Olivera Katarina: Ne žalim ni za čim, živela sam kako sam htela

Tweet

IZUZETNA je čast što posle pedeset godina od „Skupljača perja“ ponovo idem u Kan, i što sam igrala u izuzetnom filmu genijalnog reditelja kao što je Saša Petrović, koji i danas uživa ogromno poštovanje filmskog sveta.

Ovako, za „Novosti“, govori Olivera Katarina, zvezda filma Aleksandra Saše Petrovića, koja će još jednom prošetati crvenim tepihom 70. jubilarnog festivala u Kanu 24. maja, pre prikazivanja filma u okviru glavne selekcije „Kanski klasici“. Projekcija kultnog ostvarenja, koje je 1967. u Kanu nagrađeno Velikom nagradom glavnog žirija za najbolji film i Nagradom međunarodnog žirija kritike FIPRESCI, zakazana je u Dvorani „Bunjuel“, u glavnom terminu, u 23.30.

* Sa kakvim emocijama idete na festival koji ste očarali pre pola veka?

– Savršeno sam mirna, iako su moje emocije posebne, zato što, nažalost, niko od mojih divnih kolega iz ovog filma više nije među živima. Nema Saše, Bekima Fehmiua, Bate Živojinovića, Gordane Jovanović, Mije Aleksića… Nema ni muzičara Janike Balaža, scenografa Veljka Despotovića, najboljeg filmskog snimatelja Tomislava Pintera. U Kanu sada imam veliku odgovornost da se poklonim u ime svih njih.

* U čemu je najveća snaga „Skupljača perja“, koji su u svetskim okvirima ostali jedan od najuzbudljivijih i najbolje snimljenih filmova?

– U velikoj iskrenosti i snazi emocija. Bili smo kao u nekom transu, u snu, dok smo radili ovaj film. Oduševljeni saradnjom sa Sašom Petrovićem, voleli smo se i radovali, i svaki trenutak snimanja bio je kao neki nesvakidašnji praznik. Još tada smo osećali i slutili da radimo nešto posebno, izuzetno, neponovljivo, i nismo pogrešili. Mislim da su festivalski žiriji širom sveta u „Skupljačima perja“ videli tu emociju, zato je film dobio toliko nagrada, a bio je i među pet ostvarenja nominovanih za Oskar.

* O snimanju ovog filma takođe postoje gotovo mitološke priče – da li su šamari koje ste dobili od Bekima Fehmiua bili pravi?

– Da, nažalost. Bekim, koji je bio fantastičan u ulozi Belog Bore, toliko me je strašno „raspalio“ u toj sceni, da sam odletela na drugi kraj sobe. To je fenomenalno snimljeno, a Bekim, koji je uvek bio pravi, veliki gospodin i divan čovek, toliko mi se izvinjavao kad smo završili scenu. Bilo mu je jako žao, molio me je da mu oprostim, iako, naravno, nisam imala šta da mu praštam. Bekima se danas sećam s najvećim poštovanjem i emocijama.

* Petrovićevom remek-

-delo ostalo je upamćeno i po prijemu koji je direktor „Avala filma“ Ratko Dražević, producent „Skupljača perja“, priredio u Kanu?

– Jugoslavija je u to vreme htela da pokaže koliko joj je stalo do kinematografije, kakve reditelje i glumce ima, i taj prijem je zaista bio nezapamćen događaj i za jedan Kan. U prelepom prostoru na obali mora, svirao je orkestar Janike Balaža, a ja sam pevala „Đelem, đelem“ i druge ciganske pesme iz filma. Na naš prijem došle su najveće svetske zvezde koje su tog trenutka bile u Kanu, a atmosfera se jednog momenta toliko „zagrejala“ da su i filmadžije počele da prave „lom“. Kan to nikada nije doživeo.

* Posle Kana, kao i Bekim Fehmiu, i vi ste imali otvorena vrata za svetsku karijeru. Kako ste to doživeli?

– To je ličilo na san. Toliki uspeh „preko noći“ se retko događa, i čini se pomalo nestvarnim, pogotovu kad si mlad. Posle „Skupljača perja“ odmah sam počela da dobijam ponude iz celog sveta, ušla sam u kinematografiju Zapada, radila sa najvećim svetskim rediteljima. Snimila sam oko trideset filmova u zemlji i inostranstvu, ali nijedan nije izazvao takvo „ludilo“ i priznanja kao „Skupljači perja“. On je obeležio moju karijeru, a na neki način i moj lični život.

* U čuvenoj „Olimpiji“ u Parizu na vašim koncertima su bili Iv Montan, Simon Sinjore, Brižit Bardo, Žilijet Greko… Da li ste imali priliku da tamo nastavite karijeru?

– Imala sam koncerte po čitavom svetu, čak i u Japanu, a u „Olimpiji“ sam imala 72 vezana nastupa, što se u to vreme nije dogodilo nijednom muzičaru. Mnoge zvezde tog doba, kao što je Šarl Dimon, poznati kompozitor koji je za Edit Pjaf napisao sve one divne pesme, želeo je da pevam njegove kompozicije. A ja sam uvek volela da predstavljam svoj narod, da budem ambasador kulture svoje zemlje, i uplašila sam se da od mene hoće da naprave francusku šansonjerku.

* Šta vam je donela lepota?

– Ne mogu ja da govorim o svojoj lepoti, ali mislim da lepota nije „ulaznica“ za sreću. U očima gledalaca izaziva divljenje, ali ljudi koji su lepi stradaju od pakosti, zlobe, predrasuda. Lepota često čak i ometa talenat, jer su ljudi spremni da kažu za nekog da je samo lep, dok njegov dar ostaje u senci.

* Nema vas u javnosti, čini se kao da ste u ovoj zemlji inkognito. Kako danas živite?

– Imam nacionalnu penziju, i hvala ovoj državi na tome, ali ona, nažalost, ode na stan, pošto sam podstanar. Živim povučeno, čitam, pišem, gotovo da nigde ne izlazim, slabo se i družim. Usamljena sam, ponekad odem kod sina, koji je trenutno u Njujorku. Za njega ovde nije bilo posla, iako je završio fakultet sa desetkama i savršeno govori nekoliko stranih jezika. S velikom tugom ovo kažem, jer mi je mnogo teško što u ovim godinama moj sin nije pored mene.

* Da li postoji nešto u vašem ličnom životu za čim žalite?

– Ne žalim ni za čim, i ništa ne bih menjala u svom životu. Uvek sam imala čvrst stav i bila iskrena prema sebi, poslu, kolegama, ljudima. Nisam plakala nad prvom borom na licu, dostojanstveno nosim svoje godine, jer mislim da sam ih dostojanstveno i trošila. Ne razmišljam o prošlosti, ne čuvam svoje stare fotografije, jer sam uvek živela punim plućima, onako kako sam želela, sa mnogo strasti i emocija.

Tweet