Опака пародија

Opaka parodija

3 maja 2017

Piše: Milorad Vučelić

Što su malobrojniji učesnici protesta na ulicama Beograda, sve su žešći komentari raznih kolumnista, urednika i javnih drugosrbijanskih intelektualaca i sve su duži, afirmativniji i veći prilozi na pojedinim televizijama, a pre svega na RTS-u. Razvio se sasvim novi rod novinarstva, takozvano akciono novinarstvo.

Sva ta već poznata družina se upela svim silama da učita nekakav smisao i značaj na „protestna“ dešavanja. Povlače se nekakve više nego komične analogije i paralele sa bunom na dahije i to od onih koji, poput profesora Jove Bakića, ne znaju ni da nabroje sve dahije pa tako previde i ono što je nekada svako dete u predškolskom uzrastu znalo, a trebalo bi da zna i danas. Ali uz ovakve profesore ko zna! Poteže se bez ikakvih osnova i studentska pobuna 1968. godine, čak se i previđa da među dvestotinak „protestanata“ gotovo da i nema studenata. Posebno je bezobzirno što se današnji protesti pokazuju kao neko održavanje vatre uspostavljene protestima iz 1992. ili 2000. godine koji su pre svega bili usmereni na restauraciju divljeg kapitalizma čije plodove danas svi uživamo. Nema danas nikoga od aktuelne elite da, kada već priča o socijalnim i ekonomskim problemima, postavi to osnovno ideološko pitanje. Da li da potomci nastave da podržavaju neoliberalni kapitalizam za koji su se borili njihovi očevi i majke ili su spremni da učine nešto sasvim drugo? Bilo bi moralno i odgovorno da živi preci kažu novim generacijama da žive u svetu u kome su se ostvarili ideali njihove mladalačke borbe i da stoga nemaju pravo da se bune, a ne da ih huškaju da protestuju da bi ostali u tom i takvom svetu i bili integralni deo neoliberalne svetske elite koja svud oko sebe umišljeno vidi nekakve populizme, fašizme i diktature.

Ne zna, ili samo naizgled niko ne zna ko su organizatori ni kakvi su zahtevi tih protesta, ali se oni svakodnevno kroz javne nastupe podržavaju ili apsolutno podržavaju. Svakodnevno se pišu obrazloženja tih nedefinisanih i neartikulisanih zahteva i predlažu i traže nove tačke zahteva. Nudi se i strategija i taktika protesta i njihov ulazak u višu fazu poput „blokiranja institucija“. Stiče se više nego osnovan utisak da će se sva ova kulturna i politička elita razmahnuti tek kada na ulicama više ne bude nikoga ko bi protestovao. Tek će to biti pravi dokaz diktature u Srbiji. Sve skupa ovo sve više postaje parodiranje bilo kakve pobune. I sve je očiglednije da je sve to uzrokovano teškim porazom, pre svih Saše Jankovića, i pokušajem da se taj teški poraz pretvori u neku pobedu koju treba da izvojuju neki drugi a u njegovu korist. Zbog toga on i odlazi u Brisel, da leđima navodnih ili stvarnih protesta pokaže da u Srbiji postoji „realna alternativa“.

Možete samo zamisliti kako se ostvaruje zahtev da se smeni kompletna politička i druga elita koja upravo i organizuje, vodi ili podržava najveći deo te političke i intelektualne elite!

Pravi smisao i domašaj i svrha ovih protesta mogu se razabrati tek kada ih povežemo sa zahtevima iz Brisela da se sa protestantima mora pregovarati i da se njihovi zahtevi moraju razmotriti. Ostaje na Aleksandru Vučiću da se, kako bi on rekao, kod svojih EU prijatelja, jer naši nisu, raspita o kakvim zahtevima je reč i gde su i ko su oni koji protestuju i koliko oni misle da ih ima i na osnovu kojih podataka donose zaključke o tome. Zanimljivo bi bilo čuti i evropski odgovor na pitanje šta se radi kada neko na izborima u Srbiji pobedi sa više od dva miliona glasova razlike, i o čemu se onda i sa kime pregovara kao da izbora nije ni bilo i na osnovu čega se to čini. Možda će nam prijatelji, a bolje je reći nevoljni partneri, iz Brisela objasniti da je sve što se dešava na ulicama Beograd u stvari deo predizborne kampanje za gradsku skupštinu naše prestonice koji se održavaju sledeće godine. Možda će za blokiranje čitavog centra grada biti dovoljno, po evropskim kriterijumima i samo deset demonstranata, jer „vlast ne može da ignoriše bunt“. Bilo bi takođe dobro da nam pomenuti zapadni „prijatelji“ objasne na osnovu čega su došli do zaključka, koji je izneo američki senator Džon Mekejn, da je „većina građana Srbije više proevropski nego proruski orijentisana“. I odakle konstatacija da se to desilo „ovih dana“ i da li je baš to pravi odgovor na pitanje šta je pravi razlog protesta.

Zanimljivo je posmatrati ove proteste i imajući u vidu šta se zaista u nacionalnom i državnom smislu trenutno dešava, i to ne samo oko nas na Balkanu nego i kod nas. Jedan potonuli predsednički kandidat koji se verbalno kune u Ustav Srbije kaže: „Srbija se umiriti neće…“ I ako neko pomisli da je tu reč o Kosovu ili o nekoj reakciji na političke stavove Jonuza Musliua, predsednika albanskog nacionalnog veća sa sedištem u Bujanovcu, koji taj deo Srbije smatra delom „velike Albanije“, grdno greši: „Srbija se umiriti neće dok se reši pitanje Savamale“!

U ovogodišnjim protestnim prisećanjima bilo je priča o Terazijskoj česmi iz devedesetih, pa smo se tako setili i kako je na tim demonstracijama, od strane „mladosti Srbije“ bio izviždan patrijarh Pavle. I na ovim protestima se prostački uvredljivo i pogrdno govorilo o Srpskoj pravoslavnoj crkvi i patrijarhu Irineju. Ali to, ni sve prethodno rečeno, nije smetalo vladici zahumsko-hercegovačkom Grigoriju da „apsolutno podrži proteste u Srbiji“ i da se priseti kako je nekada „mlad i hrabar“ 1992. godine demonstrirao protiv Slobodana Miloševića jer je „hteo da zaustavio rat“. I tada „kada je bio mlad i hrabar“ i sada kada je i dalje „hrabar“, vladika demonstrira da je pogrešio adresu i izbor, te pokazuje da je veoma dobro, bar kada je on u pitanju, što su crkva i država odvojene.

To naše mišljenje bitno se razlikuje od onog koje je američki ambasador Majkl Polt izneo u poverljivim depešama „Vikiliksa“ hvaleći Grigorija kao „umerenog i progresivnog“ i spremnog na „pozitivan pristup“ a „neopterećenog istorijom“. Posebno je američki ambasador istakao da je veoma zadovoljan što „DS blisko sarađuje sa umerenim elementima u SPC i što Tadićevi ljudi blisko sarađuju sa određenim episkopima i finansijerima kako bi pokušali da utiču na izbor sledećeg patrijarha“.
Pametnom dosta.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *