„Oksfordska matematika“ nanela težak udarac feminizmu

Tweet

Piše: Irina ALKSNIS, RIA Novosti

NOVOST sa Oksfordskog univerziteta – da je produžio vreme polaganja ispita iz matematike i informatike da bi njegove studentkinje bolje izlazile na kraj sa tim gradivom i bile pod manjim stresom – ima anegdotsku formu, ali u suštini uopšte nije smešna.

Taj potez je još jedan od plodova slepe ulice u kojoj su se našli feminizam i savremena politička korektnost. A još je gore što ta slepa ulica vraća zapadno društvo uspavanom konzervativizmu jer je „događaj sa Oksforda“ karika lanca u kojem je i feminističko „guranje“ islamskog hidžaba kao simbola ženske slobode.

Tajna apsurdnosti savremene borbe za gendernu i svaku drugu ravnopravnost krije se u tome je ta borba prestala da ima veze sa realnošću.

Ograničavanja ženskih prava i mogućnosti u tradicionalnim društvima nisu se pojavila ni iz čega, već su bila zasnovana na onome što je čovečanstvo posmatralo tokom svoje istorije.

Smatralo se činjenicom da žene lošije izlaze na kraj sa mnoštvom za preživljavanje društva važnih funkcija. Da su žene fizički i intelektualno slabije, da su manje izdržljive, da imaju lošije reakcije…

Upravo su ova hiljadugodišnja uočavanja i surovi istorijski procesi zatvorili žene u krug koji označavaju tri nemačka slova K (kuhinja, deca, crkva).

Međutim, u 20. veku se pojavila moderna i počela da ubedljivo dokazuje da su tradicionalni genderni stereotipi pogrešni u najvažnijem: da barataju sa razlikama između polova „u proseku“, da je IQ muškaraca u proseku veći, ali da to ništa posebno ne znači i da, u svakom slučaju, niko nema pravo da sve žene „šiša na isti način“.

Drugim rečima: nisu „sve žene glupe“ i zato se moraju ocenjivati sposobnosti i mogućnosti svakog čoveka pojedinačno, nezavisno od njegovog pola. Utoliko pre što istorija nudi više nego dovoljno primera istaknutih žena koje su dolazile do takvih uspeha čak i u konzervativnim društvima da su mogle dati foru većini muškaraca.

Tako je savremeno gledanje na ravnopravnost polova počelo da potiskuje tradicionalne norme, da bi krajem prolog veka pobedilo na većem delu planete , a žene su dobile pristup sferama koje su za njih bile zatvorene vekovima, čak i hiljadama godina ili im je dostup bio krajnje ograničen.

Samo, tu je i nikao fenomen koji je doveo do produžavanja ispitnog vremena za žene na Oksfordu.

Zastupnici feminizma i borbe za političku korektnost odjednom su otkrili da jednake mogućnosti za oba pola ne obezbeđuju njihovo jednako predstavljanje u masi oblasti.

Naročito bolno su počela da se doživljavaju preterivanja u oblastima koje traže visok nivo intelekta.

Dok je tema „muškarci su u proseku fizički jači od žena“ primana sasvim normalno, ideja da „muškarci dominiraju u intelektualno teškim oblastima zato što je to odraz objektivno postojeće razlike među polovina“ – naprosto se pretvorila u crvenu maramu.

Matematika je u tom smislu – najočitiji primer.

Od kraja 90-ih godina, savremeni feminizam je, pogotovo u zapadnom svetu, plasirao tvrdnju da slaba zastupljenost žena u matematici, i u drugim preciznim naukama, uopšte ne dokazuje da se matematičke sposobnosti kod žena ređe sreću nego kod muškaraca. Već da je uzrok samo u tome što su devojčice od rođenja žrtve gendernih stereotipa da za njih nisu „muške profesije“, uključujući precizne nauke.

Pritom se tvrdilo: odgajićemo generacije devojčice oslobođenih od seksističkih predrasuda, a one će šovinističkim svinjama pokazati za šta su sve sposobne i u matematici.

Odgajili su, ali je ta generacija devojaka – prema oksfordskoj statistici uspešnosti – pokazala više nego dva puta lošije rezultate u matematici nego njihovi vršnjaci.

Sudeći po novosti iz Oksforda, to nije bilo dovoljan povod da se prizna i prihvati realnost. Tamo su odlučili da lošije ženske rezultate u matematici pripišu ne gendernim razlikama već nervnim i psihološkim razlikama. To nije posebno uvredljivo, a još je politički korektno.

Ovome bi se moglo i podsmevati. Ali, na kraju krajeva, otpornost na matematički stres i trka sa vremenom i nisu tako važni.

Nevolja je u tome što su te osobine i kvaliteti od velike važnosti i u nekim drugim profesijama: pilotiranju avionima, službama za vanredne situacije, hirurgiji, top-menadžmentu i drugim… gde su žene izrazita manjina. A u tim oblastima moraju da na ravnoj nozi konkurišu sa muškarcima bez ikakvog popusta na svoj pol.

Oksfordski univerzitet je, u suštini, objavio da ženama nema mesta u svim tim profesijama. Jer, rešenje univerziteta se ne svodi na to da „muškarci u proseku bolje izlaze na kraj sa kratkotrajnim nervnim opterećenjima“ (što je čista istina), jer bi u tom slučaju morao da među studentima organizuje testiranje i da pravo na dodatno vreme na ispitima iz matematike obezbedi svim studentima – nezavisno od pola – sa smanjenom otpornošću na stres.

Oksford je svojom odlukom uradio mnogo prostiju i radikalniju stvar: objavio je da su sve žene neurotične i histerične i nesposobne da po parametru suočavanja sa stresom konkurišu sa predstavnicima jačeg pola i da im zbog toga moraju da budu obezbeđeni „posebni uslovi“.

Pošto „matematika na Oksfordu“ još uvek nije isto što i „britanski naučnici“, a ima u realnom svetu veću težinu, posledice odluke tog univerziteta po položaj i mogućnosti žena u svetu mogu biti više nego realne. Samo, teško da će se svideti pristalicama feminizma. političke korektnosti i ravnopravnosti polova.

Tweet