Огледало Европске уније

Ogledalo Evropske unije

26 januara 2015

pol-iskenderov 786Piše: Petar Iskenderov

Tragedija u redakciji pariskog nedeljnog lista „Šarli Ebdo“ je naterala vlasti članica Evropske unije da se ponovo zamisle kako bi se mogli preduhitriti slični događaji. Tajne službe su požurile da se  opravdaju  tako što angažuju nove snage policije, aktiviraju razmenu informacija… Ali, u senci ostaje pitanje: koliko je zakonodavstvo zemalja EU u stanju  da adekvatno odreaguje na zaoštravanje situacije u međukonfesionalnoj sferi?

Poslednjih godina je na Zapadu opšteprihvaćeno da se Rusija kritikuje zbog, kažu, preterane surovosti zakonodavstva. Međutim, ono što se dogodilo u Parizu i nivo suprotstavljenosti u evropskom društvu uopšte, očigledno  pokazuju potrebu za državno – pravnom  regulacijom    ovakvih pitanja. I Evropskoj uniji uopšte ne bi bilo na odmet da uzme u obzir rusko iskustvo u  vezi sa preduhitrivanjem  eskalacije nasilja u višekonfesionalnoj zemlji.

U ruskom zakonodavstvu odgovarajuća pravna norma je definisana kao „dejstva koja su usmerena ka izazivanju mržnje, kao i ka nipodaštavanju  dostojanstva čoveka ili grupe ljudi  po osobinama pola, rase, nacionalnosti, jezika, porekla, odnosa prema religiji, podjednako kao i prema pripadnosti bilo kojoj socijalnoj grupi,  do kojih dolazi javno ili uz korišćenje sredstava za masovno informisanje“. Takva dejstva se smatraju za vrlo ozbiljan prestup. Član  282 Glave 29 Krivičnog zakonika navedene postupke kvalifikuje  kao „zločin protiv osnove konstitucionalnog uređenja  i bezbednosti države“. Navedeni  član je usklađen sa Federalnim zakonom od 28.juna 2014.godine i između ostalog predviđa i zatvorske kazne.

Osim toga  u junu 2013.godine u Rusiji su prihvaćeni aneksi uz član 148 Krivičnog zakonika koji se odnose na jačanje odgovornosti  upravo za vređanje osećanja vernika. Doneta je krivična odgovornost u obliku oduzimanja slobode zbog „javnog delovanja kojim se izražava očigledno nepoštovanje javnosti i koje se čini radi vređanja religioznih osećanja vernika“.

Zemljama Evropske unije ovakve konkretne zakonodavne norme nedostaju – za razliku od, na primer, jasno propisane odgovornosti  za negiranje Holokausta. Poslednja okolnost, usput, predstavlja prepreku za pojavu u medijima karikatura koje su otvoreno antisemitske. Ali što se tiče karikatura muslimanskog proroka i drugih tema koje su, blago rečeno,  osetljive za muslimane  (mada, i za predstavnike drugih religija)  tu, ne samo u zakonu, već ni u ljudskim glavama, ne postoje nikakvi mehanizmi zahvaljujući kojima  bi došlo do uzdržavanja. U suštini postoji maksimalno široko tumačenje normi o slobodi reči koje mogu da se, kako vidimo, vrlo lako transformišu u svedozvoljenost i provokativnost  koji mada mogu da vređaju osećanja miliona ljudi, ipak ih je   zgodno koristiti  za dalekosežne  geopolitičke  ciljeve.

Kako pokazuju događaji poslednjih nedelja, evropska  javnost  ne uči kako treba  istoriju, čak ni ona javnost koja je direktno povezana  sa sudbinama  evropske civilizacije. Slične strasti, bukvalno rođene na prostoru gde ljudi ne obitavaju,  besnele su   Evropom krajem  2005. –  početkom 2006.godine „na  inicijativu“ danskih novina Jyllands-Posten, koje su objavile skandalozne karikature proroka Muhameda.   Sa stranica tih novina u čitaoce tada nije  gledao toliko prorok, koliko pravi-pravcati terorista. Na jednoj od njih prorok je bio sa turbanom na glavi u obliku bombe sa zapaljenim fitiljem. Na drugoj je bio okružen ženama zlokobnog izgleda sa feredžama, a on je mahao mačem. Jedan umetnik  je uz karikaturu pozvao na komentarisanje  – ko je uopšte prorok – „anđeo ili đavo“. Tako postavljeno pitanje za vernike nije samo podrugljivo, već govori o potpunoj religioznoj nepismenosti autora.

Ti crteži, baš kao i ovi poslednji, očigledno su dospeli na već pripremljeno tle. Kako tvrde vođe radikalne muslimanske organizacije „Pokret za reformu“  čije je sedište u Londonu, a vodi je Saad al-Fakig, doseljenik iz Saudijske Arabije, „nije stvar toliko u samim crtežima; mnogo muslimana ih nije ni videlo. Mada, sasvim sigurno, ni jedan vernik neće istrpeti  vređanje proroka. Da i ne pominjemo da se u islamu uopšte ne pozdravlja prikazivanje živih bića uopšte, tim pre proroka. Ali stvar je i u tome što muslimani čitavog sveta osećaju bol zbog onoga što se dešava u Iraku, Palestini i drugim muslimanskim regionima“[1]

Pri tom, pozicija evropskih sredstava za masovno informisanje izgleda još provokativnije zbog postojanja stalnog  rasta  broja muslimanskog stanovništva u članicama EU. Još u periodu „skandala sa karikaturom“  od pre devet godina brojnost muslimana u Francuskoj je  samo prema zvaničnim podacima iznosila skoro 10 miliona ljudi (približno 10% od ukupnog broja stanovnika),    u Danskoj – preko 100 hiljada (2%) od 5,5 miliona, a u Velikoj Britaniji – preko 3 miliona ljudi. A navedene cifre su se do danas samo uvećale.

Naravno, ubijanje redakcije nedeljnih novina makar i zbog provokativne karikature  ne može da se smatra za adekvatnu reakciju. Međutim, s tim u vezi  se prisećamo jedne druge priče koja takođe ima veze sa majstorima umetničko-publicističkog žanra. U leto 2010.godine u svetu se pojavila serija stripova pod zajedničkim nazivom „Devedeset devet“. U  njima se 99 junaka bori po čitavom svetu sa terorizmom i zločinima. A specifičnost situacije je u tome, što se osim likova, poznatih zapadnom gledaocu i čitaocu, kao što su Betmen i Supermen, u njima pojavljuju i muslimanski junaci – Džalil, Džabar, doktor Remzi, Nura i još mnogo drugih. Oni  nisu vređali jedni druge, već su pokušavali da zajednički deluju.

Projekat „Devedeset devet“ je osmislio poznati izdavač, filozof i psiholog iz Kuvajta Naif al-Mutava. U intervjuu američkoj televiziji CNN on je priznao da su ga  na takav projekat pokrenule  terorističke akcije u SAD iz 2001. i porast islamskog radikalizma. On je, kaže, jednom izašao iz džamije „u nemom protestu protiv imamove propovedi“. „Pustinjsko sunce koje je napolju pržilo teško da je moglo da se po snazi uporedi sa vatrom retorike koja je prštala u samoj džamiji“ – rekao je al-Mutava. Docnije je mnogo razmišljao o istorijskoj bliskosti islama i hrišćanstva „koji su nastali u istoj sredini“ i o opasnoj pretnji od islamskog radikalizma. „Danas je mnogo imama koji još uvek propovedaju u duhu sedmog veka, ne vodeći  računa o realnosti vremena“ – tvrdio je autor filmova. Ti imami, po njegovim rečima, preuzimaju ulogu izvršitelja sudbina, gurajući svoje podanike „na genocid onih koje su oni sami proglasili za  neprijatelje islama“ – i tako pokušavaju da na sebe uzmu uloge „Alaha i Božjeg suda“.

Jedan  od koautora projekta  je i američka kompanija DC Comics.  Njen tadašnji predsednik Pol Levic je taj „kros-kulturni“ projekat  nazvao „akcija bez presedana“, čiji je cilj da pokuša da prevaziđe   razopštenost između muslimana i hrišćana. „U vaseljeni koju je nacrtao Naif al-Mutava ekstremizam se istiskuje integrizmom“ – rekao je međunarodni ekspert za strip Domar Idrisi.[2]

Međutim, takav prilaz očigledno nije  prihvaćen ni u savremenoj Evropi, ni u Francuskoj. U njoj mediji mnogo češće predstavljaju glasnike „duplih standarda“, nemoralnih vrednosti i potplaćivanja geopolitičkih scenarija i špekulacija.

„Pretnja slobodi štampe ili  bahatost licemerja?“ –pod tim  finim naslovom francusko internet-izdanje Atlantico ovih dana je objavilo članak Bendžamina Dormana, poznatog novinara i stručnjaka za finansijska pitanja. On je zabrinut zbog opšte situacije koja je poslednjih godina stvorena u francuskim medijima, i govori između ostalog  o njihovoj podkupljivosti  i „duplim standardima“ koji od društva zahtevaju podjednako oštru reakciju kakva je   ubijanje novinara Šarli Ebdoa. „Naši novinari se prave da ne primećuju svoju potpunu politiziranost  i nemogućnost da prikažu ceo spektar političkih zaključaka. U najvećem broju oni se pridržavaju potpuno istih zaključaka: da – Evropi i multikulturalizmu, ne – Sarkoziju i hrišćanstvu, – kaže Dorman [3].

„Ne može   istovremeno da se živi u svetu duplih standarda i da sebe smatraš za pobornika jednakosti“  – nastavlja francuski ekspert: „Navešću još jedan primer koji može da liči na šalu, ali mnogo govori o približavanju štampe nejednakosti. Ove  godine su predstavnici ove profesije  dobili smanjenje poreza koji su poslanici jednoglasno izglasali  (a oni, i to da se kaže, vrlo loše odražavaju volju naroda). I to sada, kada svi sugrađani treba da se mire sa oštrim finansijskim merama i jačanjem poreskog bremena. Novinari sebe uporno smatraju za predstavnike „specijalne“ profesije, koriste mnogo privilegija (cifre u vezi sa tim se namerno smanjuju  i onemogućava se  koliko-toliko bitna diskusija). Pa gde je onda tu jednakost?“

„Oni odavno jedino što rade je da drugima naturaju svoje mišljenje i pogled na svet, ne izvršavajući svoju pravu dužnost – pružanje objektivne informacije“ – zaključuje Bendžamin Dorman. Da se u tome možda ne krije jedan od razloga onoga što  se danas dešava u zapadnom društvu, i to ne samo u međukonfesionalnoj sferi?

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *