ОНИ НЕМАЈУ ПРАВО НА СРЕТЕЊЕ

ONI NEMAJU PRAVO NA SRETENJE

8 januara 2017

Slobodan Turlakov 345

Piše: Slobodan Turlakov

Jadna je ona zemlja kojom se upravlja  dosetkama, tj. prevarama.

Pogotovu kad se u njima, s punim pravom, vlast podupire podrškom naroda, iako  polovina naroda ne izlazi na izbore.

A ona što izlazi  daje podršku Jednom čoveku.

U stvari, to su njegovi raniji pajtaši, koji su se zajedno kleli u Srpstvo i Srbiju i zajedno sa njim, u jednom danu, juna 2008, odrekli se Srpstva i krenuli za njim u Evropu, koja nam nikada nije bila prijatelj, naprotiv! Do dana današnjeg.

S obzirom na tako lako i temeljno odricanje od svega onoga što su do tada bili, skloni smo da verujemo da ni Jedan čovek, ni predsednik Toma, ni svi oni zajedno, što čine današnji SNS, nikad nisu bili uistini srpski nacionalisti, u šta su se dotle kleli, i da već punih osam godina predstavljaju istorijsku sramotu Srpstva i Srbije.

Šta više,  njihov vođa, tu skoro u Njujorku,  gde je boravio da podrži Hilari Klinton na izborima za predsednika SAD, što je posle opovrgao,   izjavio da se stidi sveg onog što je „dvadeset godina  govorio i radio u politici“.

Dakle, za Srbiju, što mu ne smeta da kaže „Iako izgubim vlast, Srbi će ceniti šta  sam uradio!“

Neće trebati da cene, videće se.

U okviru rečenih dosetaka, nalazi se i obećanje da će na Sretenje, 15. februara 2017., On i Toma, odrediti ko će biti naprednjački predsednički kandidat.

A ko zna, možda će tog dana, kada je 2./15.feb. 1804,  buknuo Prvi srpski ustanak u Orašcu, kada je Karađorđe izabran za vrhovnog vožda, i oni saopštiti ime svog kandidat u tom istorijskom mestu i tog istorijskog dana.

Ne pomišljajući da njih dvojica imaju najmanje prava da se oslanjaju ne samo na taj istorijski dan, već uošte na celu srpsku istoriju, koja se sastojala u večitoj borbi za slobodu i nezavisnost, kojih su se svetih  opredeljenja i svete borbe, oni odrekli i opredelili  za  evropsko ropstvo, koje nam je vekovima nametano kao jedina perspektiva.

Treba li podsetiti, da Srbija nikad nije imala takve ljude, koji su se odricali njene borbe i sudbine, radi svoga dobra!

Pa još bez stida i srama!

Naposletku, ol njih dvojice može se još sve i svašta očekivati. Njihov sumnjivi moral godinama je već prisutan.

Ali, da od tolike mase ljudi koji su iz bivših radikalskih redova pošli za njima, toliko nema Srba, to se nije moglo očekivati. Skrnaviti, u ime podrške njima, sveto mesto Srpstva i Srbije, bez i jedne reči protesta i negodovanja, to se nije moglo očekivati, pa ma koliko beneficija od njih dobili, zbog kojih su, uostalom, i izvršili presudni prelet od Šešelja ka Evropi!

Ono što nismo mogli da razumemo ni 2008, pogotovu danas ne možemo da razumemo!

Šešelja!

On se bavi prljavim poslovima bivših ministara, a bilo bi dobro da se bavi tim i takvim nedostojnim poslovima, koje čine danas njegovi bivši radikali, na čelu sa Jednim čovekom i Tomom Nikolićem.

Ne razumemo Šešelja, koji zaobilazi suštinu problema, baveći se usputnim stvarima, nedostojnim njega i onog što je vezano za njegovo ime i postojanje.

U ime i radi čega?

Utoliko pre što je on svestan svega i kuda Srbija srlja sa onima koje je on ustoličio i postavio kraj sebe i uz sebe. Morao je, ako ništa drugo, da se u osudi tog izdanog poverenja, nedvosmisleno oglasi. Pa i u ime onih koji su ostali verni radikalima i RS. Ovako ih ostavlja u nedoumici, pa i neverici, čak stavlja u položaj preispitivanja njihove doslednosti i vernosti Srpstvu i Srbiji.

Videćemo šta će se još desiti, ali bismo želeli da to što će se desi bude u nužnom interesu Srba i Srbije.

Tek, od ovih redovnih predsedničkih izbora napravio se priličan cirkus, još pre nego što su oni zvanično objavljeni.

Tomi se ta funkcija grdno omilela, pa je dao nekoliko  anticipirajućih izjava, od kojih su najčudovišnije: „Srbiji je potreban ovakav predsednik „, jasno – misleći na sebe, i „Dužan sam narodu još jedan mandat“.

U igru je ubačen i Vučić, i dok njegov nezvanični portparol, Vulin, tvrdi da „Građani  žele da Vučić bude predsednik“, dotle sam Jedan čovek kaže  „Narod želi  premijera Vučića, a ne Vučića predsednika“.

Treba verovati da je Jedan čovek bliži narodu i da on zna šta taj želi, mada oba „verovanja“ čine lični interesi.

Jedan čovek, što ne želi da bude bez vlasti, a opet Vulin želi da bude premijer, kao siguran i poslušan Vučićev čovek, pa će tako, sa Vulinom, kao premijerom, Jedan čovek biti i jedno i drugo, što je svakako njegova prava želja, te će se tako ispuniti  ocena nemačkih novina, po kojoj je Srbija – „šou jednog čoveka“.

Ili po naški – igračka u rukama Jednog čoveka.

Mada je ona već to i sada, pred kojom, nemom i odsutnom. on i danas radi šta mu padne napamet, a čega se sutra, a možda i istog dana da odrekne. Dozvolio je sebi čak i to, da usred Skupštine jednog poslanika nazove – „lažovom, koji bez stida govori  takve stvari o Hilari“, a te stvari zna cela Srbija, pa i sama Skupština, ali pošto više ne igraju za Jednog čoveka, o njima se ne sme više da govori, čak i ako se zna da je on rekao:  „mnogi Srbi koji žive u SAD, bili su ponosni zbog njegovog učešća na panelu Klintonove porodice“. Mada je posle rekao: „Za razliku od drugih, Srbija  nije htela da se meša u američke izbore!“

Fantazija!

Interesantno, niko da ga priupita, ako je putovao u Njujork na panel porodice Hilari, zato, kako je izjavio na TV, što je – pametan, ko je platio taj put i boravak u Njujorku?

Bar ministra finansija!

Jednom reči, blagodareći vlasti SNS, tj, njenom šefu, Srbija je postala nemušta zemlja. Više se ne zna ni šta jeste, ni šta nije.

Jeste samo ono što tog časa Jedan čovek krsti da – jeste, a nije što u drugom času on kaže da – nije.

Da podsetimo, jednom je Vučić opomenuo one koji su protiv njega, da ne treba da zaborave da je on moćniji od njih, a sad je opet rekao: „njemu ne treba moć“.

Ili, „Srbija kao vojno neutralna zemlja nastoji  da ima što bolje  odnose sa NATO-m“

„Srbija želi da nastavi (!) saradnju sa NATOM , bez koje nema mira, ni stabilnosti u regionu, to je preduslov i za dalji ekonomski rast  i njen napredak “

A onda, „otišao sam u Brisel i direktno  im rekao  rekao:  Srbija nije  zainteresovana  za članstvo u NATO!“

„Imamo  partnerske odnose sa NATO-m, bez obzira  na teške stvari  koje su se desile“.

„Teškoća stvari“ nije problem za dobre i partnerske odnose, što je dokazao i sam Klinton, tapšajući ga prijateljski rukom po ramenu, sve vreme dok su razgovarali u Njujorku,  što je Vučića činilo ponosnim, da ne kažemo uobraženim, iako nas je NATO 1999. bombardovao, za vreme Klintonovog predsednikovanja Amerikom, pa dakle i glavnim činiocem  za to bombardovanje!

Ti i takvi lupinzi, pikiranja i obrušavanja, svakodnevna su praksa vlasti Jednog čoveka, nemajući, pri tom, trunke ustručavanja i bojazni da će time izazvati svakojake skandale, čak i u Skupštini, poput onog kad su narodni poslanici priredili, usred zasedanja, „koncert“ uz pratnju Radulovićeve gitare. Mogli su da dovedu i  tanckomikere  i  žonglere i pajace, kako bi napravili još veći cirkus od Narodne Skupštine,  ali bi pri tom morali biti svesni, da to nije način borbe za obaranje vlasti, i da će ona te skandale iskoristiti .

Jednom čoveku treba dokazati da ovu zemlju ne čine samo oni koji iz lukrativnih razloga glasaju za njega, već i oni koji godinama izbore bojkotuju, i da sa širenjem broja neglasača vlast sigurno gubi tlo pod nogama, pa i sam Jedan čovek.

