ОВО ЋЕ ОКРЕНУТИ СВЕТ НАГЛАВАЧКЕ: Ако дође на власт, Трамп ће склопити савез са Путином!

OVO ĆE OKRENUTI SVET NAGLAVAČKE: Ako dođe na vlast, Tramp će sklopiti savez sa Putinom!

12 januara 2016

484804Amerika će saznati ime svog novog predsednika 2016. godine, a nije isključeno da to bude Donald Tramp, kod koga su se uspostavile daleke, ali nesumnjivo dobre relacije prema Vladimiru Putinu.

Ali, ne treba gubiti iz vida: istorija poznaje više primera kako se naklonost kandidata za predsednike SAD prema Moskvi, kasnije pretvarala u mržnju.

Ovo što se dešava u poslednje dve godine između Moskve i Vašingtona, u stanju je da rastuži čak i nepopravljivog optimistu.

Sankcije, uzajamna optuživanja, nedvosmisleno zveckanje oružjem. I odjednom se u tom tmurnom oblaku, koji je prekrio nebo iznad rusko-američkih odnosa, pojavljuje mali zrak svetlosti, koji je u stanju da pri određenom sklopu okolnosti rastera te za obe strane neprijatne „oblake“.

Taj „zrak svetlosti“ – nije niko drugi već potencijalni kandidat za predsednika SAD iz redova Republikanske partije Donald Tramp.

Ako on stvarno dobije republikansku nominaciju za Belu kuću, njegov najverovatniji suparnik u borbi za nju biće demokratski kandidat Hilari Klinton.

U slučaju njene pobede, šanse za normalizaciju rusko-američkih odnosa nisu velike.

        Bivši državni sekretar je veoma razočarana rezultatima politike „resetovanja“, na čijem izvoru je i sama stajala.

Kako se ne prisetiti da je na simboličnom dugmetu – koje je Klinton morala da pritisne, zajedno sa ministrom inostranih poslove RF Sergejem Lavrovom – umesto reči „resetovanje“ bilo greškom napisano „preopterećeno“. Greška je postala proročka – i tako je i bilo u rusko-američkim odnosima.

Klinton smatra da Sjedinjene Države moraju da igraju aktivniju ulogu u širenju demokratije po celom svetu i da ne smeju samo pasivno da posmatraju kako se te vrednosti narušavaju u raznim delovima planete. To znači da pokušaji „demokratizacije“ Rusije, koji već razdražuju Kremlj, istovremeno smanjuju sferu njenog uticaja čak i na teritoriji bivšeg SSSR, a ona će se nastaviti.

Ali, sa Trampom će stvari verovatno drugačije stajati.

On je više puta izražavao simpatiju prema ruskom predsedniku, govoreći za njega da je „jak“ i „moćan“ lider, i da se „razlikuje“ od „ovoga koji sada upravlja Amerikom“ (Baraka Obame).

Široko rasprostranjene na Zapadu optužbe na račun Putina, zbog njegove navodne umešanosti u ubistva opozicionih novinara, Tramp je odbacivao kao – nedokazane. Biznismen-milijarder je takođe obećao da će se, u slučaju svog izbora na položaj predsednika SAD, „dogovoriti“ sa Putinom jer se oni „dobro“ odnose jedan prema drugom.

Sa svoje strane, predsednik Rusije takođe nije propuštao prilike da uputi Trampu neki kompliment – na primer da je on „talentovani i neosporni lider“ u američkoj predizbornoj trci.

Po proceni Huffington Post, između kandidata-milijardera i predsednika Rusije zaista ima mnogo zajedničkog.

Obojici se silno ne dopada Obama – i obojica žele da vide ozbiljne promene u spoljnoj politici SAD. I jedan i drugi vide sebe kao spasioce svojih država od nesreća koje su se na njih obrušile za vlasti Obame i Jeljcina. Obojica su oštri pragmatičari, mrze Islamsku državu, zajedno sa islamskim fundamentalistima i spremni su da pođu na krajnje mere da nestanu. Najzad, i Tramp i Putin se predstavljaju kao „mačoi“, spremni su da u slučaju potrebe postupe odlučno i da idu prema postavljenom cilju.

Uzajamni komplimenti Trampa i Putina stvaraju osećaj već viđenog.

        Nešto slično se već dešavalo u istoriji SSSR-a i Rusije. Setimo se 1960. godine, kada su na mesto predsednika SAD pretendovala dva kandidata – republikanac Ričard Nikson i demokrata Džon Kenedi. Simpatije šefa SSSR, Nikite Hruščova, otvoreno su bile na strani Kenedija.

Nikson mu se nije dopadao još od vremena čuvenih „kuhinjskih debata“, koje su se dogodile na američkoj izložbi u Sokoljnicima (u Moskvi) u julu 1959. godine.

Tada je Hruščov rekao Niksonu: „Vaša će deca živeti u komunizmu“, na šta mu je ovaj odgovorio: „Ne, gospodine premijeru, to će vaša deca živeti u slobodi“ (sin Hruščova, Sergej, živi u SAD i građanin je te zemlje). Sem toga, Nikson je bio potpredsednik u administraciji Dvajta Ajzenhauera, sa kojim se Hruščov posvađao posle incidenta sa U2, koji je bio oboren 1. maja 1960. godine nad teritorijom SSSR-a.

Postoje osnove za pretpostavku da je još pre predsedničkih izbora Kenedi znao: da ga Hruščov simpatiše u većoj meri, nego kandidata-republikanca Niksona.

Evo, kako se toga priseća u memoarima već pomenuti Hruščovljev sin „Nikita Hruščov: krize i rakete“:

„U slučaju njegovog izbora, otac je računao da sa njim pronađe zajednički jezik, u prvom redu u odnosu na nemačko pitanje. Uopšte uzev, otac je još letos počeo da „navija“ za Kenedija. Da mu pomogne, on, naravno, nije mogao. Otac je prekrasno shvatao: ako u SAD doznaju da je on na strani Kenedija, to će kandidata za predsednika, koštati gubitka većeg broja glasova“.

Shvatao je to, po svemu sudeći, i sam Kenedi. Inače, kako da se objasni fakat da su mnogobrojni pokušaji Hruščova da se sretne sa njim još pre izbora, kako svedoči bivši prvi zamenik ministra unutrašnjih poslova SSSR Georgije Kornienko, završili bez rezultata.

Ipak, prema rečima Sergeja Hruščova, da se odrekne od uticanja na izbor novog šefa Bele kuće njegov otac „takođe nije želeo, pe je odlučio da deluje postepeno, iza kulisa“.

Ta „zakulisna“ podrška izrazila se delimično i u sledećem. Kratko vreme pre izbora Hruščov je primio Henrija Kebota Lodža-mlađeg, koji je u svojstvu potpredsednika stavljao na glasanje svoju kandidaturu zajedno sa Ričardom Niksonom.

Nikson je veoma želeo da pre glasanja uz pomoć Hruščova oslobodi iz sovjetskih zatvora američke pilote-špijune: Pauersa iz oborenog U2 i dva preživela pilota uništenog 1. jula 1960. godine nad Severnim morem RB-47 (varijanta šestomotornog reaktivnog bombardera B-47 sa posadom od tri čoveka).


Jedan od ciljeva posete Lodža-mlađeg u Moskvu je bilo rešenje baš tog pitanja.

U slučaju pozitivne reakcije Kremlja, Nikson bi mogao da zapiše u svoju predizbornu aktivu važno diplomatsko dostignuće i tim samim da poveća šanse za pobedu nad Kenedijem.

        Shvatajući to, Hruščov je odbio da o sudbini pilota razgovara sa Lodžem, što, uostalom, nije značilo da šef Kremlja u to vreme nije bio već odlučio šta sa njima da se radi. Pauersa je nameravao da razmeni za sovjetskog obaveštajca pukovnika Rudolfa Abela (sadašnje ime – Vilijem Fišer), koji je u SAD osuđen 1957. godine (do razmene došlo 1962.). Što se pak tiče pilota sa RB-47, koji su se nalazili pod stražom bez suda, kao narušioci granica, to je generalni sekretar KPSS nameravao da to pitanje rešava sa novom administracijom.

„Naravno, on nije znao ko će pobediti. U slučaju poraza Kenedija, pilote bi vratili Niksonu. Ali posle izbora, a ne pre. Dok su otac i Lodž prijatno ćaskali, sećali su se prošlogodišnjeg putovanja (Hruščova u SAD) i razišli se.

        Hoću da istaknem da je odugovlačenju sa predajom zarobljenih američkih pilota, otac pridavao veliki, gotovo odlučujući značaj. Ne znam da li je taj korak imao neki uticaj na ishod izbora, ali on mu se u razgovorima često vraćao. Nije propustio da spomene tu epizodu i za vreme razgovora u četiri oka sa predsednikom Kenedijem u Beču. Prema očevim rečima, sagovornik mu se zahvalio za svojevrsnu podršku u predizbornoj borbi“, – tvrdi Sergej Hruščov.

Prema sinovljevom svedočenju, šef SSSR je „sijao od zadovoljstva“ kada je saznao za izbor Džona Ficdžeralda. „On je u šali govorio o pobedi Kenedija kao o svojevrsnom poklonu za praznik godišnjice Oktobarske revolucije, a i sam se u izvesnoj meri osećao kao učesnik izbora“.

