ODNOS SNAGA – NATO nije u stanju da ratuje sa protivnikom kakav je Rusija

Tweet

Piše: Jevgenij Satanovskij

Izuzetno oštro shvatanje prirodne reakcije Rusije na rasprostranjenu krizu u Ukrajini od strane zapadne zajednice pored ostalog potvrđuje da njenim liderima nedostaje proučena strategija u odnosu na delovanja Moskve koja se ne uklapaju u logiku „kraja istorije“.

Odnosno, ako ideja neprekidnog napadanja iz svih pravaca na pozicije bivšeg protivnika iz nekog razloga „šlajfuje“ (a pošto je „zašlajfovala u Gruziji, konačno je propala u Ukrajini), onda Zapadu nije baš jasno šta upravo i u kom obliku treba dalje da čini.

Ova situacija podseća na sukob Rusije sa Gruzijom u avgustu 2008. godine.

Imao sam prilike da kontaktiram sa izraelskim generalima koji su radili na tome da armiju Saakašvilija pretvore u savremene oružane snage, što je prema metodama vežbi prihvaćenim u CAHAL-u značilo – visok stepen vojne obuke za samostalno delovanje u svakoj situaciji, bilo da se radi o ofanzivi, povlačenju ili odbrani.

Dakle, oni su smatrali da je jedan od glavnih razloga poraza koji su pretrpeli njihovi štićenici u ratu u Tbilisiju, bio „stvaralački pristup“ strategiji od strane gruzijske komande, koju ni u kom slučaju nije bilo potrebno „poboljšavati“.

Pri tom se nije radilo čak ni o tome da je gruzijska komanda ili ignorisala ili potpuno suprotno realizovala sva uputstva o tome šta je neophodno da se čini u slučaju konflikta u Južnoj Osetiji, a šta nikako ne treba činiti.

Kao što se ubrzo pokazalo, gruzijska armija napadajući Chinvali nije uspela da se obezbedi planovima za odbranu, a pogotovo planovima za povlačenje. Pošto se suočila se neophodnošću da se brani i da odstupa – njeni vojnici su se potpuno zbunili, a armija je zapala u haotično stanje.

U takvoj situaciji, njeno savremeno naoružanje i stepen obučenosti više nisu imali nikakav značaj, utoliko pre što se nije ostvarila i nije se mogla ostvariti nada u podršku od strane NATO-a, kao što se, uostalom, to dešava i u situaciji sa Ukrajinom.

Čudne izjave

Uprkos svim uveravanjima Brisela, alijansa ne može da ratuje sa realnim protivnikom (kakav je Rusija). Prvo, to je skupo, drugo, bremenito je gubicima – ne hiljada vojnika tokom decenije, kao u Avganistanu i Iraku, nego desetina hiljada tokom čak i najkraće kampanje.

Zbog odsustva realne opasnosti, jer – Rusija ne preti ni SAD, ni EU, ni NATO-u – to je bremenito najozbiljnijim posledicama za svaku vladu koja se odluči na oružanu konfrontaciju sa Moskvom.

Zapadno društvo spremno je da ratuje radi odbrane konkretne zemlje ili njenih interesa, a radi saveznika – to je već pitanje na koje se sa sigurnošću može odgovoriti negativno, ako se uzme u obzir situacija kao što je konfrontacija Izraela i Saudijske Arabije sa jedne strane i Irana sa druge.

A radi varljivog mira uređenog u skladu sa teorijom „kraja istorije“ Frensisa Fukujame, kada se istorija bukvalno pred našim očima vraća u svoj domen? Zbog čega?

Upravo je zbunjenost zapadnog rukovodstva verovatno postala uzrok čudnih izjava vodećih političara NATO zemalja poput reči Angele Merkel o tome da aktivnosti Rusije u Ukrajini razaraju sistem evropske stabilnosti zasnovan na nepovredivosti granica koje postoje od 1945. godine.

Pominjanje ove godine u obraćanju kancelara Nemačke rukovodstvu Rusije sa pozivom da ne narušava stabilnost – izaziva posebno jak utisak. Ili je nemački establišment potpuno zaboravio sa čime je konkretno za Nemačku bila povezana 1945. i koju ulogu je u tome odigrala Rusija kao SSSR.

Odnosno, saveznom kancelaru potrebno je da se podseti ko je konkretno zauzeo Berlin. Ili je demonstrirano potpuno odsustvo poznavanja evropske istorije.

Ne radi se o tome da je 1945. malo koga u svetu zanimalo mišljenje Nemačke povodom evropskih granica, za razliku od 1941., i pozivanje na taj datum savremenog nemačkog rukovodstva krajnje je neumesno.

Ali, i nepovredivost evropskih granica koje su utvrđene tri decenije kasnije na Helsinškoj konferenciji o bezbednosti i saradnji u Evropi, čega bi se kancelarka Merkel uz izvestan napor i sama mogla setiti, budući da je u to vreme već bila na funkcijama, označavala je sve drugo sem onoga što je ona mogla da ima u vidu.

Nepovredivost evropskih granica označavala je pored ostalog i utvrđivanje podele Nemačke na SRN, NDR i Zapadni Berlin čega sada nema. Takođe je značila postojanje Čehoslovačke kao jedinstvene države.

A nikako ne Češke i Slovačke, čiji je razvod, srećom mirnim putem, obezbedio mali, ali agresivno aktivni slovački lobi u Vašingtonu, koji se sastoji od onih istih ljudi kao i lobi u SAD i Kanadi, koji podržava ukrajinske nacionaliste u Kijevu – od pristalica Trećeg rajha odbeglih na Zapad spasavajući se od Crvene armije.

U skladu sa principom nepovredivosti onih granica, koje je pominjala gospođa Merkel, na evropskoj karti danas bi morali da se nalaze Jugoslavija i Sovjetski Savez, a ne grupe država na koje su se te zemlje raspale, u prvom slučaju – uz vojno uplitanje NATO-a, u drugom – zbog donošenja odluke lidera KPSS koji su podelili zemlju na savezne republike.

Odnosno, prema logici saveznog kancelara, na evropskoj karti ne treba da postoji nikakvo Kosovo i nikakva odvojeno uzeta Moldavija, kao uostalom ni Ukrajina ni tri pribaltičke države, da i ne govorimo da je Krim 1945. bio u sastavu RSFSR, tj. Rusije u koju se sada i vratio.

Bez osvrtanja na Vašington

Jedan od problema koji je A. Merkel primorao na neobično nesrećno i neumesno podsećanje na evropske granice i na njihovu nepovredivost koja nikada nije postojala u interpretaciji koju je ona dala tom pojmu – jeste opasnost dalje unutrašnje preraspodele Evrope.

„Paradu regionalnih suvereniteta“ u EU nije inicirala Rusija. Svaka evropska pokrajina ili grupe pokrajina koje traže autonomiju ili odvajanje od ove ili one zemlje, ima svoj razlog za javno demonstriranje težnje ka nezavisnosti.

Sa stanovišta znatnog dela stanovništva, sistem Evropske unije neusavršen je, nezgrapan, birokratizovan, neefikasan i veoma ranjiv i to je – činjenica. Nemačko rukovodstvo, kao jedan od glavnih korisnika postojanja EU, to najbolje razume.

Međutim, to nije ruski problem. RF nije u EU, a dobre namere kao i prazna obećanja i otvorene spekulacije na račun zbližavanja sa Evropom nisu mogle beskrajno da deluju u Moskvi.

Koliko god da se uzme u obzir odsustvo želje kod političkih lidera EU da zavise od isporuka energenata na evropsko tržište od jednog partnera, o čemu se često govori u odnosu na Rusiju, nije moguće objasniti u kojoj meri je to povezano sa ekspanzijom na Ukrajinu za koju optužuju RF.

Pre bi trebalo da Brisel opomene državu koja tokom deset godina stvara probleme za nesmetani tranzit ruskog prirodnog gasa u evropske zemlje.

Što je Rusija više imala i ima udela na evropskom tržištu ugljovodonika, time je za Evropljane bilo manje motiva da na račun njenih vitalnih interesa beskrajno proširuje prostor koji kontroliše zapadni blok rizikujući da naiđe na recipročnu reakciju.

To se na kraju desilo u situaciji sa Krimom. Uveravanja zapadnog rukovodstva da SAD i Evropa nikada neće priznati činjenicu pripajanja Krima Rusiji za one kojima je poznata istorija rusko-evropskih i rusko-američkih odnosa zvuči kao ponavljanje stare političke šale. Reči „nikada nećemo priznati“ u naznačenom kontekstu odjekivale su mnogo puta iz najrazličitijih razloga dok nije došlo vreme da se očigledno prizna.

Posle toga su sledeća vlada u Vašingtonu i njegovi partneri u evropskim prestonicama priznavali sve promene za koje su se kleli da neće priznati.

Predavali su one koji su se u konfrontaciji sa Rusijom oslanjali na njih i sa njom uspostavljali odnose. Politička konjunktura se menja, a strateški interesi ostaju bez obzira da li se radi o Ruskoj imperiji, Sovjetskom Svezu ili savremenoj Rusiji.

Oni vremenom neminovno probijaju sebi put. Nema nikakvog osnova misliti da će ono što se mnogo puta ponavljalo krenuti nekim drugim putem, drugačijim od onoga kojim je do tada išlo.

Ukrajinski nacionalizam usmeren protiv „Moskalja“ večan je isto kao i obećanja i podrška koje će on dobiti od strane Zapada bilo da se radi o Polubotki i Mazepi, Skoropadskom i Petljuri, Banderi i Šuheviču ili Jarošu i Tjagniboku ili da su to Poljaci, Šveđani, Antanta, Kajzerova armija, Treći rajh, NATO ili veterani američkih privatnih vojnih kompanija.

Sledeća runda povlačenja konopca povodom Ukrajine teško da će se završiti drugačije od svih prethodnih tokom četiri stotine godina – sa odgovarajućim odjekom u unutrašnjoj evropskoj politici. Ali, to je sa jedne strane.

Sa druge – ukrajinska kriza menja čitav tekući sistem donošenja odluka u svetskim razmerama. Od 1991. oni koji su želeli da skroje sopstvenu državu (bilo da je to Slovačka ili Kosovo) morali su tu svoju želju da usaglase sa Vašingtonom. Kada se taj proces uspešno završavao bilo je potrebno da se uz podršku Stejt departmenta SAD lobira u Briselu.

Dalje se sve moglo rešiti mirnim putem ili su zahtevane „zone zabrane leta“ koje je mogla da obezbedi Severno-atlantska alijansa uz odobrenje OUN ili bez njega, a to je već bilo tehničko pitanje. Šema je ostajala nepromenjena – detalji su mogli da se menjaju u svakom konkretnom slučaju.

Bilo je neophodno da se ide isto takvim putem da bi se oslabio, opustošio i ako treba i fizički uništio protivnik, konkurent ili naprosto lični neprijatelj, kao što se to svojevremeno desilo u Iraku, zatim u zemljama „arapskog proleća“, pre svega u Libiji.

Sadam i Gadafi bili su žrtve lobiranja i spletki koje su SAD i Evropljane uvukle u rat protiv Bagdada i Tripolija.

U prvom slučaju je ključnu ulogu odigrala Saudijska Arabija uz podršku drugih monarhija Persijskog zaliva, u drugom – Katar i Saudijska Arabija uz učešće Turske.

Kasnije su u Siriji, u kojoj u momentu pisanja ovog članka nije uspeo pokušaj da se uništi Asadov režim, Katar i Saudijska Arabija aktivno učestvovali u raspirivanju građanskog rata i provociranju zapadne intervencije isto kao i Turska, za koje je njen premijer, Redžep Taip Erdogan, imao ozbiljne lične interese.

Premda je u sirijskom konfliktu uspešna diplomatska igra Rusije, koja je iskoristila mogućnost da se dogovori o hemijskom razoružanju Damaska, odigrala svoju ulogu, pomrsila račune zapadnoj zajednici i zaustavila udar na sirijsku armiju barem do završetka procesa izvoza hemijskog oružja.

Prema tome, gubitak monopola na donošenje odluka o pitanjima rata i mira, što je Zapadu javno demonstrirano, znači mogućnost za bitno veću slobodu delovanja mnogih zemalja koje imaju problema sa susedima i potrebne resurse – vojne ili ekonomske da pokušaju da te protivrečnosti reše u svoju korist.

Pored ostalog, i bez do nedavno neophodnog osvrtanja na Vašington, Brisel, Pariz ili London. To se odnosi kako na nezavisne igrače poput Irana ili Severne Koreje, tako i na „članove kluba“ kao što su Turska, Katar, Saudijska Arabija i sam Izrael kojima je očigledno dojadilo da slede trag „starijih drugova“ što su više puta i pokazali.

Sem toga uloga jedinog arbitra i jedinog žandarma na planeti – nije samo prestiž i uticaj, nego i ogromna finansijska korist. I za one koji upravljaju procesom donošenja odluka i za sva ona ekspertska društva koja prate te odluke. Od predsednika, zamenika predsednika i državnog sekretara Sjedinjenih Država do premijera i ministara inostranih poslova i odbrane Velike Britanije.

Od predsednika Francuske do kancelara Nemačke. Od američkih senatora, kongresmena i saradnika Stejt departmana do evropskih parlamentaraca. Da i ne govorimo o evropskom komesaru za međunarodne odnose i bezbednost.

Zato je nezavisnost Rusije u ukrajinskoj situaciji direktno „nagazila na džep“ praktično svim njenim današnjim kritičarima.

U vezi s tim, prilično je besmisleno teoretisati o tome kakav je mogao biti razvoj događaja da su članovi „zapadnog kluba“ uzimali u obzir interese Rusije. Budući da je prisustvo Rusije u G8, kako je više puta demonstrirano u Moskvi, za sve druge učesnike očigledno bilo puka formalnost, od samog početka niko nije ni nameravao da ih uzima u obzir.

Pri tom, sve ono što su u ovoj ili onoj situaciji partneri iz „međunarodne zajednice“ prebacivali Rusiji za njih je bilo pravilo koje je zahtevalo samo da se legalizuje kako treba. Uostalom, kao i 2008. – sukob Rusije sa Gruzijom, upravo oni su inicirali i isprovocirali ukrajinsku krizu.

Antiruska strategija

Ovo poslednje primorava nas da se zapitamo: nisu li situacija na kijevskom Majdanu, antiruski zakoni koje je donela ukrajinska Rada, provokativne izjave političara koji su smenili Janukoviča i njihovih „grupa za podršku“ iz redova lokalnih ekstremnih nacionalista, kao i „antiteroristička operacija“ i „borba sa separatizmom“ na jugoistoku Ukrajine, sukcesivna serija aktivnosti usmerenih na uvlačenje Rusije u zamašna ratna dejstva na ukrajinskoj teritoriji. Eksperti čak prave analogiju sa onim kako je SSSR nekada uvučen u rat u Avganistanu.

Mislim da u ovom slučaju na one koji su spremni da ozbiljno prihvate takvu verziju događaja pre utiče „teorija zavere“ nego razumna analiza realne antiruske strategije.

Ili preciznije: analiza haotičnih, očigledno loše koordiniranih aktivnosti i bujice ne baš jasnih pretnji koje poput „tačkastih sankcija“ zamenjuju tu strategiju, budući da zabrana ulaska u SAD i zemlje EU, kao i posedovanje nekretnina i računa na Zapadu za mali broj ruskih političara i parlamentaraca ni u najmanjoj meri ne mogu da budu strategija.

Isto kao i crni spisak nekoliko firmi i banaka sa kojima je zapadnom biznisu zapoveđeno da ne posluje.

U odnosima Zapada i Rusije za sada se pre radi o uceni u stilu tinejdžerske igre „ko prvi trepne“, što može da ostavi izvestan utisak na deo široke javnosti, ali ne i na stručnjake koji dobro znaju šta su sankcije i kako prolaze.

Pri tom se govori o pravim sankcijama koje Evropska unija nije suviše žurila da uvede čak ni u odnosu na Iran sa nuklearnim programom, iako svaka aluzija na slabljenje sankcija primorava evropske kompanije da stanu u red i konkurišu jedna drugoj za iransko tržište mnogo manje od ruskog.

Ideološka konfrontacija i informativni rat protiv Rusije počeće da se pojačavaju bilo da se u Ukrajini nešto dešava ili ne. To je pokazala Olimpijada u Sočiju. Radi se samo o tome da li su događaji u Kijevu bili podešeni za vreme Olimpijskih igara ili nisu.

U svakom slučaju, avgustovski rat 2008. očigledno nije slučajno počeo u jeku Olimpijskih igara u Pekingu. Za organizatore Majdana ponavljanje tog scenarija bilo je nametnuto, iako je posle referenduma na Krimu on očigledno pokvaren.

Treba istaći da zapadni političari i eksperti sa povećanom pažnjom prate ono što će se dešavati u Ukrajini u periodu između 12. i 25. maja. Sprovođenje referenduma na istoku zemlje, koji kijevske vlasti ne priznaju, a takođe i predsedničkih izbora u Kijevu, čije rezultate Moskva verovatno neće priznati, čak i ako se održe bez kršenja propisa za šta ne postoji nikakva nada, da i ne govorimo o značajnom delu stanovništva ukrajinskog Jugoistoka, – bremeniti su pogoršanjem oružanog konflikta, ili, preciznije – građanskog rata.

Rusija ne želi da se upliće u tu situaciju, ali može se naći u situaciji da je primorana. Zapad igra rečima, ali ako se situacija u vezi sa bezbednošću Ukrajine konačno uruši – nema šta da joj suprotstavi. Kao posledicu toga svetski mediji razmatraju scenarije u kojima ruske vojne snage uzimaju pod kontrolu čitav ukrajinski jugoistok sve do Pridnjestrovlja, što je sa ratnog stanovišta logično. Međutim, niko od komentatora ne poseduje realnu informaciju i to njihove prognoze čini malo verovatnim.

Uostalom, iz te situacije može da se izvede nekoliko zaključaka.

Za sada je iz ukrajinske situacije najveću korist izvukla Kina koja je za Sjedinjene Države nedavno bila glavna potencijalna spoljna pretnja. S jedne strane, Peking je dobio najmanje desetogodišnju „priliku za svoje mogućnosti“.

Tokom njenog trajanja Vašington će se boriti sa Rusijom, preciznije, sa posledicama grešaka činovnika u spoljnopolitičkom resoru SAD, koji su isprovocirali delovanja Moskve na Krimu i mogu da isprovociraju dalje produbljivanje konfrontacije u Ukrajini sve deo raspada te države.

Sa druge strane -diversifikacija isporuka ruskog gasa na svetska tržišta automatski je korisna za Kinu, dajući joj pored ostalog i mogućnost da u pregovorima sa Rusijom obara cenu gasa do nivoa maksimalno povoljnog za nju.

Ne treba zaboraviti ni treće zemlje koje će dobiti svoju maržu isporučujući u Rusiju robu i tehnologije koje ona neće moći da dobije iz SAD i Zapadne Evrope. Zameniće takođe Amerikance i Evropljane kao investitore i podizvođače u krupnim ruskim projektima za sirovine i infrastrukturu. Otvoreno govoreći, za domaću ekonomiju to će biti korisno.

Tim pre što Rusija ima u Evropi „priliku za svoje mogućnosti“.

Tokom najmanje pet godina ruski gas u Evropi neće imati šta da zameni. To je dovoljan rok za rešavanje svih pitanja neophodnih za osiguranje bezbednosti zemlje na zapadnoj liniji, uključujući odnose sa Moldavijom, Ukrajinom i zemljama EU.

(Fakti.org, prevela: Ksenija Trajković)

Tweet