Kad bi on i Toma uvideli stvarnu opasnost u ozbiljnost takvog delovanja, onih koji sebe računaju u opoziciju, uvereni smo da se ne bi odrekli, kako bar obećavaju, da neće učestvovati u predizbornoj kampanji.

No. to će se još videti.

Međutim, kad je reč o tzv. opoziciji, bio bi red da se već jednom  definiše, šta je to i ko može biti stvarna opozicija.

Jednostavno i iskreno rečeno, svi oni koji su za ulazak Srbije u  EU, oni su protiv Srbije, i kao takvi su njeni neprijatelji,  jer ulazak u EU znači odreći se svoje vekovne borbe za slobodu, predati Briselu nezavisnost, suverenost, uređenje svog državnog života na osnovu sopstvene tradicije i postati član  NATO-a.

Oni, ta „druga“ Srbija, tu tradiciju ne priznaju, i žele ne samo da je se odreknu, već i da je zaborave.

Za prave Srbe, bilo bi bolje kad bi se ovi tzv. opozicionari. najpre javno odrekli sebe.

Konačno, trebalo bi i samom Jednom čoveku i onima oko njega, reći da se njegova i njihova obećanja  boljeg života u EU, u stvari jedna bezglava pretnja nestanka Srbiji.

I ne samo zbog toga, treba se zamisliti nad strahom komesara EU, Johanesa Hana, tog čestog gosta Jednog čoveka, koji je na pretposlednjem  gošćenju, izjavio je da „ima strah  od jačanja nacionalizma  u Srbiji , iako veruje u proevropski Vučićev stav, čime je jasno potvrdio da su nacionalni osećaj i EU dve stvari, koje ne idu zajedno.

Što ni predsednik DS –a ne shvata, jer ovih dana tvrdi da „Brisel mora biti tačka oslonca Srbije“. I ne samo on, već cela tzv. Druga Srbija, i njima treba jasno reći  da su oni neprijatelji Prve i jedine prave Srbije.

Naravno tu su i NVO, za koje  Devenport, predstavnik EU u Srbiji, izjavljuje da su  „svetla tačka u Srbiji“, sa koje one već od 5.oktobra agituju po Srbiji za dobrobit EU, tu je i Jeremić i Janković koji se još nisu izjasnili da li će se kandidovati, a ako to i učine neće sa stanovišta Prve Srbije, tu je i Zorana koja „glasa“ za Jednog čoveka da bude predsednički kandidat SNS, a tu je i Toma što „voli Vučića kao sina“, sa izjavom da bi ga iznenadilo  da se Vučić  kandiduje za predsednika, a nema ni nedelju dana kako  su njih dvojica rekli da će ime kandidata zajednički objaviti na Sretenje!

Ne zaboravimo da je tu i  poslanica SNS-a,  Marija Obradović koja  nas opominje da se do „izbora  može još svašta da desi“.

Utoliko pre što je već, po nešto, počelo  da dešava, a po nešto, bohme, i ne dešava, a što je moralo da se desi.

Naime, Zakon o poreklu imovine, koji se već godinama obećava, a koji je zasigurno obećan za do kraja 2016. godine – nije donet!

Šefica Agencije za borbu protiv korupcije, izmeštena je u Ustavni sud, i time blokiran rad Agencije i borba protiv korupcije, što je svakodnevna tema Jednog čoveka.

Desilo se da su engleske novine objavile da je Merkelova poklonila Srbiji četiri upotrebljavana ratna helikoptera, a bilo bi bolje da je „gešenkirala“ onaj nemački avion, iz kog je nemački zlikovac ustrelio jednu devojčicu, koja je sama prelazila preko mosta  u Varvarinu, kako bi ga izložili na ulazu u most, kao trajni spomenik tog nemačkog stravičnog zločina tokom bombardovanja 1999.

Najzad oglasio se i hrvatski premijer, kome je Jedan Čovek poručio da ga željno iščečuje u Beogradu,  sa neizmenjenom i trajnom hrvatskom pesmom „o pravednom odbranbenom ratu protiv velikosrpske agresije, kojim su ostvarili slobodu i nezavisnost,  u kojima želi graditi društvo  na temelju  najviših  demokratskih  vrednosti  i na poštovanju  ljudskih i manjinskih prava“! .

Nije ništa rekao o stidu i sramu, ali nije ni morao. jer je to već, jednom za svagda, rekao Dučić, odavno.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *