ОВАКАВ ИЗРАЕЛ ЈЕ НАЈОПАСНИЈИ

ОВАКАВ ИЗРАЕЛ ЈЕ НАЈОПАСНИЈИ

31 октобра 2019

Бивши председнички кандидат на изборима у САД, Патрик Бјукенен, написао је: „Блиски исток и свет постали су свесни да Трамп не блефира кад каже да престају вечите ратне гаранције и да ће вратити америчке војнике кући из „бескрајних ратова“. Саудијци су схватили поруку када Сједињене Државе нису учиниле ништа да одговоре на ракетни и дроновски напад из Ирана – или од стране милиције коју подржава Иран – који је уништио половину нафтне производње Ријада.“ Саудијци су стога отпочели преговоре са хутским побуњеницима, са којима ратују у Јемену од 2015. године. Уз то, Ријад сада прижељкује разговоре и са Ираном. Другим речима, парадигма се почела мењати у другом правцу.

Трампове одлуке заиста јесу шокирале свет и оставиле за собом Твитер у САД ‘усијан’ од револта и огорчености. То је једна страна медаље повлачења америчких трупа из Сирије – осећај срама. Друга страна јесте да су, реално гледано, САД покушавале да остваре превише међусобно неспојивих циљева; свргнути председника Асада; оспорити и Русији и Ирану право на сферу утицаја у овом региону;и непопуларној курдској мањини (Курди су мањина чак и у североисточној Сирији) кроз пројекат креирања нације створити државицу која би се супротставила Дамаску. Са тако разноликим циљевима, а уз присуство Русије и Ирана који им се противе, САД нису оствариле ниједан.



Као што је Едвард Гибон тоном закаснелог реализма истакао у својој чувеној књизи Опадање и пропаст Римског царства, једном када се изгубе одређене вредности, пропадање и пад су неизбежни. Саудијска Арабија је одавно изгубила изворне квалитете који су Ибн Сауду донели власт, а без којих није могуће избећи пропаст (управо то се, према Гибонсовим уверљивим тврдњама, раније догодило и Риму).

Данашња Саудијска Арабија нема ни најмање елана да се уздигне, а живи лагодним животом.С друге стране, Хути су отелотворење тих гибонсовских кључних квалитета и врлина. Исход саудијско-јеменског конфликта који тренутно тиња предодређен је карактером његових учесника – не узимајући у обзир све друге различитости. Пентагон је, да будемо поштени, ово схватао од самог почетка, али је допустио да замах старих америчких савеза и анимозитета однесе превагу над овим кључним запажањем.

ВИЈЕТНАМСКА РЕВИЗИЈА

Чему дакле толико дреке и буке у Вашингтону због закаснелог прихватања стварности? Огорчење заправо није изненађујуће јер у његовом корену није само усиљена тобожња секирација због Курда, већ се ради о томе да је Трамп свом силом разбио у парампарчад две старе и повезане догме естаблишмента.

Једна нит овде тиче се Вијетнама, који је у САД увек присутан, вребајући иза кулиса. У том још увек формативном ратном искуству, више од две деценије учешћа и пола милиона америчких војника нису били довољни да се отклоне основне слабости америчких посредника на терену (мисли се на проамеричке трупе Републике Вијетнам; прим. прев.), који никад нису успевали да одрже борбене редове без америчке помоћи. На крају се све урушило под тежином конвенционалне инвазије северних Вијетнамаца, априла 1975. (пада ли вам на памет Авганистан?)

Ево у чему је ствар. Иако се већина историчара држи главних обриса горе наведеног наратива, велика већина високих војних званичника САД не дели то мишљење. Петреус, Матис, Мекмастер и други, ступили су у војну службу у тренутку када је војни престиж био на лошем гласу. Њих и њихове колеге учили су да је неуспех у Вијетнаму узрокован или кукавичлуком у Вашингтону (и на улицама широм државе), или због врховне војне команде која је била превише слаба да ефективно успостави ауторитет. Међутим, ниједна војна анализа поствијетнамске генерације официра никада није узела у обзир питање, „да ли је Вијетнамски рат био неопходан, да ли је у њега требало улазити и да ли је било могуће у њему победити“ (пада ли вам на памет Сирија?).

Не, ова перспектива налаже да се Вијетнамски рат могао и морао добити – само да је био примењен прави приступ. Тако је настала идеја ‘вечитог рата’, осмишљена да искуствено ‘докаже’ два главна ратна неписана правила (не ‘Клаузевиц’ или противпобуњеничка дејства), то јест да докаже да би обе стратегије, да су биле у потпуности примењене у Вијетнаму, засигурно довеле до америчке ‘победе’. (Матис је поновио ово становиште када је 2018. говорио о нуклеарној стратегији Трампове администрације. Америка, инсистирао је Матис, мора почети поново да побеђује).

Ова ревизионистичка верзија историје Вијетнамског рата започела је 1986. чланком Дејвида Петреуса у војном часопису Параметерс, у којем је изнео став да америчка војска није била припремљена за сукобе ниског интензитета (какав је био онај у Вијетнаму); и да би Америка победила не да је Вијетнамаца било мање, већ да им је пружен бољи отпор“. Одлучујућу доктрину противпобуњеничке борбе, Приручник за теренску службу 3-24, противпобуњеничке операције, надгледао је Дејвид Петреус, у сарадњи са још једним официром, генерал-пуковником Џејмсом Матисом (бившим америчким министром одбране), који се ове недеље жалио на Трампа због одлуке о повлачењу трупа из Сирија (потенцијално повлачење је управо разлог због којег је поднео оставку на место министра одбране).

Дакле, Трампов изворни тим који је називао „моји генерали“ чинили су управо они људи који су током последње три администрације радили на проширењу мисија противпобуњеничке борбе (COIN) на отприлике 70 одсто светских држава. У интервјуу из 2017. године Петреус је описао сукоб у Авганистану као „генерацијски“. Укратко, Трампови највиши војни саветници нису се чак ни претварали да ће ратови покренути након 11. септембра 2001. икада бити окончани. У суштини, документ о Националној стратегији Трампове администрације само је додао сјај „Америке на првом месту” на Бушову Националну стратегију из 2002. године, према којој ниједном такмацу не би смело бити дозвољено да доведе у питање политичку и финансијску доминацију САД.



Али ова противречност једноставно није била одржива. Трамп се у предизборној кампањи залагао управо за окончање вечитих ратова. А сада, када су председнички избори поново пред вратима, он је одбацио читаву културу вијетнамског ревизионизма. Критике које долазе из овог угла Трамп ће вероватно моћи да одбаци без већих проблема. Америчка јавност је сита ‘вечитих ратова’. Било како било, нова генерација званичника у Пентагону се преусмерила са доктрине противпобуњеничке борбе на доктрину ‘надметања великих сила’ и има намеру да направи заокрет са Блиског истока и усмери се на Кину.

ОДБАЦИВАЊЕ ВОЛФОВИЦЕВЕ ДОКТРИНЕ

Друга догма која је и даље дубоко усађена у одређене обрасце америчког начина размишљања – коју је Трамп такође разбио на делове – долази из другачије категорије, и далеко је опаснија. Ради се о ‘Волфовицевој доктрини’, садржаној у овој дебати из 1991. коју је тадашњи заменик министра одбране САД водио са генералом Веслијем Кларком. А за овако бласфемичан чин, Трамп може очекивати озбиљан контранапад.

Кларк: „Господине министре, мора да сте јако задовољни са учинком војске у операцији Пустињска олуја.“

Волфовиц: Па заправо и не баш, јер истина је да је требало да се решимо Садама Хусеина, а ми то нисмо урадили… Али једна ствар коју смо научили јесте да можемо војно интервенисати у региону Блиског истока, да нас Совјети неће зауставити. Сада имамо пет до десет година да почистимо те марионетске режиме СССР-а (Сирију, Иран, Ирак) пре него што се појави нова суперсила да нам се супротстави.“

Волфовицово размишљање је још експлицитније преузео Дејвид Вурмсер 1996. у свом документу Суочавање са државама у колапсу (који је проистекао из његовог доприноса озлоглашеном документу Чисти раскид који је раније исте године написао Ричард Перл за Бенјамина Нетанјахуа). Циљ оба документа био је директно супротстављање америчком ‘изолационистичком’ размишљању.

Данијел Санчез је приметио: „Вурмсер је окарактерисао промену режима у Ираку и Сирији (оба су била батистичка) као „ширење хаотичног слома“ секуларног арапског национализма, посебно баатизма. Он (је тврдио да је) „феномен баатизма“ од самог почетка био „убачени фактор стране, што ће рећи совјетске политике“ (…) и у складу са тиме саветовао је Западу да ‘скрати муке’ непријатељу којег је прегазило време – и да погура хладноратовску победу Америке до коначног циља.“ Памфлет Суочавање са државама у колапсу требало је да заједно са Чистим раскидом има велики утицај на ставове Вашингтона за време администрације Џорџа Буша млађег (у којој би службовао и Дејвид Вурмсер).

Оно што је пробудило дубоко укорењени бес неоконзервативаца према секуларно-националистичким арапским државама није само то што су оне – из неоконзервативне перспективе – представљале распадајуће остатке злог СССР-а, већ што је, почевши од 1953. па надаље, Русија пружала подршку тим секуларно-националистичким државама у свим њиховим сукобима са Израелом. То је било нешто што неоконзервативци нису могли нити толерисати, нити опростити. И Чисти раскид и Пројекат новог америчког века (PNAC) из 1997. били су искључиво засновани на широј америчкој политици која је имала за циљ да заштити Израел.

Ствар је у томе што је Вурмсер, указујући како рушилачки баатизам мора бити водећи приоритет у региону, истицао да „према секуларном арапском национализму не треба позакати нимало милости, чак ни зарад заустављања таласа исламског фундаментализма.“ (нагласио А. К.) Стога, није постојала друга могућност. Ствар је у томе да по овом питању САД нису имале другог избора до тога да се удруже са краљевима, емирима и владарима Блиског истока. И тако је и данас.

„ИЗРАЕЛ ЈЕ СЛЕДЕЋИ“

Заузврат, САД су овим државама пружале безбедносни кишобран и заштиту – барем до тренутка док Саудијска Арабија није остала без половине својих капацитета за прераду нафте при нападу на Арамко, када „Трамп није учинио ништа“ (речима Патрика Бјукенена). Гаранција ‘кишобрана’ је истекла. У овом контексту (одступања од америчких безбедносних обећања) Трамп је у пољу великог политичког ризика. Израел је у паници. Израелски дописници виде ове повезане догађаје као Трампов смртни ударац Израелу, „док се стратешки однос снага мења Израелу пред носом“. Израел је остављен сам: Смадар Пери пише за Једиот aхоронот (на хебрејском): „Трамп и не трепнувши напушта савезнике, а Израел је по свој прилици следећи.“ Бен Каспит запажа: „Заокрет у региону тера Израел да промени своје планове, преосмисли своје концепте и да се припреми за сценарије који су одавно остављени по страни. Један од таквих јесте и могућност уласка у рат на више фронтова у веома блиској будућности.“

Израелски коментатор Гилад Ацмон примећује:

Израел је у значајној мери погрешно управљао сукобом са Ираном. Више од деценију Израел је немилосрдно претио и настојао да застраши Иран. Одговор Ирана био је делотворан: полако, али сигурно Иран је опкољавао јеврејску државу. Израел нема заједничку границу са Ираном, али Иран је присутан на многим тачакама израелске границе (…) Недавни напади на нафтна постројења Саудијске Арабије имали су запањујућу прецизност, на мање од једног метра, упркос чињеници да су упућени са удаљености од преко 1.000 километара, што је Израелу послало јасну поруку. Иран би могао из западног Ирака да са високом прецизношћу нападне било коју мету у Израелу, без да буде разоткривен. То је доказало да је иранска технологија деценијама испред било чега што имају да понуде Израел, САД или Запад.

Са ове тачке гледишта, потпуно је нереално очекивати од Америке да у име Израела војно дејствује против Ирана. Трампове – по правилу неочекиване – реакције су убедиле војни естаблишмент Израела да је њихова држава препуштена да се самостално носи са иранском претњом. Америчка администрација вољна је да се обрачунава са Ираном само путем санкција, а Израел је до сада научио да се оне могу вратити као бумеранг. Иран гради технолошку и стратешку независност… Како сада ствари стоје, Израел је утрошио милијарде долара новца извученог из џепова америчких пореских обвезника за изградњу неупотребљивог антиракетног система, који би у најбољем случају могао имати ефекта против немачких Б2 ракета из 40-их година прошлог века. Израел се, још једном, припремао за погрешан рат.

Ето ‘главобоље’ за Трампа. Не ради се само о томе да га преовлађујући утицај Израела у америчком Конгресу и међу елитама води у политичко минско поље. Има и тога, наравно. Али много је опасније то што Израел из културолошких разлога не може променити курс. Закаснели Нетанјахуов одговор на Арамко био је „да Израел мора под хитно потрошити милијарде на одбрану”.

Логично, човек би могао очекивати да ће, у светлу нових околности, Израел поново размотрити своју стратегију према Ирану. Али могу ли они то? Није ли Израел превише посвећен идеји да је Иран оличење космичког зла? По овом питању је премала разлика између Ликуда и Ганцове плаво-беле коалиције. Хоће ли успаничени Израел радије покушати да некако поврати своју некадашњу регионалну војну „превласт“? Хоће ли Трамп успети да Америку држи на дистанци ако Израел то покуша?

Трамп вероватно мисли да је донео храбру одлуку (а раскид са конвенционалним начином размишљања заиста јесте храбар) да ослободи Америку „бескрајних ратова“. Али, примећује Бен Каспит, мораће да чува леђа од последица тога што Израел „након три године уверавања да је на победничкој страни, почиње да схвата да је заправо на губитничкој, или макар на напуштеној страни.“ Забринути и успаничени Израел је опасан Израел.

(За Стандард.рс превео Лука Угрица)

KOMENTARI



3 коментара

  1. Slobodanka says:

    Evo u ovom tekstu najrealnijih objašnjenja zašto Izrael više ne napada Siriju > 1. "Nedavni napadi na naftna postrojenja Saudijske Arabije (14.09.2019) imali su zapanjujuću preciznost, na manje od jednog metra, uprkos činjenici da su upućeni sa udaljenosti od preko 1.000 kilometara, što je Izraelu poslalo jasnu poruku. Iran bi mogao iz zapadnog Iraka da sa visokom preciznošću napadne bilo koju metu u Izraelu, bez da bude razotkriven. To je dokazalo da je iranska tehnologija decenijama ispred bilo čega što imaju da ponude Izrael, SAD ili Zapad." ... 2. "Zakasneli Netanjahuov odgovor na Aramko bio je „da Izrael mora pod hitno potrošiti milijarde na odbranu”. ... Samo dva dana pre nego što su pogodjeni ciljevi u Saudijskoj Arabiji Netanjahu je dana 12.09. 2019. izjavio: Nemamo izbora — idemo u rat. Izrael verovatno neće imati izbora i moraće da krene u rat u Pojasu Gaze. - I OD TADA gde su vesti o izraelskim napadima na Pojas Gaze? Ili na Siriju? JE LI MACA POJELA TAKVE VESTI?

    • Slobodanka says:

      Tako izgleda da Izrael je odustao od daljih napada bilo na Palestince bilo na Siriju i Liban dok još nešto ne razvije za svoju odbranu. Međutim u isto vreme Izrael ima još jedan veliki problem sa (ne)formiranjem vlade posle izbora. Najpre je predsednik Izraela Netanjahuu dao mogućnost da formira vladu, ali Netanijahu u tome nije uspeo. Sada to treba da uradi njegov politički rival i protivnik Ganc, ali i on ima slabe šanse da formira vladu Izraela. Zbog toga isto mogu da imaju ozbiljan zastoj.

      • persida says:

        Kakva steta sto se ne zna ko drma Izraelom, Putin ne zna koga da pozove u goste, kome da se dodvori. Putko na aparatima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u