Овде је и даље буре барута

Ovde je i dalje bure baruta

4 oktobra 2017

JEDAN od najznačajnijih autora i simbola zlatnog doba jugoslovenske kinematografije, reditelj, snimatelj, scenarista, montažer i profesor Karpo Aćimović Godina, bio je član žirija na upravo završenom, 10. Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije.

U pratećem programu, jedini esnafski festival koji okuplja reditelje iz regiona priredio je retrospektivu njegovih kultnih kratkih filmova nagrađivanih i u svetu – „Nedostaje mi Sonja Hening“, „O ljubavnim veštinama“, „Zdravi ljudi za razonodu“.

– Sedeo sam u sali i sa zanimanjem gledao reakciju leskovačke publike, baš onih mladih ljudi. Interesovalo me je da li ovi filmovi posle pedeset godina imaju nekog odjeka, i bio sam prijatno iznenađen. Svaki je primljen kao da je danas napravljen, nije se moglo naslutiti da su neka arheologija – kaže Karpo, u čijem su rediteljskom opusu antologijska dugometražna ostvarenja „Splav meduze“, „Veštački raj“, „Crveni bugi“, oko sto kratkih igranih filmova, i oko 30 onih koje je potpisao kao direktor fotografije („Okupacija u 26 slika“ i „Muke po Mati“ Lordana Zafranovića, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bahrudina Bate Čengića…).

* „Sonju Hening“ snimali ste 1972, na Festu, u jednom beogradskom potkrovlju, svoj način rada pred vašom kamerom otkrivali su Miloš Forman, Tinto Bras, Bak Henri, Fred Vajzman, Pol Morisi… To ipak pripada antologiji?

– Uvek sam se trudio da pronađem neki novi jezik, novu formu koju sam unosio u film. Radio sam po sopstvenom osećanju i prepuštajući se instiktu, često bez scenarija, imao sam u glavi samo ideju, skicu, i to sam pratio. Mislim da sam budan sanjao i realizovao svoje snove.

* Zbog „Ljubavnih veština“ samo što niste bili uhapšeni. Zašto nam ovi filmovi i danas deluju aktuelni, sveži i hrabri?

– Baš ta grupica filmova o kojoj govorimo je moj statički period, radio sam ih kad sam završio akademiju. Iako sam znao filmska pravila, imao sam potrebu da treba da učinim nešto što osećam i vidim, pa neka bude van pravila i van svega. Kao kad smisliš neku pesmu, pa je izbaciš iz sebe u jednom dahu. Na taj način sam pravio te filmove. Rekao sam sebi: imam viziju, i to će verovatno ispasti nešto suludo, nikako u nekim konvencijama klasičnog filmskog jezika, i možda zato ovi filmovi imaju taj dugački vek trajanja.

* Šta je za vas i danas najvažnije u filmskoj umetnosti?

– Ostati beskompromisan, svoj, pratiti svoju ideju i filozofiju. Nema mnogo autora u jugoslovenskoj kinematografiji koji su ostali beskompromisni. Jedan od njih je Želimir Žilnik. Postoji jedna famozna rečenica. Pozvao me je telefonom 1969. da radimo „Rane radove“, i rekao mi: „Karpo, dođi odmah, dobio sam film, ti ne znaš da snimaš, ja ne znam da režiram, možda će nastati nešto zanimljivo“. I nastalo je, dobili smo Zlatnog medveda u Berlinu. Mi smo se poznavali i pre tog filma, susretali smo se na amaterskim festivalima „Osmice“, i na osnovu toga me je pozvao za „Rane radove“. Žilnik, koji je i danas jedan od mojih najboljih prijatelja s kojim se čujem bar jednom nedeljno, svih ovih godina, od svog prvog kratkog filma, nije odstupio od svoje autorske linije. Ostao je hrabar, i u smislu ispovesti, i u smislu forme koju je napravio.

* Kad gledamo filmove crnog talasa, vidimo remek-dela koja su neponovljiva. Zašto više ne nailazimo na autore s takvim darom?

– Puno puta se pitam šta bi se dogodilo u kinematografiji ovog prostora da 1972. nije brutalno prekinut crni talas, kako su briljantne filmove Makavejeva, Aleksandra Saše Petrovića, Živojina Žike Pavlovića, Puriše Đorđevića, Žilnika nazvali tadašnji političari i partija. Oni su bili najveći uzlet jugoslovenskog filma u svetu, stvoren je, u stvari, jugoslovenski novi talas. Jer, to još nije bio vrhunac našeg filma, nego tek uzlet, i ostalo je otvoreno pitanje dokle bi stigao da nije bilo tog reza. Očigledno je bilo potrebno puno vremena da se te rane polako saniraju, jer tek sada osećam da ponovo dolazi nešto slično, što potvrđije i ovaj leskovački festival. Toliko kvalitetnih filmova upravo mladih reditelja odavno nisam video. To daje nadu da će se o filmu sa ovog našeg bivšeg zajedničkog prostora ponovo pričati u Evropi i svetu.

* Kako lično, kao „makedonski Slovenac“ ili „slovenački Makedonac“ danas doživljavate ovaj prostor?

– Ako odgovorim na to pitanje, moram da kažem da potičem iz izbegličke porodice. Moja majka Milena Godina bila je glumica u Mariboru pre Drugog svetskog rata, igrala je i družila se sa Hertom Has, bile su i u jednoj jakoj „levoj ćeliji“. Kad su je otpustili iz teatra, na sreću, pozvao ju je direktor Skopskog pozorišta, Risto Stefanovski, tako da je ona već tada postala izbeglica. U Skoplju se pred kraj rata udala za Makedonca, počeli smo, dakle, da spajamo sever i jug, i tu je rodila sestru i mene. Onda je došla nesrećna 1949, mog oca su oterali u zatvor, uzeli su nam kuću i sve što smo imali, majka je sa dvoje dece i dva kofera morala da nestane iz Skoplja u krugu od devet stotina kilometara, kako su joj naredili. Putovali smo nekim vozom kojim se prevozi stoka, opet kao izbeglice, nazad u Maribor. Ovaj prostor je, dakle, vrlo živ, ljudi se stalno prebacuju tamo-ovamo, i dok nisam postao profesor u Ljubljani, a to je bilo malo pre strašnih devedesetih godina, radio sam u svim centrima ove zemlje i bio sam „raseljena osoba“, iako u Sloveniji imam petoro dece. Ali kad god dođem na ovaj jug bivše Jugoslavije, tu mi, kako se kaže, drugačije miriše trava, i nešto se setno desi.

* Da li ste optimista kada je reč o budućnosti ove naše, nekada zajedničke domovine?

– Ovde je, nažalost, još uvek bure baruta. Kako god pratio, a pratim, naravno, sva politička događanja, nemam baš puno nade. Mislim da će doći još strašnije vreme, nadajmo se samo na verbalnom nivou.

* Koliko tome doprinosi i stav Evropske unije prema nama?

– Ima u tom stavu dosta cinizma, ali ovo što se nedavno pričalo u Briselu daje neki optimizam da bi se ta Evropa ipak nekako proširila, i olakšala prepreke za ulazak u njenu uniju. Ali ako ljudi ovde misle da je Slovenija bolje prihvaćena u Evropi od Srbije, to je zabluda. Spomenuo sam nedavno na jednoj konferenciji da je sedamdeset odsto robe koju nam uvoze škart u odnosu na ono što odmah preko granice možemo da kupimo od iste firme u njihovim zemljama. Za priču o Evropi imam sjajan primer – na festival u Leskovac putovao sam iz Beograda, a vozio me je jedan Leskovčanin. Pričao mi je usput da Srbija bez problema ulazi u Evropu. Pitam kako, a on kaže: „Polako – sa deset do dvadeset hiljada obrazovanih ljudi koji svake godine odavde odlaze da rade u Evropi“. Ali nije tako samo u Srbiji, odlaze mladi i iz Slovenije, Hrvatske, jer gde će – šta će, kad moraju da traže bolja mesta za egzistenciju i život.

JEDNA FAMILIJA

* ZANIMLJIVO je da filmski radnici sa ovog prostora nikada nisu prekidali saradnju, pa ni devedesetih godina.

– Mi smo uvek bili kao familija. I kad se govori o vremenu velike Jugoslavije, treba reći i to da si tada, kada dobiješ da snimaš film, zaista to dobijao sa velikim slovima. Imali smo novac, ljude koje smo želeli za saradnju, vremena za snimanje koliko smo tražili. Te naše Pule bile su nešto neponovljivo – s najvećim zanimanjem smo pratili šta će Žika Pavlović da uradi, ili Makavejev, Saša Petrović… Iskreno prijateljstvo filmskih radnika zadržalo se do danas, i bio sam srećan kad me je Darko Bajić pozvao da budem član žirija u Leskovcu. Izmislio je da taj festival ima formulu nekadašnje Pule i da nas ponovo okuplja, što je divno.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *