OLJA – DOBROVOLJAC VOJSKE NOVOROSIJE: Ona ima samo 19 godina, ostavila je verenika da bi branila svoj narod i zemlju

OLJA – DOBROVOLJAC VOJSKE NOVOROSIJE: Ona ima samo 19 godina, ostavila je verenika da bi branila svoj narod i zemlju

17 avgusta 2014

donjeck-armija-ukrajina-novorusijaGledajući krhku devetnaestogodišnju devojku Olju iz ukrajinske Gorlovke, čovek ne bi mogao pomisliti da je ona već iskusan borac narodne vojske. Građanski rat na istoku Ukrajine joj je upropastio mladost, ali Olja ne izgleda nesrećno, iako priznaje da jedva čeka da nastupi mir, piše Glas Rusije u tekstu „Olja – borac narodne vojske“.

Sećajući se motiva koji su je doveli u narodnu vojsku nepriznate Donjecke narodne republike Olja je rekla da je „poslednju kap“ za nju predstavljala tragedija koja se 2. maja desila u Odesi. Olja je otišla u dobrovoljce i čak se zbog toga rastala od verenika:

Poslednju kap za mene je predstavljala Odesa kad su počeli da spaljuju žive ljude. Na majdanu su vikali: zaklaćemo ceo jugoistok. Još tada sam osetila da se nešto preokrenulo u meni.

U tom trenutku Olja se bavila specifičnim hobijem – streljaštvom. To je bilo dovoljno da uzme oružje u ruku. „Ali, nism znala šta su redenik, poklopac, otvor za gas, kalibri. Sve je to došlo s iskustvom,“ – priznaje ona.

Pre svega nekoliko meseci Olja je živela u rodnom Artjomovsku, gradu nedaleko od Gorlovke i pohađala je koledž želeći da postane nastavnik muzičkog. Prvo je dodatno radila kao kelnerica, zatim u kombinatu za preradu mesa, a kasnije kao prodavac-konsultant.

Onda su u Donbas došli oni koje ljudi ovde smatraju okupatorima i neprijateljima. Olja se prijavila kao dobrovoljac kako bi „branila svoju zemlju, svoj dom“. Zbog toga se čak rastala od verenika koji je pokušavao da je ubedi da to nije njihov rat i da je bolje da se sklone. Devojka se seća:

Kažu da ne diraju mirne građane, ali sam svojim očima videla muzilje koje su mučili, sekli su im kožu između prstiju. Ne znam šta su hteli da saznaju od ovih običnih žena, možda ko je otišao u dobrovoljce. Videla sam kako su u Slavjansk u bolnicu dovezli dva obezglavljena tela pripadanika narodne vojske. Čak se nisu mogla ni raspoznati da se majkama pošalje obaveštenje o smrti.

Sećam se kako smo došli na Semjonovku, prizor je bio strašan, mučan, a moraš da sediš u kolima, ništa ne možeš, zato što bombarduju. Ne možeš da jurišaš na projektile s automatom. A odgovaraš za momke koji su stajali na pozicijama, trče, a gori im odeća, i voda ih ne spasava, zemlja ih ne spasava. Fosfor sve razjeda.

Olja je prvo bila u Artjomovsku u narodnoj miliciji. Zatim je određena za pratnju za Slavjansk – da prati cisterne s benzinom koje su vozile gorivo u Slavjansk i koje voze namirnice i pomoć:

Voziš se kroz Semjonovku, osigurač ti je spušten, patron je u redeniku, držiš prst na okidaču i ne znaš šta će poleteti na tebe. Strašno bezumlje. Jednom smo išli i bukvalno na 20 metara od nas je eksplodirao projektil. Odmah smo jurnuli 190 kilometara na sat.

Ubrzo je morala da napusti rodni dom. Olja kaže:

Pratila sam autobus s izbeglicama koje su išle u Rusiju. Na granici su mi telefonirali, baš posle granične crte. Dobro se sećam tog trenutka. Momci mi kažu da je Artjomovsk pao i da ne smem da se vraćam. Tako sam dospela u Gorlovku i ostala sam ovde.

Olja u svojoj jedinici odgovara za disciplinu. Trojice njenih drugova iz Artjomovska, s kojima je zajedno došla u dobrovoljce, više nema među živima – poginuli su u pucnjavi. „Mama roni suze: šta će biti ako te ubiju? Odgovaram joj: znali smo u šta se upuštano,“ – kaže devojka.

U meni se rodilo novo osećanje. Ne samo obrana zemlje. Već i prosto osveta, neka strašna mržnja. Šta smo sve ovde videli: u Gorlovki su mama i dete raskomadani u eksploziji. Bake koje su sedele na klupi i grickale semenke – takođe su poginule u eksploziji. Rakete po „Stirolu“. Više uopšte ne obraćamo pažnju na njih, samo negodujemo kad pucaju noću i smetaju nam da spavamo.

„Za mene više ne postoji pojam kao što je Ukrajina,“ – priznaje. „Nisam znala da ću toliko mrzeti plavo-žutu zastavu i da ću je doživljavati kao što su ljudi 1943. doživljavali svastiku.“ Olja priznaje da teško može da zamisli život u miru:

Nedavno smo otišli u goste kod jednog lokalnog dobrovoljca da se odmorimo, da posedimo, da odgledamo film. Čudno je nekako – vise zavese, garnitura za sedenje. Već dva meseca nisam bila kod kuće. Uopšte ne znam kako ću se prilagoditi posle svega ovoga. Verovatno ću podići šator kod kuće.

Olja će 30. septembra napuniti dvadeset godina.

(Glas Rusije)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Za Srbiju says:

    Neka te Bog čuva, Olja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *