„ОНИ КОЈИ НЕ ПАМТЕ ПРОШЛОСТ, ОСУЂЕНИ СУ НА ТО ДА ЈЕ ПОНОВЕ“

„ONI KOJI NE PAMTE PROŠLOST, OSUĐENI SU NA TO DA JE PONOVE“

4 avgusta 2019

Ove godine se navršava još jedna godišnjica Oluje, dvadeset četvrte u nizu. Nekome je pobeda, a nekome jad i teskoba, oživljavanje nikad zaraslih rana. Zavisi sa koje strane se nalazite ili, bolje reći, na čijoj se strani nalazite, „njihovoj“ ili „našoj“. Premda je i ta podela postala diskutabilna, jer su ovi naši prešli na onu drugu stranu. Evropsku i modernu. Ne-zadrtu.

Sve u svemu, kome god da pripadate, patologije ima i kod jednih i kod drugih. Jer, ako je neko u stanju da kao pobedu slavi i obeležava kao najznačajniji državni praznik, proterivanje preko 250.000 ljudi sa svojih viševekovnih ognjišta i to u roku od dvadeset i četiri sata, a jedini razlog tome je taj što su to ljudi tačno određene nacije, SRPSKE i tačno određene veroispovesti, PRAVOSLAVNE, onda je ozbiljna bolest u pitanju.

No, na još veći mazohizam ili pamćenje na nivou trepljara nailazimo kod ovih naših. Ako se pola nacije oduševljava jednom estradnom pojavom sa tla Hrvatske (koja je izjavila da je njen sin, koga ima sa imućnim Srbinom, zapravo Hrvat i da će o Oluji učiti u hrvatskoj državnoj školi, a zna se kako se u Hrvatskoj uči o Oluji i istoriji uopšte) i jedva čeka njene nastupe po regionu i utrkuje se ko će pre doći do karte za koncert blejanja i pokazivanja (jer o pevanju zna koliko i Kija Kockar o pisanju); ako im odlazak na njihovo primorje predstavlja vrhunac letovanja, jer nema lepšeg mora od hrvatskog, a i neće ti se ništa desiti, samo će se gurkati na plaži i govoriti “Evo ih Srbi, Evo ih Srbi” i samo jedan konobar će biti baš neljubazan prema tebi kad čuje ekavicu, ali sve ostalo će ti biti super; ako smatraju da je navijanje za Hrvatsku na Svetskom prvenstvu jedna sasvim normalna stvar, jer, pobogu, oni su nam komšije, pa za koga ćemo drugog navijati, u tom slučaju je patologija zaborava kod nas jedna kolektivna, nacionalna stvar.

Jer, NE SMEŠ.

Postoje stvari koje jednostavno ne smeš da izgovoriš. Misli šta hoćeš, ako već nemaš empatije prema svom prognanom i izmučenom narodu, ali ne izgovaraj naglas. Ne hvali se na društvenim mrežama kako su ti oni favoriti i baš su dragi. Nisu dragi oni koji, ničim izazvani, u svojoj svlačionici, posle utakmice i pobede nad reprezentacijom države koja čak nije ni u Evropi i sa Srbijom nema nikakve veze, pevaju ustaške pesme, za koje se zna na koga se odnose i kome su upućene. A odnose se na tebe. Mene. Na nas. Srbe i pravoslavce.

Svakako da sa tim „ne smeš“ takođe valja biti oprezan. Iza toga se mora biti potkovan podacima iz ne tako daleke prošlosti. Nije dovoljno da si čuo od mame i tate ili komšije da oni ne valjaju i da na sve što dolazi od njih treba pljunuti.

Ako ćemo ostaviti po strani II svetski rat i klanje, zabijanje igala u oči, odsecanje noseva, ušiju i jezika, struganje kože, a potom soljenje iste, spaljivanje živih ljudi u usijanim pećima, kuvanje u kazanima, bacanje u krečanu, silovanje ćerki pred majkama i mučenje sinova pred očevima, ako ćemo ostaviti po strani jedine dečije logore na svetu i to za srpsku decu, ako ćemo ostaviti po strani činjenicu da su Srbi, koliko je dosad poznato, jedini narod koji je imao tu privilegiju da se jedno oružje oslovi po njima, jer je na njima i korišćeno, a to je srbosjek, ako ostavimo po strani činjenicu da su se nacisti zgražavali nad načinima na koji su se ustaše iživljavale nad Srbima u NDH, a sve ovo su stvari koje tek ne bismo smeli zanemariti niti zaboraviti, jer su toliko monstruozne da zavređuju da svi reflektori sveta budu uprti u ova zlodela i izneti u javnost, preko knjiga, filmova, dokumentaraca, onda se vratimo svega dvadeset i kusur godina unazad.

Vratimo se Osijeku i Čedomiru Vučkoviću, koji je bio primoran da pije kiselinu iz akumulatora, a kad je iz garaže u kojoj je bio mučen, pokušao da pobegne, biva ubijen sa više hitaca.

Vratimo se Virovitici i Dubravki Jagodić, čijeg nevenčanog supruga odvode iz kuće i ubijaju, da bi se potom jedan od članova vojne policije, kako su se izjasnili dok su kucali na vrata, vratio i silovao Dubravku pred desetomesečnim sinom, kome je za to vreme naslonio cev puške u usta. Desetomesečnoj bebi.

Vratimo se Pakračkoj Poljani. Tom ozloglašenom mestu u kome su Srbi mučeni tako što su paljeni plamenom iz boce plina, polivani sirćetom, uglavnom po genitalijama i očima. Prema priznanjima učesnika ovih gnusnih radnji, zatvorenicima su znali stavljati i petožične kablove u rektum i držati ih tako po par sati da ne bi mogli sedeti. Otvarali su im rane po kojima su, potom, sipali so. Zabijali eksere pod nokte i puštali na to trofaznu struju.

Potom, splitski logor “Lora”. Svedočenje čoveka, Slobodana Zurovca, uglednog Srbina, koji je svoju Golgotu pretočio na papir u knjizi “Crna Lora”. Prebijanja, gašenje cigareta po telu, prženja strujom, guranje izmeta u usta, prodavanje karta ispred logora onima koji bi imali želju ući i osladiti se prebijanjem Srba, samo se neki od užasa kojima su bili izloženi zatvorenici Lore.

Vratimo se, možda jednom od najpoznatijih slučajeva u vaskrsloj NDH, ubistvu porodice Zec u Zagrebu. Imućna srpska porodica. Mihajlo, poznati zagrebački mesar, supruga Marija vlasnica kafića. U noći 7. decembra 1991. godine, pripadnici rezervnog sastava MUP-a Republike Hrvatske, dolaze u kuću porodice Zec, ubijaju Mihajla ispred kuće, zbog navodnog pokušaja bekstva, a nakon njegove likvidacije, suprugu Mariju u dvanaestogodišnju ćerku Aleksandru, odvode u hotel “Panorama”, potom na Sljeme, vrh planine Medvednice, gde ih ubijaju iz vatrenog oružja, nakon čega sledi naređenje da se njihova tela bace u jamu za smeće i potrpaju. Mihajlo i Marija imali su još dvoje maloletne dece, Gordanu i Dušana, koji su se sakrili u kući i tako uspeli promaći ubicama.

I naposletku, kao trijumf, čuvena kilometarska kolona iz 4. i 5. avgusta 1995. godine. Kolona ljudi, Srba, koja napušta sve ono što su njihovi preci vekovima unazad stvarali i gradili. Napušta sa jednom ili dve torbe u ruci. Neki i praznih šaka.

Ovo je samo mali broj jezivih slučajeva i scena, nad kojima bi se i scenaristi i režiseri najužasnijih horor filmova zgrozili. Kada bismo se posvetili navođenju svega onoga što se dešavalo tih godina u Hrvatskoj, bila bi nam potrebna pozamašna knjiga. U više tomova.

Takođe, potrebno je napomenuti da veći broj izvršilaca i nalogodavaca ovih monstruoznih radnji ili nije gonjen ili su dobili mizerne kazne. Verovatno im je kao olakšavajuća okolnost uzeto učešće u odbrani domovine od velikosrpske agresije. Sve ovo je dodatno ruganje i gaženje po žrtvama i njihovim porodicama.

Ovo su stvari koje su se dešavale. Istina, u ne tako dalekoj, ali, ipak, prošlosti. Upravo je ta reč, prošlost, ono na šta se pozivaju ovi sa naše strane. Oni koji smatraju da moramo gledati u budućnost i graditi dobre susedske odnose. Zarad boljeg sutra. Zarad naše dece koju ne treba trovati mržnjom onako kako su nas trovali. Jer, sve gore pomenuto pripada prošlim vremenima.

