Одлазак

Одлазак

1 новембра 2016

03--Antic-Cedomir 243

Пише: Чедомир Антић

Никада нисам чуо да се неки властодржац повукао чак три пута… Богата историја човечанства пружа тако много чудноватих, бизарних и раскошних примера али онај у коме ви живите није до сада виђен. Чудо је било када је владу био препустио Вујановићу, али је своје српске савезнике (које је био обмануо да не мрзи све њих него само Слоба) обавестио како ионако све сâм ради. После се повукао предајући владу Штурановићу, касније Лукшићу и коначно, ево видимо, Душку Марковићу. Није то чудо: Марковић није само врхунски полицајац већ и највећи војсковођа међу Црногорцима после Цезара и Јове Капиџића… Победио је војску шатора и спречио држави удар преко „Пинка М“.

Какав је то диктатор који је себе сменио три пута чешће него што му је то до сада учинио народ? То можда није тиранин, већ један добростиви господар који је стидљив као девојка и не би се мешао у државне послове да га народ тако експлицитно и већински, али и досадно и напорно не подржава. Не би он никада трошио своје драгоцено време и жртвовао више од пола живота на власт која му је донела само непријатности, муке и одрицања да му на срцу није држава. Али пошто је он држава (одбранио ју је и од Срба који у културном погледу чине 70% грађана Црне Горе и од малих зелених којима је покрао идеологију и послао их у Туђемиле да српском архонту Војиславу објасне да је Црногорац из њихове земљице Дукље), он уствари данас брани народ од себе. Попут мудрог Солона, који је био рефоматор а да није знао за бржи брод од једрењака, није имао бебу нити је разговарао са жапцем (био је то један досадни Грк који није имао везе ни са митологијом ни са корупцијом), Ђукановић би хтео да оде од тог неразумног и у суштини поквареног народа. Да пружи прилику независности и бесмртним институцијама које је успоставио да мало заживе и учврсте се… Покаже да је Црна Гора једна државетима виша и старија од појединаца – ко год он био… Али не вреди. Народ му не да. Та тиха већина поштених и радених људи. Они који су знали да се прилагоде, разумеју кључне речи и њихову намену, смену и заборав: „Југославија“, „Српство“, „демократија“, „равноправност“, „Европа“, „независност“, „непријатељи“, „господар“… Не дају му да макне, а камо ли да сиђе са власти.

Није тачно да би тиранин на крају своје страховладе можда пожелео да сиђе са власти али то више не сме. Ксенофонт је погрешио. Мило или није триранин – што је наравно апсурдна тврдња коју он стручно и научно свакодневно оповргава. Или тиранија више није оно што је некада била. Данас је могуће тиранисати уз помоћ страних медија (оних из Србије, рецимо), помоћу савезника из САД или ЕУ, помоћу новца и обмане… Тек на крају ту је Душко Марковић да зарати са незадовољном народном већином, а ако се иста оружано побуни ваљда ће се наћи који авион да им покаже да САД умеју да ратују и победе…

Али, за сада, Ђукановић највеће муке има са оним делом народа који му не да да оде.

Оде он, већ је два пута утека ка губа нека… Али је морао да се врати. Не због Црне Горе – јер за њу нема бриге – већ због Црногораца који се брину. Јер за све Црогроце на власти, од кнеза Данила до краља Александра Првог Ујединитеља, опасно је када оду у иностранство. Много су безбеднији код куће и н власти. У страној земљи могу да их задрже или убију. Код куће, од „Бомбашке афере“ до случаја Осаме бин Дикића, свака завера је мање опасност а више подстицај и нова шанаса за власт.

И тако Ђукановић одлази… Једни кажу да ће се догодине кандидовати уместо лажног прешједника Филипа Високог. Могуће… Он је један тако фини господин који не би на потпис запослио ни 2.000 грађана, а камо ли се кандидовао са места премијера. Он је сада, попут оних древних предака Црногораца старих Римљана, у белој тоги канидидатуре. Народ га неће препознати, само су његова дела важна. По делима, стасу и специфичном изговору једног гласа можда би га неко и могао препознати. По свему другоме он је обични народни човек. Зна он пошто су млеко и хлеб, како изгледа куповати новине на улици, чекати у реду у банци… И камо среће да га не зову више. Јасно је њему да Црној Гори више не прети никаква опасност. У Србији нема више Милошевића, а ни Мила за извоз и инсталацију у иностранству. Могао би да се одвоји од тешког задужења и посвети приватном животу. Запустио је своје изворно занимање… Које је, које је… Давно је било, али нарадио се. У крајњој линији зна он судбину великана у пензији: могу да се баве правом, да се њима баве правници, да носе кутије, возе ауто, раде код брата (који нема фирму)… Све је то одавно обајснила једна друга, млађа и перспективнија, народа жртва и мученик по имену Александар Вучић.

Можда је ипак боље да се кандидује поново. Одавно је пала књига на два слова. Филип се навладао, а кад нема никог другог… Такође, зна он колике опасности у будућности сигурно чекају Црну Гору. Једва ју је одбранио од српског пуча а сада помињу некакву комисију ОЕБС-а… Коначно, у Црној Гори заиста теку и мед и млеко, али шта ће још један да носи кутије или чека у реду у продавници.

Свако радно место треба чувати.

(Напредни клуб)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u