ОВА ЖЕНА РАДИ ШТА ХОЋЕ: Јелена Милић прави спискове и разбија Србију!

ОВА ЖЕНА РАДИ ШТА ХОЋЕ: Јелена Милић прави спискове и разбија Србију!

29 априла 2016

Jelena-Milic-5443Пише: Душан Пророковић

У извештају објављеном негде у предвечерје предизборне кампање, Јелена Милић је навела гомилу организација које, је ли, „раде за Русе“. Тако је наша јавност добила на увид листу „проруских елемената“ у Србији. Не знам шта би се десило да неко спроведе детаљно истраживање о „про-НАТО“ елементима у Србији и објави списак „НАТО лобиста“?! Вероватно би реаговале и невладине организације и Владине институције. Али то је нека друга тема.

Друга тема је и питање методологије коришћене за класификацију и категоризацију „проруских елемената“. Остало је нејасно зашто се ко налази на ком месту, зашто су неке организације сврстане у погрешне категорије, а неке изостављене. Тако се у извештају спомиње и Радио Спутњик који није „проруски елеменат“, већ руски медиј, који би се могао упоредити с некадашњом Радио Југославијом. Такође, наводе се неке маргиналне групе које више компромитују сарадњу са Русијом него што јој помажу.

Тема овог чланка је истраживачко питање на које одговор тражи и Јелена Милић: зашто је Русија толико популарна у Србији?

Одакле десетине невладиних организација, интернет-портала, политичких партија, које све гласније заговарају најбоље могуће односе са званичном Москвом, улазак у ОДКБ, приближавање Србије Евроазијском савезу и слично. Из тона поменутог извештаја се алудира како то Русија све плаћа… Такав закључак је погрешан.

Зашто?

Са једне стране, као што написах, превише је на том списку егзибициониста које не само да не вреди плаћати, већ је њихов ангажман контрапродуктиван по развој српско-руских односа. Са друге стране, када би Руси били тако широке руке и плаћали десетине разних организација по државама величине Србије, брзо би банкротирали. На крају, важно је подвући да Русија тек чини пионирске кораке на послу пројектног финансирања који су САД и западне земље разрадили до савршенства. Чак су и Кинези далеко одмакли Русима на том пољу. Процењујем да ће Русији требати најмање још десетак година да стигне Немачку и Шведску, на пример.

Да би достигли лидере у овом послу – САД и Велику Британију, биће им потребно још више времена. Јер, не ради се само о имању (или немању) новца за ове намене, већ и о низу других разрађених механизама, како би се уложени новац вратио кроз квалитетне анализе, евалуације, процене итд. За то су поред новца потребни знање (које Руси несумњиво имају) и искуство (које немају).

У јачању руског утицаја у Србији новац не игра велику улогу. Можда је ово многима нејасно (пре свега онима на Западу), али је тако. У окретању Срба ка Русији, па самим тим и ницању толиког броја организација које заговарају боље односе с Москвом, кључну улогу играју неки други фактори.

Прво – то је религијска вертикала. Семјуел Хантингтон је још почетком деведесетих упозорио на то да ће се свет делити према „религијским коренима“ и Србе без икакве дилеме сврстао у „православну цивилизацију“, што је друго име за „руски блок“.

Друго – то су историјска искуства. За разлику од неких других источноевропских народа (Пољака, на пример), Срби немају нека велика негативна историјска искуства у сарадњи са Москвом. Поготово то немају припадници такозване ипсилон генерације и они који су дошли после њих.

Треће – то је у одређеној мери и „феномен Путин“. Путинова популарност је огромна, гледано из глобалне перспективе, па је и логично да се то може приметити и у српском јавном мњењу.

Четврто – то је због Запада. Иако се можда по резултатима избора (и даље побеђују еврофанатици) или извештавању водећих медија (слика се претерано шминка) то још увек не види, Запад је у дубокој кризи. Пре свега вредносној (моралној), али и политичкој. У Србији се размишља о алтернативи и у том контексту се гледа на Русију. И по томе нисмо јединствени. Када би се мало објективније представљало у нашим медијима, видело би се колико су слични покрети активни и утицајни у Немачкој, Француској, Аустрији… Србија по томе није изузетак.

KOMENTARI



31 коментара

  1. Mitar says:

    ПОДРАЗУМЕВАЈУЋА ЉУБАВ УЗ ИСТОРИЈСКУ ПРОВЕРУ Сведоци смо објашњења разних ,,атланских канцеларија'' о благодетима за Србе евроатланских интеграција. Таквих ,,атланских Срба'' је веома мало чак испод 10%, док остали Срби воле Русе и окренути су Русији и поред великих напора атлантиста да Србе усреће. Сада се најчешће помињу и објашњавају они најближи усрећитељски догађаји, попут Агресије 1999. године уз сличне натовске усспехе увођења демократије у Ирак, Либију, Сирију итд. За опредељење Срба за Русе и Русију морамо погледати историјско искуствао Срба у мало даљу прошлост о којој немају појма ,,атлански директори'' и евроатлански терећеразредни политичари, којима је основна плитка мисао ,,оставите историју гледајте будућност''. Па да се вратимо укратко на неке историјске чињенице које су условиле трајно опредељење Срба према Русији. После Косовске битке 1389. године Србија долази у вазални положај а након пада Српске деспотовине 1439. године Срби долазе у робски положај у односу на Турску. Срби су били од стране Турака ангажовани у ратним походима и били добри ратници. Као такви су се уздизали до највиших положаја у Турској, великих везира, али уз један услов да приме ислам. Ништа бољи положај Срба није био бољи ни у аустријској војсци која је под генералом Енејом СилвијемПиколоминијем 1689. године са 67% ортодокс – Срба војника стигла до Скопља и Битоља. Након тога је наступила Велика сеоба Срба у Панонију - Аустрију, коју су управо већински србски војници ослободили после 155 године од турског ропства. Срби су добили Привилегије од цара Леополда али и највећу обавезу да ратују за цара. Војно напредовање србина за генерала било је условљено примањен католичанства. Срби су узели активног учешћа на страни Аустрије у првом турском рату од 1716-1718. године, када су ослобођени сви крајеви северно од Саве и Дунава, као и велики део Србије, затим у другом турско рату од 1737-1739. године, када се Аустрија повукла северно од Саве и Дунава и трећем турском рату од 1788-1791. године, који није довео до никаквих територијалних промена. Србе је Аустрија користила у свим ратовима, као за шпанско наслеђе 1701-1714. године, па против Ракоцијевих устаника 1703-1711. Године, те је у седмогодишњем рату од 1756-1763. где учествовало 88.000 граничара Срба итд. У периоду од 1716 до 1718 Аустрија је успешно водила рат са Турском. Рат је завршен Пожаревачким миром 21. јула 1718. године, по којем је Аустрија добила део Србије јужно од Саве и Дунава са Београдом. Срби се тада надају, да су се изборили за своју земљу и своју слободу, али ту територију Аустрија назива Војна Командатура Краљевине Србије ( Militärkommandatur des Königreichs Serbien) и Аустријски цар себи додаје и титулу Србског Краља. Земљу Србију аустријанци су поделили на 15 дистрихта а Београд је имао посебан статус са две општине немачком и србском. То стање је трајало до следећег рата који је Аустрија заједно са Русијом водила против Турске од 1737. до 1739 године а тај рат је окончан 18. септембра 1739. године Београдским миром. Због пораза аустријске војске код Гроцке, Аустрија је изгубила ,,Краљевину Србију'' и све поседе јужно од Саве и Дунава. Кад се Аустрија повукла из Србије оставила је Србе на милост и немилост Турцима. У овом бурном ратном периоду Срби су подпадали и служили једном или другом царству а увек борећи се за туђе интересе без наде да живе слободно у својој земљи. Срби су имали кроз усмено предање и јуначке песме високу свест о својој слободи и царству које су некад имали. У том турбулентном времену одазивајући се молби официра пуковника Михаила Милорадовића и Капетана Ивана Лукачевића, Петар Велики је шаље писмо - грамату које наведни официри предају 3. марта 1711. године владици Петру I. Петар Велики је Грамату насловио; ,, пресветлом Митрополиту преузвишеној и уваженој господи губернаторима, капетанима, кнезовима и војводама, и свим хришћанима грчке и римске вероисповести, духовног и световног чина у Србији и Маћедонији, Црногорцима и Приморцима, Херцеговцима и Никшићанима, Бањанима и Пивљанима, Дробњацима и Гачанима, Требињцима и Кучима, Бјелопавлићима и Пиперима, Васојевићима и Братоножићима, Клементима и Граховљанима, Рудњанима и Поповљанима и Зупцима", позвивајући хришћане на устанак против Турске са којима је Русија већ била у рату. Тек након овог позива и помоћи Русије и Руса око стотину година Срби дижу буне и хајдукују против Турске. Због устанка у Црној Гори Султaн је пoслaо војску од 50.000 људи, коју Црнoгoрци пoтукoшe 9. Aвгустa 1712. нa Цaрeвoм лaзу. И поред пораза на Царевом лазу појачана турска војска под Нумaн - пaшом Ћуприлићем сa прeкo 100.000 вojскe, Црну Гoру oпустoши, пoхaрa црквe, рaзвaли дo зeмљe цeтињски мaнaстир и цркву. Ради помоћи Црној Гори, Петар Велики је од 1715. године је почео да материјално помаже Црну Гору. Тако је настала традиција да руски цареви материјално подржавају Црну Гору, да би могли функционисати као државна организација, јер народ у Црној Гори није плаћао порез ни Владикама ни Турцима. Император Павле I је од 1798. године је одредио као државну обавезу да исплаћује годишњу помоћ Црној Гори од 3.000 рубаља „за народне потребе и формирање корисних установа.“ Значајна промена набоље десила се у Руско – Турском рату кад је турска војска у Бугарској била опкољена, да би спречили њено тотално уништење беспомоћна Порта је пристала на мир, који би склопљен 10. јуна 1774. у месту Кучук Каинарџи. Тај мировни уговор између Русије и Турске имао је велики значај и далекосежне последице по хришћане у Турској а нарочито на Балкану. У том смислу је најзначајнији чл. 7 уговора који је гарантовао право Русије да штити православце у Турској. ,,Овај мировни споразум представља преломан моменат од којег почиње постепено слабљење Отоманског царства и истовремено повећање утицаја Русије на хришћане у Отоманском царству а нарочито на Балкану. Русија је преко Србије, потврђивала свој статус велике силе на Балкану и губила тај статус. То само Горбачов и Јелцин нису схватили. Није случајно Петар Велики, гледајући према Медитерану, слао своје људе Србима и и примао српске изасланике у Русији.Те везе су давнашње и дубоке''. (Милорад Екмеџић, Печат, 26.12.2014). Имајући оваква искуства србски народ је добио свој ,,Национални програм'' који је сублимирао национално искуство Срба. Митрополит Стеван Стратимировић је био од 1790. до 1836. године на трону Српске православне цркве у Аустрији и био је значајан делатник за националну слободу, независност и уједињење Срба. Митрополит је одлично познавао политичке прилике у Аустрији и њене политичке намере. Како је код појединих угледних срба у Аустрији постојала дилема ,,којем се приволети царству'' у борби за уједињење српства а ,,Меморандум'' (1804) Стевана Стратимировића је разрешио ту историјску дилему. Војни успеси Русије и њихово продирање према Дунаву и Константинопољу у току XVIII века створили су наду код православних хришћана а тих народних надања био је свестан и Стеван Стратимировић, па је пишући свој ,,Меморандум'', њиме битно утицао на опредељење Срба да имају трајно поверење у Русију. Овај ,,Меморандум'' је допринео да међу србима и другим православним народима на Балкану, битно превагне руски утицај, над аустријским. У ,,Меморандуму'' Стратимировић заговара руски ,,протекторат'' и бригу Русије над свим балканским хришћанима. Намера Стратимировића је била да разлозима у свом ,,Меморандуму'' убеди руског цара, да прошири руски протекторат и над ,,уједењеном аутономном Србијом'' и тиме измени у српску корист ,,Грчки пројект'' Катарине II Велике, који је био званична политика Русије. Царска Русија као православна држава, војно моћна, са највећим словенским народом давала је реалну наду поробљеном српском народу под аустријском и турском влашћу, да ће се само уз њену помоћ домоћи слободе. Српско православно свештенство је сматрало да само Романови могу бити ослободиоци српства, па су зато прихватали, пропагирали и подржавали званичну панславистичку политику Русије. Стратимировић износи цару идеју ,,да су Срби једини народ на Балкану који воли Русе и жели да буде са њима савезник који никада неће издати руске интересе и династију''. Имајући у виду ову чињеницу наводи ,,да би Руси имали веће користи у балканској политици са обновљеном српском државом'', него са обновљеним грчким ,,Византијским царством'' са превртљивим Грцима, који би имао катастрофалне последице по руску балканску политику. Стратимировић надаље тврди да обнова српске државе, под руским протекторатом је основни услов за реализацију руске политике на Балкану а то је остваривање главног стратешког циља ради успостављања политичке и економске контроле над црноморским приморјем и то би уједно била брана ширењу аустријског, германског и католичког, дакле западног утицаја на руску интересну сферу Босфора и Дарданела. ' Стратимировићев ,,Меморандум'' је уствари први политички програм о ,,националном уједињењу и ослобођењу Срба'' у новој историји србске политичке мисли. Срби су се налазили на компактној територији централног Балкана али поробљени од два моћна царства Аустријског и Турског. Политички мотиви су били да се оствари уједињење Срба под патронатом и моћном заштитом Русије. Овај Стратимировићев ,,Меморандум'' или како се још назива ,,План за србско ослобођење'' предао је у јуну 1804. руској амбасади у Бечу, херцеговачки архимандрит Арсеније Гаговић. Зато Срби од првих контаката са Петром Великим и Русијом, кроз стогодишње искуство ратовања ,,за Русију'' били су свесни да ратују и ,,за Србију'' ! Те историјске околности у којима су Срби били изложени вековним притисцима империја, имали су исконску потребу за савезником а вишевековно искуство их је уверило да је то једино Русија. То искуство, појачала је иста вера, сродност народа, етничка духовна бискост и заједнички војни интереси. Ту стварност реалполитике схватио је србски народ који је био верни савезник Русије а руски цареви су показивали посебан дипломатски такт за таквог савезника на Балкану. Ради тога запад, већ вековима сматра да су Срби ,,мали Руси'', ,,руски коњоводци на топла мора'', ,,Србија је јужна Русија'' и да је ,,Србија руски вирус, који треба уништити'' зато је ,,Србија увек велика, без обзира колико је мала'' и сл. Суптилним историјским промишљањем на основу вековног односа са империјама и својим положајем у њима Срби су синтетизовали свој став у ,,Меморандуму'' јер су се трајно историјски Срби определили да буду у савезу са Русијом, да би остварили национално уједињење и ослобођење. Та одлука изнета и прихваћена у ,,Меморандуму'' није донета брзоплето, то је само уважено историјско сећање на то, ко су нам вековни пријатељи а ко не пријатељи, ко нам је помагао, ко нас је бранио а ко убијао, где су нам етнички и верски корени и где нам је цивилизацијско место, свесни свега што не раскидиво везује руски и српски народ, то српска историјска одлука, зато траје и опстајава поред вековних искушења. То опредељење Срба је доживљавало провере у преломним историјским моментима. Руси су помогли Карађорђа у устанку и није Михаил Кутузов заборавио на Србе кад је подписивао мир са Турцима у Букурешту 12. маја 1812. године пред напад Наполеона на Русију 22. јуна 1812. године и у уговор унео ,,Члан 8 Букурештанског уговора је рађање српске државности'' према мишљењу проф. Д. Јанковића. После устанка Књаз Милош је имао осећај и стрпљење да само Русија може да помогне Србији у конституисању аутономије. Није се преварио мудри Књаз Милош, јер су Руси преко чл.5. Акерманске кнвенције од 25. септембра 1826. године и чл. 6 Једренског уговора дипломатски издејствовали да султан Хатишерифима 1829. затим 1830. и 1833. године да Србији пуну аутономију и слободу. Изгледа да је кривица Србије, што се ослободила од турског ропства вечна. Вероватно су Французи, Енглези и Немци хтели да Турска буде Русији трајни непријатељ, који ће спречити продор Русије на југ Европе а слобода Србије им се није уклапала у тај план. У првом сусрету 1833. енглеске спољне политике са српским Књазом Милошем, енглески конзул из Цариграда, Уркарт ,,храбри Књаза Милоша да се ослободи руског утицаја, за енглеску подршку''. То је константа западне политике према Србији до данас. Русија је помагала Србе и код Велике источне кризе 1876 – 1878 и на Берлиском конгресу када су две српске државе Србија и Црна Гора добиле пуну независност. И у Анексионој кризи и Балканским ратовима Русија је и војнички и материјално оружјем помагала Србе. Србија и Срби су велики дужници Русије за њену подршку и улазак у Први светски рат ради Србије. Да Русија није устала да нам помогне, ми Срби бисмо пропали. Регент Александар је на подршку цара Николаја I 1914. узвратно изјавио ..Тешка времена не могу а да не потврде дубоку везаност Србије са Светом Словенском Русијом и осећања свете захвалности за помоћ и заштиту Вашег Величанства биће чувана као светиња у срцима свих Срба''. И у Другом светском рату Црвена армија је са 414.000 војника ослободила већи део Србије, Београд и Војводину. За заслуге за ослобођење Југославије 22 странца су одликовани ореденом Народног хероја а од тога је 16 Хероја Црвене армије. Није Црвена армија безразложно као ,,западни савезници'' од 20. октобра 1943. до 18. септембра 1944. бомбардовала на десетине градова и села у Србиј и Црној Гори. Мистерија је зашто су тепих бомбама ,,увежбавали'' бомбардовање наших градова, што ће тек касније применити на нацисте у Немачкој. Да се историја понавља након Аустријског ултиматума 1914. уследио је ултиматум 1999. у Рамбујеу и поновно бомбардовање Србије и Црне Горе. Сада је ,,Милосрдни анђео'' није био са тепих бомбама већ ,,оплемењен'' радијумом и томахавцима, убијао Србе и отимао им територију. Зато ,,прича оставите историју, гледајте у будућност'' важи за оне који немају историју или се њихова историја састоји од пљачке а не важи за Србе. Србски народ има вишевековно искуство и зна ко му је пријатељ а ко непријатељ, кога је убијао а ко помагао кога воли и кога и зашто не воли. Зато атлантисти не могу да схвате спонтани револт ,,пар стотина'' грађана а који чини пар десетина хиљада незадовољног народа против НАТОа да поробљава Срба и треба да знају шта је вековно опредељење Срба које се мења, јер је издржало и идржава проверу времена. Митар Радоњић

  2. svetijovan says:

    Interedantno je doklece se ova zena kao dokazani neprijatelj Srbije tolerisati, i pitam se dali u ovoj drzavi ima zakona koji ovoj zeni staqti u kraj.

  3. Dražen Jovan Petrović says:

    Što je ova po nacionalnosti? Nekako smrdi na ustašiju.

    • cika Braca says:

      Dronfulja-Palcosisacica.Provereno!

  4. marinko says:

    to je do presednika srbije on mora znati ko izdaje srbiju i ko radi u srbiji protiv srbije znaci ona je izabrana id narda ko i nikolic legalno tadica treba ispitati ko se sve nakotijo u srbiji za vreme njegove vladovine ali sud sbije ne postoji

  5. vlada says:

    Gospodja je zarazena seksom 90-tih sa agentom australijske obavestajne sluzbe,sljakeri za amere,dobro,zivot je na njoj ostavio traga ali je i rodjena kao gad,sta da se radi.

    • cika Braca-melbourne says:

      I ne samo sa njim.Provereno!

  6. Srbin says:

    Kada ce ova spodoba ukapirati da je spodoba. Seme joj je izdajnicko. U kom okruzenju ona zivi i koji majmun se budi pored ovog skota, ko nju smatra za prijatelja. Svako ko se druzi sa njom treba da ga je sramota, ovakva kucka se nikada vise nece roditi. Drolja prodala se za saku dolara.

    • Batina says:

      De si Baja utera ti slon do jaja.

  7. Baja says:

    A vi zadržite Severinu hahahaha

  8. goga says:

    Moze da radi sta hoce ali ne dokle hoce,valjda ce se naci neki normalan covek u toj Srbiji i za nju!

  9. N.N says:

    Ovakvu nato drolju mogu samo kurvati da vole...posto su isti. Eto ni kurvati ni turci ne mogu da shvate zasto mi volimo bracu Ruse i Putka a mrzimo njihove gospodare amere i nato? Jbg glupi ste europljani...

  10. Don says:

    Koji ste vi bolesnici.Rusija propada u bankrot.Traze od Amera kredit.Mislili su da su gas i nafta dovoljni?Ne rade niti proizvode nista.Jos ih drzi samo Deushe sargarepa:)

  11. Zapadnjak says:

    Done,done,kako da od Amera traže kredite kad ta banditska tvorevina polagano ali sigurno propada,Rusija je puno puta bila suočena sa ovakvim situacijama i preživela,opet će,još jača,što se sa sigurnošću ne može reći za Amerikance,ovaj puta im je i poslednji.

  12. Don says:

    Traze,traze kredit.Idi do baze Jug pa mi javi ko je tamo.Caterpilar masine bato.Ogromna baza.Nisam ih ja doveo.A ni ti.

    • Batina says:

      Di si lipi moj don, tebi se nesto svist okrenula pa brabonjas. Samo od rente za Aljasku Rusija more da zivi. Ako Amerika uskrati rentu morat ce da vrati Aljasku pravim vlasnicima. Raspitaj se malo ali ne na jugu vec na Istoku.

  13. pravda says:

    Jelenu Milic u NDH ziju,pa da tamo siri NATO demokatiju.Majku joj govnarsku.

  14. Dražen Jovan Petrović says:

    Zakleta ustaškinja.Kao Artuković.

  15. Portopranco says:

    Idealna za PROČELNICU koncentracionog logora u JASENOVCU.

  16. Don says:

    Baza jug ti je u Srbiji,nije u dalmaciji.Da nisi pobegao ti ili tvoji znao bi gde je baza jug:)Spustis se dole i tako tu ti je negde.Kod manastira.Nije bas tu ,ali je blizu:)

  17. Kulak says:

    Identitet joj je nepoznat.Prezime Milić nosi po bivšem mužu.Da li joj je Jelena pravo ime ili ga je izmislila,nepoznato je.Identitet njenih bioloških roditelja je nepoznat.Njena nacionalnost je nepoznata.Nepoznata je i njena vjeroispovijest.Kada je i kako došla u Srbiju,nepoznato je.Apatrid kakvog još nije bilo!

  18. VUK says:

    ONa to jest jeca je na mom spisku najboljih duvacica jes ruzna za medalju al duva ko zmaj

  19. 99 says:

    Ta drolja radi sta hoce, ali nece dokle hoce. Nebi joj bio u kozi

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u