Oproštajno obraćanje ambasadora SAD

Oproštajno obraćanje ambasadora SAD

1 jula 2013

Nenad KecmanovićPiše: Nenad Kecmanović

Treba obavezno pročitati oproštajno obraćanje ambasadora SAD Patrika Muna građanima BiH, preneseno u „Oslobođenju“, „Nezavisnim“, „Politici“, od 26. juna.

– Već predugo, iza zatvorenih vrata, daleko od očiju javnosti, mala grupa pojedinaca donosi odluke od vitalnog značaja, a njima kao servis služe ljudi koje ste izabrali – kaže Mun. Slažem se da postoji takva mala grupa pojedinaca, ali sam pri tome uvek mislio na ono sarajevsko društvance diplomata velikih sila akreditovanih u BiH koje se sastaje svakog ponedeljka. Oni zaista donose vitalne odluke iza zatvorenih vrata i daleko od očiju javnosti, ali nisu neko tajno društvo, nego „Savet za implementaciju mirovnog sporazuma za BiH“, koji zvanično usmerava rad međunarodnog protektora, koji je, naoružan bonskim ovlaštenjima, iznad svih demokratski izabranih političara u BiH. Na čelu je visoki predstavnik UN, ali, naravno, presudno utiče ambasador jedine supersile. Munov oproštajni govor, međutim, nije delovao nimalo samokritički i zato nas ostavlja u nedomici na koga je mislio.

Setih se da sam još kao student čitao kod Rajta Milsa i drugih američkih autora da njihovom zemljom vlada nekoliko stotina pripadnika najbogatijih porodica čiji osnivači su prvi milion stekli nekom poslovnom mahinacijom, berzanskom spekulacijom ili poreskom utajom. Oni, navodno, određuju ona dva kandidata za predsednika SAD, između kojih će narod slobodno izabrati jednog, pa onda iza „zatvorenih vrata i daleko od očiju javnosti donose odluke od vitalnog značaja, a izabrani im služi kao servis“. A otkako je supersila preuzela globalno vođstvo i uticaj američkog krupnog biznisa na politiku se planetarno proširio, pa je danas, na primer, svima poznato da predsednik Buš mlađi nije naredio invaziju Iraka zbog Sadamovog nepostojećeg biološkog oružja ni zarad širenja ljudskih prava i demokratije, nego u interesu moćnog naftaškog lobija. Ne verujem da je Mun tokom tri godine boravka u Sarajevu mogao otkriti da je u slabašnom bh. tranzicionom kapitalizmu već izrasla finansijska oligarhija koja iza scene diriguje političarima, a ako i postoji, ona je pre međunarodna nego domaća. Još manje verujem da bi Mun ikad postao ambasador da je takvu pojavu kritikovao kod svoje kuće.

– Ne postoji bošnjačka poreska politika ili hrvatski način otvaranja radnih mesta ili srpski način razvoja poljoprivrede. Tokom tri godine uvek sam iznova viđao neuspeh političkih lidera da zajedničkim radom osmisle zajedničku budućnost jer su ispred interesa BiH isticali svoje uske interese – rekao je takođe amabasador SAD u svom oproštajnom slovu. U pravu je Mun da ne postoje nacionani recepti za zapošljavanje, ubiranje poreza i razvoj poljoprivrede, ali teško da bi mogao da objasni zašto bi bilo bolje da se te značajne aktivnosti unapređuju unutar jedinstvene BiH, umesto u dva ili tri entiteta. Šta bi građani BiH dobili time da se nezaposlenost, male plate, korupcija i drugi socijalni problemi koji su prisutni u oba entiteta saberu u jedinstvenoj BiH? Da li bi zbir problema bio manji? Ako je odgovor da bi se „problemi zajedničkim snagama efikasnije rešavali“, postavlja se pitanje zašto isti pristup SAD nisu imale prilikom odvajanja Crne Gore i Kosova od Srbije, nego su to ohrabrivale? Eks-Ju republike ne žele da se vrate pod zajednički državni krov, baš kao ni Češka i Slovačka ili bivše sovjetske republike, pa zašto bi to trebalo da želi Srpska? Zašto bi Srbi i Hrvati trebalo zajedno sa Bošnjacima da „osmisle svoju zajedničku budućnost u jedinsvenoj BiH“, ako bi je radije osmišljavali u užim okvirima RS i „HB“?

– Zapanjujuće je da politički lideri u BiH, u vreme globalizacije i rušenja granica, promovišu nacionalizam – još je rekao ambasador Mun, a za mene je opet zapanjujuće kako njegova ekselencija ima jedne standarde za svoju zemlju, a druge za sav ostali svet, uključujući i BiH. Političari Sjedinjenih Država često bez ustezanja govore o američkoj izuzetnosti, o američkom globalnom vođstvu, o američkoj bezbednosti, o američkim nacionalnim interesima širom planete. Svoje državne granice su zaštitili neviđenom kontrolom i za svoje građane svugde u svetu traže izuzetan status. Za političke lidere u BiH, međutim, važe neka druga pravila: treba da se kanu i nacionalizma i patriotizma, kao anahronizama u eri globalizacije i rušenja granica. Ergo, da bi Amerikanci afirmisali svoj nacionalni identitet i širili granice svoga globalnog uticaja, potrebno je da se ostali odreknu prava na iste vrednosti.

– Građani koji su izašli na demonstracije ne žele bilo koga držati za taoce ili pretiti parlamentarcima ili vladinim zvaničnicima, već se okupljaju da na miran i odgovoran način traže svoja prava – komentariše Mun nedavne sarajevske proteste povodom JMBG-a. Na stranu to što prećutkuje da su demonstracije izbile kada je problem „beba“ u RS bio već uveliko rešen, a Savet ministara isto rešenje bio proširio i na FBiH te da je povod, zapravo, bilo to što problem nije rešen na nivou BiH, nego na nivou entiteta. Ostaje nejasno ko je to onda blokirao kapiju Skupštine ako to nisu bili upravo građni okupljeni ispred zgrade i nisu li oni u borbi za svoja prava takođe ugrozili prava poslanika RS i inostranih državljanja, koji su posle završenog posla hteli da odu kući. Da li su to bili srpski, hrvatski ili možda bošnjački policajci u civilu?

A onda je Mun rekao i ono glavno: „Ovdašnji političari su uvek deklarativno isticali svoju opredeljenost za budućnost BiH u EU i NATO-u, ali njihove aktivnosti niti su bile niti jesu u skladu s tim.“ Što se tiče EU, takvo opredeljenje je zaista postojalo kod političara i u RS i u FBiH. Ali, pošto je EU u međuvremenu upala u finansijsku i institucionalnu krizu te pokazala strogo lice najjačih članica (Nemačka) prema onim najslabijim (Grčka, Bugarska), prirodno da je opalo oduševljenje za priključenje, koje se za BiH izmaklo u perspektivu od četvrt veka. Ni peripetije kroz koje prolazi Srbija sa „određivanjem datuma“ ne deluju nimalo ohrabrujuće. Munova poenta ipak nije EU, nego NATO, jer je pod direktnom američkom komandom. Političari RS su za to da se BiH demilitarizuje, što se uvek i svugde smatralo velikom uštedom za male zemlje koje veće susede niti mogu napasti niti se od njih odbraniti. Plus, nije realno da bi Srbi i Hrvati branili BiH od svojih matica, a nije nerealno da bi se opet dohvatili međusobno. Odgovor NATO-a glasi da nam je vojska ipak neophodna da bi pomagala vatrogascima, Hitnoj pomoći u izgradnji nasipa i pri branju repe u BiH, a, naravno, ne zato da bi bila mobilisana u operacijama u Avganistanu, Iraku, itd. Postoji, istina, nepisano pravilo da je članstvo u NATO-u uslov za ulazak u EU, ali o tome da li BiH hoće ili neće i u EU i u NATO treba valjda ipak da odluče politički predstavnici naroda u BiH, a ne neko drugi.

I na kraju ono najvažnije što je poručio ambasador Mun: „BiH su potrebne političke reforme, prvenstveno reforma dejtonskog ustava.“ Dakle, SAD nisu odustale od ukidanja Srpske ili bar od dalje redukcije njenih nadležnosti. Neka nam je bog na pomoći!

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *