne komentarišem u ovakvim slučajevima, posebno ne pošto su državu preuzeli njihovi istomišljenici, ali bi ipak trebalo obratiti pažnju na par stvari.

Prvo, fasciniran sam komentarima na tekst, koji predstavljaju mešavinu opšte kulture i profesionalnog rada moderatorske ekipe. Ovaj iskreni predstavnik čitalačke publike dotičnog portala kaže: „Mr Damjanac kurac palac, okrutno je nemoz bit okrutnije po srblje. Nista ti ne preostaje nego samo spaljivanje iz protesta na nekom javnome mjestu“. Ne znam kome šta preostaje, ali bi nekima časovi gramatike i pravopisa bili dobrodošli. Međutim, puštanje takvog komentara u svojoj izvornoj formi potvrđuje nešto drugo – da redakcija drži da je ovakvo izražavanje u redu, demokratski i fer. I tako samo potvrdismo tezu o karakteru publike, a svaka publika traži redakciju sličnu sebi.

OKUPATORI ILI CIVILIZATORI?

Ne bih se previše bavio jadnim „međunaslovima“, koji prate moj tekst, već pokušajem satire u zaključku. Naime, komentar redakcije E-novina se završava rečima: „Smarajuću kukumavku prenosimo sa Novog Standarda, međunaslove izdiktirala okupatorska propaganda“. Ovo je pravi primer koliko sve zavisi od perspektive i stanovišta. Za njihovu publiku, ovo je odličan pokušaj ironične prozivke ili satire, koja ima za cilj da ismeje ideju da su oni zapravo nekakva vrsta okupatorske propagande. Za publiku kojoj se obraćam ovo je opet vrlo efektno priznanje. Zapravo, problem sa definicijom okupatorske propagande u Srbiji je problem definisanja okupatora. Neki bi se složili da je zapad okupator, a neki smatraju da nije. Opet, nekako svi smatraju da smo pod kontrolom Zapada, manjom ili većom. Oni se dalje dele na dve grupe – jedne koji smatraju da smo pod okupacijom neprijatelja, koji nam ne misli dobro, i druge, koji priželjkuju direktnu okupaciju i što više upliva Zapada u naš život. Ovi drugi gube nerve pri samom pomenu ideje da se ponekad ne mora raditi sve ono što od nas Zapad zahteva ukoliko to nije u našem interesu. I evo definicije okupatorske propagande. E sad, valja proveriti sadržaje određenih portala i tekstova i videti koji se više u ovaj profil uklapa.

No nije samo to problem. Problem je što jedan portal koji tvrdi da je ozbiljan daje prostora za potpuno smešne analize, poput one Džemala Sokolovića (profesora i nekadašnjeg političčara iz Sarajeva) pod naslovom Sukob nacionalne i multietnične države (?!), koji je važan, pokazući pravi obim ideoloških dometa „Druge Srbije“. Prvo, prof. Sokolović bi mogao da objasni zbog čega su nužno nacionalna i multietnična država u sukobu? Da li je prof. Sokolović svestan da je diferencijacija koju pravi potpuno proizvoljna i nejasna, da ne kažem besmislena. Nacionalna ne isključuje višenacionalnu državu, dok je termin multietnična država oksimoron. Šta to znači multietnična država? Da li to postoji etnična država? Neozbiljno.

A tek sadržaj teksta koji obiluje simpatičnim konstatacijama tipa: „Naši stavovi o uzrocima i posledicama Sarajevskog atentata…; atentat u Sarajevu 1914. je rezultat nepomirljivih sukoba između dva teorijska-političkog koncepta: nacionalne i multietničke države, odnosno multietničkog društva. Ovaj sukob već dva veka potresa političku scenu u Evropi…; posledice i uzroci nas nužno da dovede do konačnog odgovora: nacionalizam je stajao iza pucnjave jednog mladog čovjeka čije je ruka bila vođena fanatizmom jedne nacionalne države u nastajanju i ubistva čoveka koji je trebalo da dođe na presto aristokratske evropske države i njenog multietničkog društva“. Eto kako izgleda kada neko pokuša da ideologiju sadašnjosti primeni na tumačenja prošlih događaja u sopstvenoj ideološkoj vizuri. Tako najednom autor uviđa nekakvu borbu višenacionalnih i jednonacionalnih država, koja dva veka potresa Evropu (?!), potpuno ignorišući sve druge okolnosti koje se ne uklapaju o hipotezu o borbi nacionalista i „multinacionalista“. Da ne pominjemo stavljanje atentata u kontekst borbe protiv multietničkog društva i vladara koji je trebalo da to društvo predvodi (!?). Ovakva „analiza“ je razlog zašto se svako ne može baviti analizom.

MULTIETNIČKO NABIJANjE NA KOLAC

Šta tek reći o zaključcima autora o pravim uzrocima atentata? To su, po njemu, balkanski ratovi. (1912-13) Naime, „neposredni uzrok Sarajevskog atentata bili su Balkanski ratovi. To implicira, na osnovu unapred postavljene hipoteze, da su i Balkanski ratovi bili posledica sukoba dva politička koncepta: nacionalne i multietničke države. Prvi Balkanski rat je počeo napadom Bugarske, Crne gore, Grčke, Rumunije i Srbije na Tursku. (Sve su te države bile nacionalne, ali ne i aristokratske iako su im na čelu stajali kraljevi.) Sukob je trebalo hipokritski predstaviti kao civilizacijski sukob. Štaviše, trebalo je da to bude rat za oslobođenje hrišćanske i slavenske braće. Rat malih, nedavno nastalih balkanskih pravoslavnih država, protiv muslimanske Turske trebalo je da a priori potvrdi huntingtonsku ‘teoriju’ o civilizacijskoj nepodnošljivosti. Prva i neposredna prepreka principu nacionalne države je svakako civilizacijska raznolikost. Trebalo je ukloniti prvo civilizacijski distinktivne. To objašnjava blagonakloni stav evropskih država prema teritorijalnim pretenzijama balkanskih država, ali i tolerantan odnos prema zločinima koje su te države počinile naročito u Albaniji i u borbama za Jedrene“. Ovaj genijalan pasus objašnjava vrhunske domete ovog „ozbiljnog“ rada. Naime, kao što se vidi iz priloženog, hipoteza može da implicira sebe samu, te se tako autorova hipoteza potvrđuje tako što se iznosi teza da su balkanski ratovi uzrok, što dalje potvrđuje tezu da je autorova hipoteza o sukobu dva koncepta državnosti validna. Zatim autor tvrdi da je rat sa Turskom trebao da potvrdi Hantingtonovu tezu o sukobu cilizacija, koju je ovaj izneo bezmalo vek kasnije. Kakva ozbiljnost argumentacije! Zatim autor iznosi nepotkrepljenu tezu da je prepreka principu nacionalne države civilizacijska raznolikost (?!) i da to objašnjava blagonakloni stav evropskih država prema zločinima koje su te države počinile u ratu. Verujem da autor nije čuo za pojam „geopolitički strateški interesi“. Ako nije i ako zaista veruje i traži argumente da podrži veru u a priori uverenje da evropskim državama treba drugo opravdanje za žmurenje na oba oka pri vršenju zločina sem interesnog, preporučujem mu da istraži evropsku istoriju. Mada bi mogao i svetsku.

DA LI JE TREBALO BORITI SE PROTIV HITLERA?

Međutim, poslednja teza na koju ću obratiti pažnju je posebno skandalozna. Autor kaže da „legitimnost Balkanskih ratova, međutim, ne zavisi samo od toga da li će ove hipoteze biti potvrđene, nego od konačnog ishoda tih ratova: da li je, naime, Balkan postao nešto bolje bez Turaka?“. Poštovani autore, iz kog ugla biste Vi želeli da utvrđujete da li je Balkan postao nešto bolje bez Turaka? I po kojoj osnovi to utiče na legitimnost ratovanja? Koja je to sveta perspektiva koja Vama omogućava da razmotrite kvalitet života na Balkanskom poluostrvu i po koga? Za početak, mogli biste da nam objasnite da li je nabijanje na kolac jedan od aspekata kvaliteta koji ćete uzeti u razmatranje pri naučnom dokazivanju teze o tome da li je Balkan bolji ili gori bez Turaka. Prvo, nije se radilo o oslobođenju od Turaka nego od Turske. Međutim, daću Vam besplatan savet: ulaženje u ovu vrstu argumentacije može Vas odvesti na veoma klizav teren. Na primer, kako bi bilo da neko napiše u nečemu što nazove ozbiljnom politikom analizom da je legitimnost Hitlerovog ubijanja Jevreja određena time da li je Nemačka postala nešto bolje bez Jevreja ili da se legitimnost oslobođenja Francuske od Nemačke okupacije u Drugom Svetskom ratu može odrediti time da li je Evropa postala bolja bez Nemaca? Odakle Vama pravo da se bavite takvim ispitivanjima, odakle ideja za takvu argumentaciju koja je u najmanju ruku skandalozna? Vidite koliko je lako oboriti Vaše sramne teorijske sofizme kojima samo degradirate svoj stav. Ukoliko ćete ga ovako braniti, moj Vam je savet da to ne radite.

Dalje, Sokolović tvrdi da je Otomanska imperija zasnovana na multietničnosti, da je bosanski jezik bio jedan od pet zvaničnih jezika na Porti i da je Mlada Bosna bila indikator bosanskog nacionalizma u nastajanju. Ipak, najsmešniji je zaključak u kojem tvrdi da su „Sarajevski pucnji 1914 bili pucnji u Bosnu i njeno multietniko društvo“. Ovaj smehotresni zaključak samo govori o kvalitetu ovog političkog pamfleta koji valjda treba da dokaže kontinuitet borbe Srba protiv multietničnosti u Bosni i bivšoj Jugoslaviji. Eto kako izgleda kada ideologija pokuša da se izda za nauku.

Zašto je ovaj tekst važan? Zato što se ovakvi autori sa kredibilitetom stečenim na ovakvim analizama pojavljuju pri komentarisanju današnjice. Zapravo, prošlost se menja kako bi se opravdala njihova sadašnja ideologija, koju pokušavaju da nemetnu. Oni prvo izmisle narativ iz svoje perspektive, zatim izmišljaju hipoteze koje potvrđuju zamišljeni narativ. To je, inače, postupak po kojem funkcioniše cela „Druga Srbija“. Kada čitavu prošlost prilagode sebi, onda će moći da formiraju i sadašnjost i da opravdaju budućnost.

Tako Miloš Marinković u tekstu pod nazivom Nacionalista ne može biti patriota kaže: „Moram priznati da sam se iznenadio kada sam otkrio da se u engleskom jeziku patriotizam i nacionalizam vode kao sinonimi“. Isti autor je sklon izvanrednim konstatacijama koje fenomenalno zvuče, na primer: „Kosovo smo sami zasluženo izgubili vlastitim odnosom prema većinskom stanovništvu u pokrajini dok je bila pod našom konstrolom. Strogo tehnički, možda se i može reći da nam je oteto, ali sam siguran da bismo pre ili kasnije ostali bez njega čak i da nije bilo strane vojne intervencije pre 15 godina“. Strogo tehnički, siguran sam da bi Kartagina sama propala i da nije bilo vojne pobede Rima. Strogo tehnički, siguran sam da bi čovek koji je ubijen jednom zapravo i umro prirodnom smrću što opravdava zločin, tako da možemo radosno da pohrlimo u odaje Evropske Unije i NATO pakta. Dok, opet, strogo ideološki kažem da, „ukoliko Rusi baš totalno podivljaju u svom ekspanzionizmu i postanu direktna bezbednosna pretnja Evropi i izvan konteksta Ukrajine uvek nam ostaje otvorena mogućnost ne samo da se pridružimo zapadnim sankcijama nego i da evropskoj komponenti naših integracija pridružimo i onu atlantsku, koja ‘baćuške’ najviše i plaši“.

ZAKLjUČAK

Na kraju, kratak komentar na par sugestija koje su mi upućene povodom poslednjeg teksta. U visokoj politici nikako ne valja biti nepromišljen. Faktičko stanje je takvo da smo okupirani, da nam svetska situacija i dalje ne ide na ruku, a da je „stanje nacije“ zastrašujuće. Prošle nedelje je hit snimak na jutjubu bio snimak na kojem vidimo koliko naš narod zna o Branislavu Nušiću a odgovor koji mnogo govori o stanju nacije je: „Da pogledam na internetu ko je bio pa da ti pošaljem?“ Suština je da su u terorističkom napadu pripadnika srpske Žandarmerije ubili naoružani Albanci. Reakcije države nema, a nema ni reakcije naroda; hajde da to ispravimo, hajde da bar organizujemo jedan običan skup. Hajde da bar osmislimo nekakvu strategiju. Hajde da bar zatražimo da se preispitaju dalji sporazumi sa kosovskim Albancima. Toliko valjda možemo. A za kraj, valja razmisliti, iako je u pitanju država koja ima snažne saveznike, kako bi Izrael reagovao na ovu situaciju i kako bi je mediji u Izraelu predstavili? Ta razlika je zapravo razlika između suverene države i kolonije.

(Standard.rs)

Tweet