Олга Одановић: Глума је и со и мелем на рани

Olga Odanović: Gluma je i so i melem na rani

3 aprila 2017

13-Odanovic-glumica-dobit_620x0

TEK što su se ohladili dlanovi posle premijere Tolstojevog „Carstva mraka“ u Narodnom pozorištu, u kojem je prvakinja Drame Olga Odanović zablistala u ulozi Matrjone – njenoj protagonistkinji stigla je vest o nagradi „Žanka Stokić“. Ugledno priznanje (koje već petnaest godina dodeljuju nacionalni teatar, „Večernje novosti“ i Grad Požarevac) po mišljenju žirija i ovog puta otišlo je u prave ruke: ličnosti koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog izraza.

Iako je najšira publika zavolela kao radoznalu i ponekad džangrizavu Zlatanu u seriji „Selo gori, a baba se češlja“, ovaj lik daleko je privatno (pa i profesionalno) od poznate glumice. Gotovo dve decenije donosila je radost deci u bajkama „Boška Buhe“, bila junakinja Nušićevih i Šekspirovih komedija, kao i mnogih drugih pozorišnih, tv i filmskih ostvarenja. Uz Sterijinu nagradu, „Ljubinku Bobić“, „Ardaliona“, Nušićevu nagrade za životno delo i ostalih, od sada se može pohvaliti i novim priznanjem, jednim od najprestižnijih glumačkih odličja u našoj zemlji.

* Kako se osećate kao „Žankina“ glumica?

– Kad sam primila tu vest, ostala sam gotovo bez reči. Poznavajući Žankin život, misleći i na druge posvećenike pozorišne scene između dva rata, zaista sam osetila veliko uzbuđenje. Priznanje sa Žankinim imenom, tera vas da se duboko nad sobom zamislite – kaže Olga Odanović. – Preispitivala sam sve svoje uloge, razmišljala da li ga zaslužujem. Moram da kažem da je reditelj Jagoš Marković deo ove časti i radosti, jer sam igrala u više od dvadeset njegovih predstava. U mene je imao bezgranično poverenje, naša povezanost rasla je iz predstave u predstavu, delili smo slična razmišljanja i stavove. Zahvaljujući ulogama koje mi je davao, čini mi se da je Žanka (kao vrsna komičarka) objedinila sav moj rad.

* Bila je jedna od naših najvećih komičarki, ali sa tragičnim životnim krajem?

– Imala je buran i dramatičan život u veku u kojem je bilo mnogo, na neki način, tragičnih glumačkih sudbina. Jer, još je onih koji su završili na ružan način nebrigom društva ili esnafa.

* Na kakve sudbine mislite?

– Mnogo je darovitih glumaca, među njima i onih koji nikad ne dobiju pravu šansu. A za glumca ništa tužnije. Imala sam sreću da je baš Jagoš došao na „Medeju“ koju sam igrala na trećoj godini studija. Nije me poznavao, ali me je prepoznao i pozvao da radimo. Još je mnogo Žanki među nama koje čekaju svoju priliku ili reditelja… Neki darovi se nikad ne pokažu, za neke i ne znamo da postoje.

* I među mladim umetnicima?

– Volim da radim s mladim ljudima, poput sjajnih reditelja kao što su Igor Vuk Torbica i Milan Nešković. Sarađivala sam s njima u predstavama „Carstvo mraka“ i „Bela kafa“, s vrsnim glumcima u podeli. Mogu da razumem rediteljski oprez kad angažuju mlade glumce, ipak, treba im više hrabrosti da daju poverenje i prostor toj deci. To je nužno da bi neko pokazao svoje mogućnosti. Jer, naš se posao gotovo isključivo radi iz ljubavi. U jednom novinskom tekstu pročitala sam kako je neko od umetnika rekao: „Toliko sam zadovoljstva imao na sceni, dok mi je život bio s malo radosti“. Nažalost, u ovome ima istine. Glumci stalno jure ono što ne mogu da stignu i neće stići. Zato su nagrade divna stvar, uveravaju vas da neko ceni to što radite i da vaš rad ima smisla.

* Da li je zaborav kolega, kao i publike, najteža stvar?

– To da vas je neko zaboravio ili na vas ne računa, veoma je bolno. Glumac se tada oseća neiskorišćeno, obezvređeno, nepotrebno. A to je otvorena rana… Eto, Žanka je bila dijabetičar, pa i mnogi drugi veliki glumci rano su se razbolevali ili umirali. Gluma je opasna i nimalo naivna igra. Kopanje po sebi vas razboleva, mada i leči. Ponekad na sceni i ozdravite. Dakle, nekad je melem, nekad so na rani.

* U „Buhi“ ste proveli glumačku mladost, osamnaest sezona. Šta vam je to donelo, a šta uskratilo?

– Ovo pozorište mnogo mi je dalo. U vreme kad sam primljena, krajem osamdesetih, puno sam radila i išla iz podele u podelu. Sticala nova iskustva i veliku glumačku kondiciju, kalila se bez prekida. Gluma se uči celog života i za nju je veoma važan kontinuitet. Igrala sam i na Večernjoj sceni, u predstavama poput „Sna letnje noći“ i „Romea i Julije“. U „Buhi“ su bili i Gaga Nikolić i Seka Sablić, ali sam ja možda predugo ostala… Sve je u životu splet okolnosti. Onda je me Jagoš pozvao da u Narodnom radim „Učene žene“ i „Gospođu ministarku“, pre toga „Skup“ i „Govornicu“ u JDP. Dobila sam prostor i mogućnost da druga pozorišta shvate da sam im potrebna. Volim dramu, iako je komedija najteži žanr: za njega se mora naći pravi ključ.

* Od koga ste „krali“ zanat?

– U filmu „Led“ igrala sam sa Batom Živojinovićem. Bili smo bračni par, baba i deda. Postoji scena u kojoj ja „umirem“, a Bata dolazi na vrata i samo kaže snaji: „Idi, donesi sveću“. Tužna iskra u njegovom oku jednostavno je preplavila publiku. Bio je fascinantan. Od njega sam naučila da ne treba žuriti s replikom. Znao je da „gađa“ desetku, tačno i s merom. Veoma je važno da imate dobrog partnera, koji vam govori i gleda vas kad i kako treba, ima u vas poverenja.

* Milorad Mandić Manda bio je jedan od njih?

– Manda je moj oslonac u „Buhi“, kao i u čuvenoj Radoševoj seriji. Naučio me je svemu. Velika duša, heroj našeg doba. Borac koji se hvatao ukoštac s najvećim izazovima, sanjar i vizionar. Naučio me je kako da se radujem i tugujem, kako da podržavam i ne podržavam, uživam na snimanjima i zajedničkim ručkovima, gledam u kameru, pa i pomalo šmiram i improvizujem. Na sve sam pristajala, jer je bio veličanstven…

* Igrali ste ženu sa sela, mada niste imali ličnog kontakta sa seoskim životom?

– Igrati mentalitet je teško, morate da uđete u unutrašnji život tih ljudi i mislite kao oni. Radoš je iz Medveđe i mnogo nam je pomogao. Verujem i da će se narod vraćati ovoj seriji kao i drugim, poput „Kamiondžija“. Jer, ona govori koliko je porodica ugrožena, kako smo zaboravili ko smo, da nam je selo koren iz koga smo svi nikli, pa i da nam bez njega nema opstanka.

* U selu niste živeli, ali ste upoznali radost odrastanja u malom gradu?

– Rođena sam u Sloveniji, tata je bio rudarski inženjer. Preselili smo se kasnije u Aleksinac i moj otac je bio s rudarima u vreme one velike nesreće eksplozije metana. Spasavao je ljude, kao i mnoge kolege. Nažalost, ne sve. Rudari su, inače, specifičan soj ljudi. Uvek nose glavu u torbi, kod njih nema ni sujete, ni dvoličnosti… U Aleksincu sam završila osnovnu školu i gimnaziju. Nekada je to bio živ i lep gradić, sa igrankama u velikom parku, glumci su im često dolazili u goste. Iz Aleksinca je i neprevaziđena tašta naše scene Olga Ivanović, Andrej Šepetkovski, Feđa Stojanović. I danas često odem da posetim majku i tetku. Puno mi je srce kad izađem s njima i njihovim drugaricama. U malim sredinama zadržalo se nešto što još podseća na neko davno vreme: poštovanje, saosećanje, iskrena ljubav čoveka za čoveka.

* Iza vas je uloga koja je sušta suprotnost svemu tome, jedna od najnegativnijih junakinja svetske literature?

– Matrjona kaže: „Para je svakom poslu gospodar“. Za razliku od likova Dostojevskog, Tolstojeva junakinja ništa ne radi s planom. Vođena je životinjskim nagonom, želi po svaku cenu da obezbedi sebe i sina. Manipulativna, ne bira sredstva da dođe do cilja. Učestvuje u svim zločinima, a ruke je oprala od svega. Danas među nama ima i te kako tog animalnog nagona. Ljudi su postali alavi. Kao životinje kidaju plen, iako imaju samo jedan želudac. Zato u „Carstvu mraka“ nema pokajanja. Kasno je za njega kad se zločin već počini, a u društvu ogrezlom u zlo nema ni pred kim da se pojedinac pokaje…

MOJ MUŽ PELE

* Sa suprugom Draganom Petrovićem Peletom niste se često susretali na sceni?

– Malo smo igrali i veoma mi je žao zbog toga. Samo u diplomskoj predstavi „Groblje automobila“ i u „Lakom komadu“ Zvezdara teatra. Pele je posebna ličnost i dragocen sagovornik, kako u poslu tako i u životu. Ume dobro da selektuje stvari, prepozna suštinu. Ima svoje mudrosti i lične zakonitosti. Zna da vas nauči kako treba da živite. Srećan je kad posadi drveće, čvrsto je na zemlji i u bukvalnom i prenosnom smislu…

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *