OVAJ ČOVEK JE OTKRIO KLASU KOJA ĆE ZAPALITI SVET: Elita nas gura ka dnu i pljačka ali sve će promeniti velika svetska revolucija

OVAJ ČOVEK JE OTKRIO KLASU KOJA ĆE ZAPALITI SVET: Elita nas gura ka dnu i pljačka ali sve će promeniti velika svetska revolucija

9 februara 2014

Guy_StandingTo su i sakupljači boca i radnici na minimalcu, ali i mladi obrazovani prezaduženi ljudi kojima su krediti stvorili iluziju života u blagostanju, što se u trenutku može rasplinuti.

Profesor govori dovoljno glasno. Italijani inače espresso piju za šankom, srknu ga brzo, jednim odlučnim pokretom prinesu šoljicu ustima, odlože je uz tresak i – odu.

Ali, sad su zastajali i pitali se – o čemu taj Englez govori? Vredelo bi ga poslušati, spominje pravdu, neofašizam, plate, revoluciju, obavezu države da građanima garantuje mesečni dohodak od kojeg se pristojno živi, a ne preživljava… Italijani, naravno, nisu preterano talentovani za jezike, ali ovo je Toskana, ovde su Amerikanci i Britanci pokupovali kuće i stanove, zaljubljeni u zavodljiva zelena brda i lepe kamene kuće pa su i njihovi domaćini hrabriji u savladavanju engleskog jezika sa svim tim “h” i “th”… U Standinga gledaju s divljenjem. Čini mi se da će mu neko i aplaudirati.

Pedesetak kilometara od Firence, u slatkom Filjine Valdarnu, mestašcu koje živi opuštenim letnim životom, a okružen je velikim dizajnerskim autletima pa se na ulici nižu upadljivi znakovi: Dolce&Gabbana – 500 metara levo, Trussardi – 2 kilometra i na kraju The Mall, crno stakleno zdanje nalik krematorijumu u kojem Prada prodaje staru kolekciju na 70% sniženju, letnje mesece provodi Gaj Standing, jedan od najzanimljivijih intelektualaca današnjice, engleski profesor sa Univerziteta Bath. Član je britanske Akademije društvenih nauka, objavio je više od 20 knjiga i predaje globalizacije i ekonomske sigurnosti.

Profesora Standinga sva ta dizajnerska raskoš oko njegovog malog italijanskog doma ne zanima. On je heroj radničke klase, ideolog prekarijata, nove, besne, ljutite većine koja u 21. veku živi bez perspektive, suočena sa celebrity-kulturom u kojoj mali broj bogatih i slavnih ostalima pred nosom maše svojim milijardama.

Svetska distribucija pravde muči profesora Standinga. I on je potekao iz radničke klase. I na nju je ponosan. Sve ono što se događa danas u svetu predvideo je i opisao u kapitalnoj knjizi “Prekarijat, nova opasna klasa”, koja je objavljena ove godine. To je postala Biblija onih koji u Španiji, Grčkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Irskoj… osećaju da je sistem u kojem žive nepravedan i da ga treba menjati.

Ako prepišemo definiciju, prekarnost je termin kojim se opisuje činjenica da je danas veliki deo stanovništva subjekat fleksibilne eksploatacije ili “fleksoplotacije” (niske i nesigurne plate, nesigurno radno mesto, neredovni prihodi itd.) i egzistencijalnog prekarijata (visok rizik društvenog isključenja zbog niskih primanja, visoki troškovi života itd.). Ovi uslovi prekarijata utiču na sve oblike rada koji se tiču servisne ekonomije u užem smislu i celokupnog stanovništva u širem smislu, ali posebno pogađaju omladinu, žene i imigrante. Je li Marksov proletarijat u 21. veku postao Standingovim prekarijatom?

“Mrzim kad moram nekom reći: jesam li vam rekao”, kaže mi Standing dok prevrće neke papire i vadi ih iz fascikla. Redovni saradnik „Guardiana“ uvek nešto piše.

“Ali, pre dva meseca dobio sam od jednih nemačkih novina poziv da napišem kolumnu o prekarijatu i o onome što će se s njim događati. Napisao sam da će uslediti nemiri u Londonu. Sad moram menjati tekst jer ga moram prilagoditi činjenici da su se neredi već dogodili, a oni ga nisu objavili tokom leta, želeći s njim započeti uvodnu temu jeseni.”

Možemo li početi? – pitam.

– Smeta li vam buka? Hoće li diktafon uhvatiti glasove?

Da, trebalo bi biti u redu – odgovaram jer je buka u italijanskom kafiću prilična.

– Jer, prekarijat je upravo vezan uz javne prostore. Jedno od njegovih obeležja i jest da se ljudi koji pripadaju prekarijatu koriste javnim prostorima i u njima se druže. Vlade sada nastoje ograničiti taj javni prostor za obične ljude; zatvaraju parkove, zatvaraju pabove, zatvaraju javne biblioteke, čak i javne toalete. U Mančesteru su sada, u sklopu mera štednje, ukinuli 900 od ukupno 1000 javnih WC-a. Ako to radite da biste smanjili troškove, onda te ljude stavljate u svojevrsne kaveze. Zašto prekarijat živi u javnim prostorima? Zato što su im kuće i stanovi skučeni, loše opremljeni i bolje im je što manje boraviti u njima. Oni trebaju te javne prostore jer se tamo druže, uče, socijalizuju. A država im sve to zatvara pred nosom.

U čemu vi vidite uzroke londonskih nereda?

– Stvarno mrzim predviđati loše stvari, ali u knjizi sam celo jedno poglavlje posvetio nečemu što se zove politika iz pakla. Ako se vlasti ne suoče s problemima, s besom i s pitanjima koje prekarijat postavlja, slede neredi.

Dobro, pre nego krenemo s dubljom analizom, recite ko su sve ljudi koji spadaju u klasu prekarijata? Ko su oni i šta im je zajedničko?

– Postoji nekoliko različitih kategorija: to su ljudi koji nemaju visoko obrazovanje i dolaze iz klasične radničke klase, rade – ako rade – na određeno vreme i ne mogu ostvarivati nikakve povlastice. Nisu kreditno sposobni, nemaju perspektivu i degradirani su. Oni uopšte ne razmišljaju o budućnosti i nemaju odnos saosećanja i solidarnosti s drugim ljudima. Odnosno, oni će iskoristiti priliku da nešto uzmu drugima ako je budu imali, na primer, ako vide da je neko razlupao izlog prodavnice, oni će ući u uzeti nešto iz nje jer se osećaju iskorišteno od sistema i zapravo ne mare za druge ljude. Ta solidarnost je namerno iskorenjena. Zatim, tu su ljudi koji su obrazovani, koji su završili visoke škole, koji su vrlo pametni i napredni, ali su frustrirani jer žive u društvu za koje misle da im ne pruža nikakvu šansu, nikakvu karijeru, nikakvu sigurnost pa ni osećaj pripadanja. Oni neće uzeti robu iz prodavnice, ali se osećaju kao da su napušteni od svih, kao očajnici. Ne vide da im politički predstavnici nude ikakvo rešenje. Ali, mi u Evropi se moramo bojati treće i najopasnije grupe prekarijata – to su oni koji su otpadnici stare radničke klase i oni koji slušaju sirene neofašista. Njima ti neofašisti govore: vi ste toliko slabi i uništeni zbog stranaca, zbog useljenika, zbog muslimana, zbog onih koji su drugačiji od vas. Morate ih izbaciti! Zajedno, sve ove grupe su nova, opasna klasa.

Zašto su opasni? Na šta su sve spremni?

– Još nisu ujedinjeni, ali to je pitanje vremena. Nisu ujedinjeni jer su nesigurni i smatraju se nedostojnima, ljudima bez vrednosti. Ali, sve ove slike koje vide, svi ovi protesti koji se događaju po svetu daju im nadu da ljudi kao oni imaju pravo i hrabrost da kažu da je dosta i da žele dostojno živeti. Globalizacija ih je uništila jer je ona otvorila svetsku ekonomiju i tržišnim takmičenjem slomila radnu snagu. Odjednom ste imali radnika na bacanje! Milijardu Kineza, milijardu Indijaca, stotinu miliona Vijetnamaca… koji su spremni raditi za trideseti deo plate evropskog radnika. I time ste ga uništili. Evropska radnička klasa pala je na kolena. Gazde su im rekle: moraćete prihvatiti manje plate. I tu su evropske vlade napravila faustovsku pogodbu.

U čemu se ona sastoji?

– Kad se tržište otvorilo, ljudi na vlasti znali su što će se dogoditi, da će plate pasti. Ako bi pale naglo, odmah bi došlo do protesta i političari bi otišli s vlasti. Umesto toga, napravili su pogodbu s bankama, s finansijskim sektorom. Ljudi su počeli puno lakše dobijati kredite, počeli su kupovati, prividno su počeli osećati neke povlastice. Ali, to je sve bilo veštački. Krediti su trebali odgoditi propast i prividno neutralizovati smanjivanje plata. Dvadeset godina ta je konstrukcija funkcionisala, mada je svima bilo jasno da se mora slomiti. Mogli ste dobiti kredit, a da niste bili za to sposobni, i počeli ste gomilati dugove. Isto je radila i država. To nije moglo trajati večno. Počela je finansijska kriza i odjednom se svet morao suočiti s činjenicom da vlade u SAD-u i Evropi imaju toliko dugova da moraju početi dramatično rezati sve izdatke. I ko to plaća? Finansijski kapital? Naravno da ne. Prekarijat.

Od 2008. prekarijat u svim evropskim zemljama sluša isto: morate stegnuti remen, smanjićemo izdatke za zdravstvo, za školstvo, za socijalu, za javne parkove, za vrtiće, za javne WC-e! I tu smo danas. Na prelomnici. Stvarnost je strašna jer vlade levog centra i vlade desnog centra potpuno se jednako ponašaju i one su ovu krizu pospešile i ubrzale te uništile celu jednu klasu. Politička neodgovornost s kojom smo suočeni tragična je i većinu nas trebala bi ozbiljno ljutiti. Istovremeno je klasa superbogataša debelo zaštićena od svega, a oni su ujedno i politički i finansijski sponzori ovih na vlasti. Njih nije briga šta se događa u Londonu jer su u avgust na svojim jahtama u Kanu ili u brdima u Davosu.

Ljudi koji plaćaju ceh su prekarijat.

Ali, od 2008. prekarijat raste i snaži.

Imaju li oni svoje političke predstavnike? Kako klasični predstavnici vlasti gledaju na prekarijat? Kao na pobunu najnižih društvenih slojeva?

– Ne, i ovde priča postaje uzbudljiva. U marksističkim kategorijama, prekarijat je klasa u nastajanju, još nije klasa za sebe. Razume nesigurnost, besna je, ali nema osećaj da ima pravo glasa. U prošlosti, ta je faza bila vrlo slična onome što smo imali pre nastanka klasične industrijske klase. Mi smo trenutno svedoci prekarijata u nastajanju.

Nedavno sam bio u Rimu i predstavljao sam knjigu. Na kraju predavanja prišla mi je grupa ljudi i pozvala me da dođem posetiti njihovo naselje jer su oni rimski prekarijat. Odveli su me tamo. Bile su to barake u kojima su živele stotine skvotera. Bilo ih je svih boja kože i životnih priča i svi oni su imali jedno zajedničko – bili su svesni da nisu deo društva. To su ljudi koji nose plastične kese i kopaju po kontejnerima. Ali, njihova energija bila je takva da se mogla osetiti. Počeli su se organizovati. Početkom listopada u Milanu održat će se konferencija i najava štrajka prekarijata Italije. Prekarijat se organizira i očito je da postaje svjestan svoje snage. Političari ih se već boje. U Italiji ih nazivaju “najvećim zlom Italije, najgorim slojem Italije”. A to govore korumpirani političari koji su pokrali vlastitu zemlju, oni koji su zaista najgori predstavnici svoje države. Mladi Italijani žele posao i priliku da pristojno žive, ne žele korupciju i neofašizam koji im servira Berluskoni.

Ipak, mada prekarijat nije tako jednoslojan, politička elita nastoji te ljude predstaviti kao “prljave, ružne, zle”, društveni otpad koji je spreman na pljačku i paljenje. Trebaju li se obični, “normalni”, ako ih tako možemo nazvati, ljudi bojati prekarijata i njegovih akcija? Postoji li opasnost da zavlada anarhija ili ulica? Zašto bi najniži sloj poštedeo one koji su malo iznad njih na društvenoj lestvici?

– To nije pametna politika. Zbog toga će tenzije samo rasti. Prekarijat time neće biti zaustavljen. Pogledajte Grčku. Tamošnji prekarijat je već organizovan, na ulici je. I indignadosi iz Španije su na ulici. U Hrvatskoj, mi u Engleskoj ili sada u Italiji, mi sutra možemo biti na ulici. Živimo u strašno nesigurnim vremenima u kojima je sve ono loše vrlo moguće, bojimo se. Ima nas puno koji se osećamo da smo na prelomnici. Dovoljna je sitnica, neki događaj, porast švajcarskog franka na primer, da postanete prekarijat. Niko nije izolovan. Na prekarijat ne smete gledati kao na šljam. Oni nisu šljam. To su ljudi kao što smo mi. Kad govorim studentima o tome, oni shvataju šta im želim reći. Razumeju da žive u svetu koji im neće puno ponuditi. Oni neće imati pristojan, lagodan, fin život, kao što su ga imali njihovi roditelji. Neće srećno odgajati unuke za 50 godina u kućici koju su sami sebi bez muke osigurali. Nekada smo se radovali budućnosti, a sada smo na nju ljuti. Tužni smo. Prekarijata se ne treba plašiti, nego treba biti svestan te klase i saosećati s njom. To smo izgubili. Saosećanje je nestalo. Otuđeni smo. Mislimo da moj problem nije vaš. Ali, kako prekarijat bude jači, shvatićemo da i mi možemo biti do njih i da zato moramo saosećati s tim ljudima. Srednja klasa i bogati, oni se boje lumpenprekarijata i trebaju ga se bojati. Ugrađuju sigurnosne kamere, imaju telohranitelje za svoju decu jer se boje da bi im rulja mogla učiniti ako vide da nose skupu odeću ili izlaze iz skupog automobila.

Ima li prekarijat ideologiju? Jesu li oni politički organizovani?

– Ideologija je uvek opasna reč, ali prekarijat zapravo počiva na idejama Francuske revolucije, na idejama jednakosti, slobode i bratstva. Ove će se ideje ponovno osmisliti i realizovati sada, u 21. veku. Uništili smo slobode, nismo jednaki, nismo solidarni. Ali, prekarijat će to promeniti. Jedna od najgorih posledica u neoliberalizmu jest upravo ta da je osiromašena većina ućutkana. Oni nemaju nikakva prava, nikakve slobode, nemaju glas. Kriminalizovali smo niže slojeve društva. Srednjoj klasi i bogatima takvi ljudi smetaju. Ne žele ih ni gledati. Odlučuju u njihovo ime, a da ih niko ništa ne pita. Sve to zaogrnuto je u veo demokratije. Istovremeno, imamo toliko neravnopravnosti u raspodeli bogatstva da nikada u istoriji, otkada je statistike, nije bilo takvih nejednakosti. I mi sebe zovemo modernim društvom?! Neravnopravnost su namerno proizveli tvorci neoliberalizma jer nejednakost stimuliše rast. No, nakon nekog vremena nejednakost stvara i ono što smo videli na ulicama Londona jer je to manifest nepravde.

Vi ste jedan od inicijatora organizacije koja traži pravednost u raspodeli bogatstva: i to ne da svaki građanin ima pravo na minimalac, nego na “osnovni dohodak” od kojeg može pristojno živeti. Tu vašu inicijativu prihvatio je bivši brazilski predsednik Lula i danas u Brazilu oko 50 miliona ljudi ima takvu vrstu prihoda. Ali, je li realno da se i druge zemlje povedu za tim primerom? Zapravo, pitam vas je li to radikalno?

– To bi trebalo biti temeljno ljudsko pravo. To i prekarijat traži, a ja se ovim bavim poslednjih 25 godina. Dugo vremena bio sam suočen s tim da su ljudi mislili da se radi o ludim idealistima, ali sada i ostali shvataju da je to moguće. Zemlje stvaraju bogatstvo, i bilo bi pravedno da imate neki udeo od njega jer ste vi i vaši preci radili za tu zemlju, generacije pre vas dale su svoj doprinos i vi ćete svojim radom dati doprinos generacijama koje dolaze. Mi danas zaista ne znamo je li razvoju više dao moj deda ili vaš i baš zbog toga, jer ne znamo, svi imamo pravo na neku vrstu socijalne dividende koju nam država treba omogućiti. Radi se o skromnim iznosima, ali o velikom civilizacijskom napretku. Ako imate društvo u kojima su ljudi sigurni i ne boje se šta im sutra nosi, tek onda ćete imati ljude koji tom društvu pripadaju, koji su solidarni, koji su produktivni i altruistični. To će prekarijat izneti na svojim plećima, takvu jednu vrstu reforme. Da sam vam pre 15 godina rekao da će 50 miliona ljudi u Brazilu primati taj temeljni dohodak, nasmejali biste mi se. Ali, danas je to stvarnost. I proširiće se dalje. Nisam zbog toga socijalista. Infantilno je lepiti političke etikete.

Moglo bi se očekivati da prekarijat predstavlja neka nova levica, sindikati… Zašto oni nisu zauzeli to mesto? U krajnjoj liniji, doneli bi im glasove?

– Levicu je uništio laburizam. Socijaldemokrate su pogrešili jer su stavili rad na pijedesetal i počeli su štititi smo one koji su radili u klasičnim poslovima. Oni koji nisu bili produktivni, ostavljeni su po strani, zanemareni. Tu je bila zamka. Žene su zanemarene i njihov se rad sistemski ignorisao, njihov doprinos i sve ono što rade kao žene i majke, sve je to odbačeno, sve se to smatralo normalnim. Rad nije samo produktivnost. Socijaldemokrate su smatrali da je zapošljavanje najvažnije. Ali, onda su plate postale previsoke i oni su prvi upali u klopku faustovske pogodbe. Morali su zadržati radnike, zadržati glasove, a nisu više to bili u stanju. Time su osnažili prekarijat. Levica je izgubila integritet, svoje saosećanje i poštenje i postala je politički manipulator koji želi samo glasove. To im se dogodilo u Velikoj Britaniji, u SAD-u, u Nemačkoj. Levica se mora vratiti svojim vrednostima, mora ponovno imati snagu za povratak na sveto trojstvo francuske revolucije i pravo moderno, ravnopravno društvo. Ne smemo se bojati. Ne treba nam promena ni parole koje je izgovarao Obama, treba nam hrabrost. Ako ne postanemo bolji svet, onda se bojim da ćemo dobiti novi fašizam. Čovek koji je nakon paljenja u Londonu uzeo bočicu vode iz trgovine koja je bila razbijena dobio je šest meseci zatvora po hitnom postupku. Izračunajte koliko bi onda samo brojni političari koji su ukrali goleme svote novca trebali godina, da ne kažem vekova, provesti u zatvoru? Tačno mogu zamisliti kakvu bi parodiju na to napravili Monti Pajtonovci…

Elita radi šta želi. Pljačka, uzima i gura nas prema dnu. One koji nisu toliko bogati kao oni, ne želi ni videti. Nažalost, u Evropi nas je sve više takvih. Svakog dana prekarijata je sve više. Nisam siguran da trebamo biti sretni zbog te masovnosti. Ali, na kraju će ta nova opasna klasa promeniti svet, to je sigurno. Mrzim kad moram reći: “Jesam li vam govorio?” Prekarijat će se u punoj snazi pokazati već ove jeseni.

Možemo li to nazvati revolucijom?

– Ne u starom smislu te reči, nije to klasična revolucija. To je više revolucija svesti. Prekarijat je svestan da može menjati stvari. U Grčkoj i Španiji svesni su toga. Znaju svoju snagu. Ja sam proživeo 1968. s revolucijom kao student, protestovao sam protiv rata u Vijetnamu, i pripadam tradiciji koja ima svoje uporište u evropskoj kulturi. Učio sam da su ljudi jednaki, da su ravnopravni, da trebamo živeti u zajednici i da trebamo misliti o drugima, da trebamo napredak. Moja generacija osetila je trenutak, te 1968. godine, šta znači sloboda i kako se bolje društvo može ostvarivati. Možda je to deo neke moje boemske naravi, ali celi život se zalažem za to bolje društvo. Nasledili smo neke vrednosti na koje trebamo biti ponosni, koje trebamo nadograđivati, a ne uništavati.

(Globus)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Danilo Vasic says:

    Realne prognoze i samo je pitanje vremena, kad ce da bukne nezaustavljiva revolucija.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *