ОКО ГЕНОЦИДНОСТИ НЕМА СПОРА

ОКО ГЕНОЦИДНОСТИ НЕМА СПОРА

16 априла 2024

Пише: Филип Родић

ЖЕСТОКА је борба за светла рефлектора у људскоправашком сектору. Од тога ко је „угроженији“ зависи и висина „наднице за страх“. Тако је Аида Ћоровић морала да узврати Динку Грухоњићу изговарајући нешто још провокативније, пошто је њено пророчанство о крвавом крају председника Србије Александра Вучића (потпуно извучено из контекста) са овогодишњег дубровачког „фестивала“ ребеду, сасвим неоправдано засенила прошлогодишња Грухоњићева игра усташким именима (такође, апсолутно извучена из контекста).

У овом односу (Ћоровић Грухоњић) морам напоменути, чини се да нема „изгубљене љубави“, како то кажу англосаксонци, што илуструје краткотрајна свађа када је Грухоњић био приморан да наступи са позиције силе и одбрани своју штићеницу Бојану ватић враћајући Ћоровићеву на место. Заиста је било болно читати ту јавну преписку и посматрати породичну свађу без навучених завеса која је јасно показала ко је ко у том односу.



Пре свега, само мала дигресија важна за цео контекст, подсетимо на неопрезну изјаву Аиде Ћоровић (такође, извучену из контекста) у којој признаје да је цео свој живот изградила на несрећи из деведесетих и да је на томе „захвална“ (Богу?!). „Ја бих вероватно била нека блазирана историчарка уметности, вероватно бих пила антидепресиве, јер би ми све било досадно као што имамо по белом свету да те неке успешне жене пију антидепресиве, да нису задовољне својим животом. Кад се окренем и на деведесете и на све то, у ствари сам веома захвална на оваквом развоју догађаја. Ја сам јако захвална и да могу поново да бирам и да могу да вратим време и да ми неко каже, ево бирај хоћеш ово овако тешко, често туробно, драматично, ја бих изабрала увек исто, јер сам ја захваљујући тим околностима упознала себе“, рекла је она у емисији „Да сам ја неко“, емитованој на телевизији Н1 10. фебруара ове године.

Лепо је што су околности учиниле да Ћоровићева не мора да пије антидепресиве, али је штета што су јој тадашња дешавања у Београду студије, које је започела у „налету амбиције“, учинила „смарајућим“ („Данас“, 29. 4. 2019), па није постала „успешна“ историчарка уметности, него неко ко живот (и успех) гради на општој несрећи. како год, сигурно је да би свакако била „та нека успешна жена“. Нову офанзиву у борби за место под фондашким сунцем Аида је, дакле, морала да започне подижући летвицу у вређању српског народа на виши ниво.

Прилику је видела у Вучићевом позиву свим Србима да ако на Генералној скупштини УН буде усвојена резолуција о „геноциду“ у Сребреници, истакну заставе Србије. „Онај ко тог дана стави српску заставу, апсолутно признаје да је за геноцид и да је геноцидан, и ту нема спора“, рекла је она, додајући да „они који аплаудирају овој власти, као и они који навијају да се пева ‘нож, жица, Сребреница’, који на било који начин стоје уз оно што ова власт ради – јесу геноцидни људи“ који би „сигурно урадили исто оно што су „90-их урадили на потезу од Поточара ка Тузли – убијали те људе“ („Данас“, 12. 4. 2024).

Ако ову изјаву извучемо из контекста (наравно) можемо указати на чињеницу да је Ћоровићева све оне „који на било који начин стоје уз оно што ова власт ради“ назвала „геноцидним људима“. То је најмање 1.783.700 људи који су на прошлим парламентарним изборима гласали за СНС, плус 249.916 оних који су гласали за СПС, још 55.782 присталица СрС, 105.165 гласача Двери и Заветника, као и 178.830 присталица групе грађана „Ми – глас из народа“. Томе треба додати и оне који су гласали за Савез војвођанских Мађара (64.747) и оне који су били за листу коју су предводили Усаме Зукорлић, син покојног муфтије Муамера Зукорлића, и лидер Демократског савеза Хрвата у војводини Томислав Жигманов (29.066 људи). Не знам да ли међу ове спадају и гласачи Новог ДСС и ПОКС (њих 191.431), јер они, иако обично „ни на који начин не стоје уз оно што ова власт ради“, не прихватају да се у Сребреници догодио „геноцид“.

Ово је много људи и само по овом „списку“ (2.658.637) који је далеко од тога да је комплетан јер се ради само о људима који су изашли на изборе. онда не чуди што Ћоровићева геноцидне људе види свуда око себе. Међу њима, свакако, није један од лидера Србије против насиља Зоран Лутовац који не сме на телевизији да јавно каже да ли се у Сребреници догодио геноцид, или не. То указује да су „потенцијално геноцидни“ и многи од гласача прозападне опозиције. Крв није вода, а у њиховим венама, ипак, тече она српска. Баш као што у Ћоровићкиним тече крв бега Ћоровића о којем Његош у „Горском вијенцу“ пише: „Оно пашче Ћоровића („) црн му образ био!“ (извучено из контекста).

Геноцидан је, дакле, свако ко се дичи српском заставом и својим пореклом. онтолошки. Геноцидни, међутим, нису они што покушаше да убију Вучића ономад када је пружио руку помирења и отишао у Сребреницу. Геноцидан није ни Емир Суљагић, директор Меморијалног центра у Поточарима, који као жртву „српског геноцида“ подводи и свог оца Суљу, војника Насера Oрића, погинулог у нападу на село Вољавица 24. децембра 1992. Геноцидни нису ни Немци, ни Турци, ни руандски Хутуи, јер они сви желе да се усвоји резолуција о српској геноцидности, што би, како верује Аида Ћоровић, са Срба скинуло јарам колективне кривице. Она је, штавише, „апсолутно сигурна“ да ће велики број људи у Србији „осетити неку врсту олакшања“ (извучено из контекста). И ја сам апсолутно сигуран да је свети мученик јасеновачки Вукашин Мандрапа осетио неку врсту олакшања пошто га је усташа Фригановић после зверског мучења коначно преклао и скинуо са њега (индивидуалну) одговорност за припадништво српском народу.

KOMENTARI



2 коментара

  1. Rostand says:

    Opet se postavlja pitanje kako tu Ćoravu nije strah živjeti u toj "jezivoj i genocidnoj" Srbiji,ajme Ćorušo begaj što prije u slobodarski raj Smradajeva,ako boga allaha znaš.Spašavaj živu glavu pa da odahneš od nas i mi od tebe.

  2. Veliki brat says:

    Vukašin Mandrapa je mitološki lik. Ne postoji ni jedan jedini dokaz da je ikada postojao čovjek tog imena. Ne postoje nikakvi dokumenti o njemu, nema rodni list, potvrdu o državljanstvu, osobnu iskaznicu, putovnicu, baš ništa. Bilo je mnogo ljudi u Jasenovcu koji su doživjeli takvu sudbinu pripisanu Mandrapi, ali on kao čovjek nije postojao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u