Oklevetano patriotsko stanovište

Oklevetano patriotsko stanovište

26 septembra 2013

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

Da li je nepodnošljivo nemirno dete zapravo mirno? Ili je, kojim slučajem, iskrivljena antipatriotska logika – ispravna? U oba slučaja odgovor je negativan, izuzev ako se kao Ivan Milenković ne upetljamo u priču o onome što ne shvatamo (ili namerno manipulišemo), pa predstavimo kao „negaciju negacije” ono što to nesumnjivo nije.

Toliko o tome. Neću, usled želje da odgovorim na lavinu ličnih uvreda, malo-pomalo, i sam da dođem na nivo onih koji u nedostatku argumenata svaku raspravu guraju u sferu ostrašćenosti i direktnog omalovažavanja neistomišljenika.

Što se patriotskog stanovišta tiče, ono svakako nije „negovanje poslušničkog odnosa prema državi”. Patriotizam, kako je ispravno rekao Vladimir Dalj, „predstavlja ljubav prema otadžbini”.

No, to ne znači da patriotsko stanovište podrazumeva bezrezervnu podršku državnoj politici. Kako je lepo kazao Mark Tven: „Patriotizam je podržavanje svoje zemlje uvek, a vlade samo onda kada to zaslužuje.”

Kada vlast postupa protivzakonito, pa i nečovečno, istinsko patriotsko stanovište ne podrazumeva poslušnički odnos prema njoj. Naprotiv. Jer, nije pogrešio engleski pisac Ričard Oldington kada je ustvrdio da je „patriotizam živo osećanje kolektivne odgovornosti”.

U duhu rečenog, najveći nemački patrioti su baš ljudi koji su se i radi svoje otadžbine, i radi čovečnosti, usprotivili nacističkoj politici. Kao što su to i danas oni, nažalost retki, na otpor politici svojih država spremni, državljani evroatlantskih sila koje širom sveta, bezočno prolivajući tuđu krv, pokušavaju da uspostave nekakav „novi svetski poredak”.

Kao kontrast tome, teško je ne oceniti negativno ponašanje naših građana koji su 1999. godine stali na stranu NATO agresora na Srbiju. Takvo ponašanje se može uporediti s aktivnostima pripadnika norveške ili holandske (pre svega flamanske) pronacističke „pete kolone”, tokom napada Nemačke na njihove zemlje. U tome nije bilo ničega patriotskog, a ni humanog. Naprotiv, sve spada u domen jednog drugog pojma, koji u pravnim državama povlači ozbiljne sankcije.

Tako smo stigli i do ništarija. Milenković nas podseća na reči Embrouza Birsa (1842–1913) o patriotizmu kao poslednjem utočištu ništarija. Taj američki pisac je njih uistinu ponovio.

Međutim, one su uveliko bile u opticaju već u drugoj polovini 18. veka, mnogo pre nego što se on rodio. Tada su pripisivane znamenitom britanskom leksikografu i piscu Samjuelu Džonsonu (1709–1784), što je navelo njegovog prijatelja i biografa Džejmsa Bosuela (1740–1795) da u svom, do danas vrlo čitanom delu, rečeno pojasni. Kako je posvedočio, Džonson je jednom prilikom pomenuto rekao u vezi s lažnim patriotizmom, a ne u vezi sa iskrenom ljubavlju prema otadžbini.

Mrzitelji svega nacionalnog do danas maliciozno zanemaruju taj kontekst, i iz njega istrgnute reči Semjuela Džonsona koriste za nipodaštavanje ljudi patriotskih opredeljenja.

Druga varijanta je da ih nekritički navode u interpretaciji američkog satiričara Embrouza Birsa. Sve to ukazuje da su antipatriotizam i mondijalizam, u većoj meri od patriotizma, danas pribežište ološa. On ide tamo gde su pare, a njih naveliko dele oni koji u interesu svoje neokolonijalne politike podrivaju suverenitet drugih država.

Svakako, ništarija ima na svim stranama. I među patriotama, a ne samo u redovima onih koji to nisu. Karakter je jedno a ubeđenja su nešto drugo. A uzgred budi rečeno, dok god se ne pređu granice zakonitosti – ili naša država ne potone u vode u kojima je bio, na primer, Treći rajh – i odbacivanje patriotskog stanovišta je prihvatljivo.

Legitimno je mišljenje tipa starogrčkog filozofa Diogena, da nije „ni Atinjanin ni Grk, već građanin sveta”. Naravno, tako je dok se ponašanje proizašlo iz njega kreće u domenu principijelnosti.

Kada smo kod toga, teško je pravdati kao legitimno ponašanje Grka koji su stali na stranu Persijanaca. A Mirko Kovač i Bora Ćosić – koje je, kako tvrdi Milenković, „ubio” srpski patriotski šljam – u jeku srpsko-hrvatskih sukoba uradili su nešto slično, to jest otišli su iz Srbije u Hrvatsku (Rovinj). Ako su baš toliko osuđivali ono što se na našim prostorima dešavalo, razumeo bih da su otišli u neku dokazano demokratsku i miroljubivu zemlju.

No, oni su otišli u državu koju je, uz eksploziju neoustaških strasti, uspostavljao Franjo Tuđman. Uz to, ne da su načelno osuđivali svaki šovinizam (pa i srpski), već su se stavili na stranu onih koji su baš sa takvih pozicija (Zagreb, Sarajevo) ili imperijalističkog stanovišta (NATO) vodili rat protiv Srba. Nema šta – „principijelno”!

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *