Odgovor Željku Cvijanoviću na pitanje zašto Rusi ne ulažu u srpske medije

Tweet

Piše: Ratko Dmitrović

Prvi put u srpskoj javnosti Željko Cvijanović je progovorio o nečemu što je godinama srpska tema uz rakiju i kafu ali ne dalje od toga. Zbog čega nema ruskog kapitala u srpskim medijima? Zašto Rusija ne „dohranjuje“ srpski medijski prostor bar pet odsto u meri koliko to rade Amerikanci? Da li je moguće da Rusija nema ambiciju da svoj politički i drugi uticaj u svetu širi onako kako se to u savremenom svetu radi; preko medija? Gde je ruski Soroš?

Tema je inspirativna, okviri razvučeni, svašta tu može i treba da se kaže, studiozno, sa istorijskim poniranjima, analizama delatnosti ove vrste u poslednje dve decenije ali…biće, valjda, povoda i volje i za takvu rabotu. Ovoga puta samo lično podsećanje na jednu bezuspešnu inicijativu.

Bilo je to, ako ne grešim, 2003. godine. Tragajući za odgovorima i na gore izneta pitanja, suočen sa gotovo neizdrživom amerikanizacijom kolektivnog srpskog mozga, ludilom koje je kapalo iz svih štampanih medija u Beogradu i sa svih beogradskih tv-kanala (ni danas nije bolje) zamolim prijatelja za kojeg sam znao da u rusku ambasadu u Beogradu može da uđe maltene kad hoće, da me tamo spoji sa osobom nadležnom za medije. Već sutradan sednemo nas troje-primila nas jedna, rekoše nam nadležna gospođa(ica), srednjih godina- otvorimo temu i okončamo je pre nego što je išta suvislo rečeno.

Mi gospodine, reče mi ona žena, ne osnivamo medije izvan Rusije; naši poslovni ljudi ne ulažu u informisanje; Rusija kao država ne radi ono što radi Amerika, kad je reč o medijima u inostranstvu; politika koju Rusija…Tu se ja zahvalim na izdvojenom vremenu, dignem se i odem. Onaj prijatelj malo zbunjen gotovo trči za mnom. Možda smo mogli…pokušava nešto da kaže. Ništa nismo mogli, ovde nema ni nade-odgovaram sedajući u kola. Pustili su nas da parkiramo na službenom mestu.

Da li je danas, deset godina kasnije, nešto drugačije? Nije, sve je isto, osim što Rusija, bez ikakvog ili sa smešnim izdvajanjem, preko nekih sajtova gura svoje teme, pri čemu valja imati na pameti da je i to plod velikog zalaganja pojedinaca, Rusa i ponekog Srbina. Uticaj? Korist, ruska i srpska? Nije vredno pomena.

Gaji li onda Cvijanović svesno iluziju da bi se tu nešto moglo menjati, da je u pripremi strategija ruske države zasnovana na spoznajama i iskustvima drugih? Amerikanaca pre svih. Cvijanović hoće da veruje- a tu veru hrani iz emocije, što je u pravilu pogrešan pristup kod svakog rasuđivanja- da bi se u dogledno vreme, a u skladu sa nabildovanim energetskim mišićima velike Rusije, Moskva mogla okrenuti dokazanim metodama ostvarivanja političkog a svakako i ekonomskog uticaja na određenim delovima Evrope i sveta. U ovom slučaju Balkana. Ta vera je dobra za čoveka ali mršava za stvarno stanje.

Rusija je za proteklih deset godina stigla na prostor bivše SFRJ gasom, naftom i delimično gotovim novcem, bankarskog predznaka. Tu se vrte ogromna sredstva. Budžeti za marketing su respektabilni ali ruski kapital u Srbiji- to Cvijanović ne vidi, ili ne želi da vidi- kad su mediji u pitanju, ide prema onim listovima i televizijama koje uporno i bez rezerve gaje antirusku uređivačku politiku. Znam, neko će reći da te kompanije novac za marketing prebacuju domaćim agencijama ( čitaj Đilasu i Šaperu) a ovi raspoređuju i sami znate kako. Da, to je tačno, ali krivica (ako je ovo krivica) ne leži na „žutima“ već na onima čiji je novac. Problem je, dakle, u ruskom kabinetu.

Zašto je tako? Ne znam. Rusi su pomalo iracionalni, kao i Srbi, ne planiraju dugoročno, sastanci im traju pola sata a ručkovi četiri sata; ono što mora da se uradi sutra, Rus obavezno prebaci za narednu godinu. To dolazi, valjda, od one ogromne, nesagledive ravnice, ti predeli kojim misao, pesma, plač, putuje godinama, bez prepreka, bez da se zakači za nekoga i nešto, modeliraju karakter, način mišljenja, delovanje.

Čudo bi bilo da neko u ruskoj ambasadi, ovde u Beogradu, pozove pet, šest srpskih novinara, za koje svi znaju da su kvalitetni i da nisu u službi američke, antiruske politike, pa da sa njima porazgovara o mogućoj permanentnoj ruskoj pomoći nekim medijima u Srbiji. Kao što to, evo već 25 godina, otvoreno rade Amerikanci. Oni u Beogradu imaju svoje ljude, medije, kancelarije, zna se kad i gde zajedno ručaju, preko kojih „nevladinih  organizacija i agencija“, američkih i srpskih,  stiže novac u Beograd, kome stiže, kako se raspoređuje, koji medij treba dodatno da se razvije, proširi njegov uticaj…

A šta Rusija, osim novca, može da ponudi Srbima i Srbiji? Koja je to strategija Kremlja i ima li te strategije? Amerikanci su ovde obavili gotovo sve poslove. Bez medija ne bi ni trećinu od toga. Ima li Rusija institute, agencije za ovu vrstu posla? Ko bi u Beogradu razgovarao na tu temu sa onih pet, šest sposobnih srpskih novinara, urednika?

Hoću reći da Željko Cvijanović ovoj pojavi i problemu prišao pomalo religiozno. Ja bih se tu izjasnio kao agnostik.

Tweet