Gajiti mržnju u sebi je pogubno. Njome nećemo naštetiti drugima, već isključivo sebi. Međutim, zaboraviti se ne sme.
Upravo zato, valjalo bi se prisetiti čuvene rečenice filozofa Džordža Santajane:

“Oni koji ne pamte prošlost, osuđeni su na to da je ponove.”

A ne dao Bog da se ovakva prošlost ikome ponovi ili dogodi. Ikada.

(Olja Dmitrović / Intermagazin)

KOMENTARI



10 komentara

  1. Portopranco says:

    MI Srbi ćemo se vratiti.Bit će rata opet.

    • Karital says:

      Dobro zboriš.Budale neka ratuju!

      • Dražen Jovan Petrović says:

        Ustaška tzv.država tako se riješila Srba,a evo još malo pa će se riješiti i pokatoličenih Srba.

  2. Kulak says:

    Srpski Knin i Benkovac i danas žive u svakom Srbinu.

  3. Marinko says:

    Prošlost srbe ništa nije naučila, zato pojedini srbi doživljavaju negativnu sudbinu svojih predaka. Letovati na Hrvatskom moru je isto kao slanje srbina i njegovu porodicu na letovanje u kojem ćete biti ponižani, vredjani, maltretirani a možda čak i pretučeni ili silom bačeni u vodu... Kad čovek ide u zemlju na letovanje u kojoj je pobijeno više od 2 milijona ljudi u zadnjih 80 godina onda nešto nije uredu sa njim? Ili je glup i naivan ili mu se stvarno gine... Nebi jim dao ni 5 ciganskih para, neka jim propadne turizam jer su netolerantni prema turistima, posebno turistima iz Srbije

    • Ko To Tamo Peva says:

      srbi u jugoslaviji su se odrekli svojevere i nacije pre oluje u hrvatskoj srbi nisu smeli reci da su srbi niti su slavili slavu ni bozic njih 85 posto niti su isli u crkvu nisu pisali svojim pismom CIRILICA, Srbskim srbi su postivali hrvate u hrvatskoj zbog svog rodnog kraja iu ostalom srbi su u hrvaskoj bili prepusteni sami sebi niko ih nije zelo primiti niti braniti od ustaske korde,

      • Ivana says:

        Tačno tako a i danas je isto službenu Srbiju ne intersuje kako žive Srbi u privremeno okupiranoj Republici Srpskoj Krajini i Hrvatskoj. Već se Vučić hvali kako je rekao Hrvatima u Srbiji samo tržite dat ću vam i više nego tražite Dok Srbe maltretiraju i mlate po Hrvatskoj ne vraćaju im otetu imovinu on brine o Hrvatma čiji je on predsednik srpski sigurno ne. I za kraj da je Srbija bila država koja brine o svom narodu ne bi Hrvati bez kazne klali Srbe od 1914 do 1918 pa od 1941 do 1945 pa od 1991 do 1995 razmislite malo o tome. I onda još ludi Srbi posle pokolja idu na srpskoj krvi graditi država s tim koljačima Hrvatima, ustašama i zvati ih braćom? Pa stvarno malouman i lud narod a tako je i danas. Treba visoko dići svest Srbina jer svaki dan par Srba u Hrvatskoj postaju Hrvati katolici i to ne brine zvaničnu Srbiju čak ni Pupovca koji ih kao zastupa pretužno i žalosno. Znači posle tri velika pokolja nad Srbima u Hrvatskoj Srbi su i dalje ili samo glupi ili i IDIOTI.

  4. padre says:

    E, da je meni malo ponoviti prošlost, ali avaj, ne mogu!

    • Alois says:

      Probaj smrade, mi te čekamo.

  5. ostrogorski says:

    Kakva crna prošlost? Nad nama Srbima i danas traje genocid, ništa manje užasan od onog u NDH od 1941-45. i 1991. do danas. Mnogi idioti iz SPC i okupacione vlasti nad Srbima u Srbiji, praštajući krvolocima, blagosiljaju nastavak zverskog trebljenja Srba i oštrpkivanje milenijumskog životnog prostora. A malograđanska sportska, "muzička", "kulturna" i ostala "elita" se utrkuje u ljubavisanju sa hrvatskim i EU fašizmom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *