Одлазак превртљивца Ширака

Одлазак превртљивца Ширака

10 октобра 2019

Пише: Филип Родић

Жак Ширак је открио деголизам тек када је пребројао мандате у Скупштини – изјавио је давне 1974. године Жак Шабан-Делмас за човека који га је нешто раније издао подржавши, уместо њега, председничку кандидатуру Валерија Жискар д’Естена. Доиста, Шабан-Делмас је у доношењу овакве оцене био под снажним утицајем личне озлојеђености, али је то не чини ништа мање истинитом. Сличну, а много објективнију оцену о Шираковом животу и делу дали су оперативци америчких обавештајних служби који су га прислушкивали у време његовог премијерског мандата (1974–1976) за председниковања Жискар д’Естена. Ширак је „обдарен изузетним политичким опортунизмом“, навели су они у документима које је објавио „Викиликс“. Његова политичка безобзирност и превртљивост су му донели и „почаст“ да буде једини политичар који је постао инспирација за један од ликова у стрипу „Астерикс“. У епизоди „Обеликс и екипа“ из 1976. појављује се млади и амбициозни римски политичар Kајус Согренус (презиме је изведено из старе француске речи „саугрену“ која значи „превртљив“) који покушава да у име Цезара житеље неосвојивог галског села победи поткупљивањем и другим махинацијама. Ширак је ову почаст добио пре свега захваљујући свом ангажману током преговора с демонстрантима из маја 1968, али и каснијим политичким деловањем.



ОД KОМУНИЗМА ДО ЛИБЕРАЛИЗМА, ПРЕKО ДЕГОЛИЗМА

Један од најистакнутијих људи у француском политичком животу 20. века, и који је о себи у јавности вешто изградио слику верног Де Головог наследника и синонима за деголизам, политички ангажман започео је као ватрени комуниста чији се активизам није ограничавао само на продају партијског листа „Иманите“ у париској улици Вожирар. Већ следећи његов ангажман био је у потпуној супротности са идејама водиљама Француске комунистичке партије – 1956. пријавио се као добровољац за рат у Алжиру где је провео 18 месеци и био рањен у лице. По повратку из рата наставља школовање у „фабрици француских чиновника“ – Националној школи за администрацију. По сопственом признању, све до 1958, када је постао „деголиста“, био је заговорник француског Алжира, што је мало чудно, имајући у виду да се, по сведочењу Оливијеа Гишара, политичара познатог под надимком „Барон деголизма“, 1962. двоумио између уласка у владу Де Головог премијера и потоњег наследника у Јелисејској палати Жоржа Помпидуа, и прикључивања Организацији тајне армије, екстремистичкој организацији која се борила за останак Алжира у оквиру Француске и заклетог непријатеља Де Голове власти која је извршила и неколико атентата на шефа француске државе. Наравно, у овој „дилеми“ превагу је однео Шираков опортунизам па је, ето, почео да ради у Помпидуовом кабинету. Од овог тренутка готово да нема политичке личности с којом је Ширак сарађивао, а да је на концу, односно у тренутку који је проценио за прави, није издао. У томе је био умешан скоро колико и његов наследник на месту председника Француске Никола Саркози, који је изашао из његовог шињела и забо му нож у леђа. Помпидуа, који га је називао „мој булдожер“, издао је постхумно, одлучивши да на председничким изборима 1974. уместо Помпидуовог питомца Шабан-Делмаса подржи Жискар д’Естена којем, иако га је за подршку наградио премијерским местом, леђа окреће након само две године, руши владу и председника доводи у тешку политичку кризу. Ову издају запечатио је током председничких избора 1981. године када, не успевши да се пласира у други круг, одбија да у сучељавању с Франсоа Митераном јасно и недвосмислено подржи свог некадашњег шефа Жискар д’Естена. Штавише, зарад сопствених интереса и процене да би у будућности лакше дошао до председничке фотеље уколико се у њој налази Митеран, иза кулиса, по бројним сведочењима, све ради у циљу победе свог идеолошког супарника и пораза свог политичког партнера. И тако даље, практично све до краја свог политичког живота.

Још више од својих политичких партнера, Ширак је издавао своје бираче готово по правилу се не обазирући на предизборна обећања и декларисану идеологију чим би се докопао функције. Еклатантан пример оваквог понашања био је његов чувени „Апел из Kошена“, у којем је 1978. године критиковао еврофедералистички приступ Жискар д’Естена Бриселу и позивао на стварање Европе нација. У својој критици је ишао толико далеко да је Жискар д’Естена и његове присталице чак назвао „партијом странаца“. Kасније је „обрнуо ћурак“ и постао један од најватренијих присталица јединствене Европе, па је 1992. на референдуму о споразуму из Мастрихта своје присталице позивао да гласају за споразум, који је на крају прихваћен тесном већином.

На економском плану прво се декларише као економски изолациониста и „индустријалиста помпидуанског типа“, да би по уласку у Матињон прихватио дестеновски либерализам који одбацује одмах по раскиду овог савезништва и замењује „француским лабуризмом“ који, опет, по ступању на дужност премијера 1986. године одбацује зарад економског и монетарног либерализма. Средином деведесетих година, пред председничку кампању, поново се враћа социјалистичком приступу и упозорава на „социјални јаз“ који разара француско друштво. Међутим, пошто се коначно докопао Јелисејске палате, опет одбацује овај приступ и прихвата стриктну буџетску политику у складу с директивама из Брисела.

Слично је и с имиграционом политиком. Док се почетком 1990-их година жестоко противио прихватању имиграната, дајући често прилику својим противницима с левице да га називају ксенофобом, по доласку у Јелисејску палату постао је човек који је неколиким мерама отворио врата за данашњу неконтролисану имиграцију.

Kрајње опортунистички био је и његов избор животног партнера Бернадет Ширак, рођене Шодрон де Kурсел. Жене која је с њим стала пред олтар 1956. године упркос противљењу своје пребогате и изузетно утицајне породице. Али опортунизам у овом случају није био једностран. „Немојте се заваравати, ја се за свог мужа нисам удала из љубави, него из амбиције“, рекла је Бернадет свом зету Фредерику Салат-Баруу (генералном секретару Јелисејске палате од 2005. до 2007) који је прецизирао да је одмах видела „да јој Жак Ширак може помоћи да изађе из свог спутаног живота и омогући да оствари своје амбиције“.

ОДНОС ПРЕМА СРБИМА

Иако је једна од ствари због које Ширака највише цене и у свету, и у Француској, његово доследно одбијање да се прикључи непринципијелној „Kоалицији вољних“ и учествује у агресији на Ирак коју је 2003. предводио амерички председник Џорџ Буш, Ширак није овакву благонаклоност и принципијелност показивао када су Срби у питању. Напротив, због тога су српски навијачи на полуфиналној утакмици Европског првенства у одбојци одбили да учествују у одавању поште управо преминулом бившем француском председнику. Још током рата у Босни и Херцеговини Ширак је заузимао чврсте антисрпске ставове, те је тадашњег председника Франсоа Митерана критиковао због превише благе, неодлучне и неактивне политике у односу на овај сукоб. Ово је било посебно уочљиво током председничке кампање 1995. године, која га је и довела у Јелисејску палату. У овом домену, за разлику од многих других, Ширак по доласку на власт није променио политику, те је упорно и успешно радио на формирању Снага за брзо реаговање у БиХ чије би реаговање, наравно, било усмерено против Срба.

Подржао је ваздушну интервенцију против српских снага у БиХ 1995. године. Своју нетрпељивост толико није могао да обузда да је на једном састанку европских лидера јуна 1995. на према Србима благонаклон говор грчког премијера Андреаса Папандреуа узвикнуо: „Не слажем се! Срби су народ који нема ни Бога, ни закона! Они су народ пљачкаша и терориста!“ И поред овог става и његовог снажног залагања за агресију на СР Југославију 1999. године, мора се напоменути, Жак Ширак је својим ветом у оквиру НАТО-а спречио разарање београдских мостова.

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u