Odmah posle ceremonije stupanja Džona Kenedija na dužnost, 26. januara 1961. godine, sovjetska vlada je vratila zarobljene američke pilote – RB-47.

Ipak ni za koga nije tajna do čega je došlo u sovjetsko-američkim odnosima posle izbora Kenedija.

U vezi sa „nemačkim pitanjem“ jednostavno im nije pošlo za rukom da se dogovore – kroz pola godine, posle stupanja Kenedija na dužnost, dogodila se Berlinska kriza, koja se umalo nije završila oružanim sukobom između SSSR i SAD. Nakon toga je Kenedi ocenjivao suprotstavljanje Istoka i Zapada kao globalnu borbu „između sila slobode i tiranije u miru“, a već u oktobru, čovečanstvo se našlo na pragu nuklearnog rata u toku Karipske krize.

Još jedan primer vredan pažnje je Ronald Regan, koji je poveo SAD u beskompromisni pohod protiv „imperije zla“.

        Da li je bio tvrdokorni antisovjeta i pre nego što je postao predsednik? Sasvim je moguće da nije.

O tome svedoče sećanja Vladimira Gubareva – bivšeg glavnog redaktora odeljenja nauke u „Pravdi“. On je 1975. godine pratio u vozu članove sovjetske i američke posade, koji su leteli prema programu „Apolon-Sojuz“.

Prema Gubarevu, upravo je Ronald Regan, koji je u to vreme bio guverner Kalifornije, priredio u njihovu čast grandiozni prijem: „On je pozvao dvesta najpoznatijih glumica Holivuda, i one su se dodvoravale momcima. Leonov je plesao sa Lizom Mineli“.

Moguće je da je to bilo prosto gostoprimstvo, organizovano u duhu holivudskog šou-a, ali nije isključeno da je na taj način Regan stvarno hteo da izrazi svoju iskrenu simpatiju i podršku pokušajima sovjetsko-američkog zbližavanja u godinama malo oslabelog, ali još uvek Hladnog rata, koji se nastavljao. U svakom slučaju, posle izbora Regana na položaj predsednika 1980. godine, krstaš je u njemu prevladao mirotvorca.

Prema mišljenju američkog Business Insider-a, šanse Donalda Trampa na pobedu mogu da budu čak veće nego što sugerišu ispitivanja javnog mnjenja.

Amerikanci su sami sebe saterali u mentalno-psihološki ćošak političke korektnosti i neke vrste samocenzure, toliko da u tom ćošku često nema mesta za slobodu govora. Mnogi se jednostavno ustručavaju da otvoreno priznaju da će glasati za „grubijana“, „ekstremistu“ i „šovinistu“ Trampa.

Vredi se podsetiti i izbora guvernera Kalifornije 1982. godine. Prema anketi i egzitpolu, ispostavilo se da tamnokoži kandidat Tom Bredli garantovano pobeđuje belog kandidata Džordža Dokmedžjana. Ipak je pobednik neočekivano postao ovaj drugi. Zašto?

Beli glasači, kojih je u Kaliforniji većina, jednostavno su lagali anketare, plašeći se optužbi zbog rasizma, a onda su u glasačkim kabinama davali glas „svome“. Potpuno je moguće da se slična situacija ponovi i sa Trampom.

Zašto neki američki političari menjaju gard nakon što postanu predsednici SAD?

Osvojivši Belu kuću, oni počinju da se orijentišu prema geopolitičkoj realnost, a takođe prema raspoloženju američkih vladajućih krugova.

Avaj, sadašnje delovanje Rusije se ocenjuje na Zapadu i u SAD kao pokušaj vraćanja u sovjetska vremena, kada je ona, tobože, upućivala izazov celom „slobodnom svetu“.

Slično shvatanje politike Moskve sreće se i kod američke političke elite (sa kojom šef Bele kuće nikada neće biti u konfliktu). I kod nje postoji organska potreba da se obuzdava „ruski ekspanzionizam“, što će neizostavno unositi elemente konfrontacije u odnose između dve zemlje.

Na tom planu Tramp može da se razlikuje od svojih prethodnika samo po tome što će se oslanjati u prvom redu na ekonomska sredstva pritiska, jer za njega, kako je primetio američki Politico, „glavni instrument spoljne politike ekonomija“.

Ovo znači da Rusija u vreme Trampa može da dobije ne samo nosače aviona već i atomske podmornice SAD u blizini svojih granica, već i novi moćan „plotun“ u vidu ekonomskih sankcija.

Sve u svemu, Huffington Post naglašava da kod Putina i Trampa – mada su iz raznih svetova – ima dosta zajedničkog. Toliko da se među njima može formirati čudna alijansa koja se retko može sresti u međunarodnoj politici.

Samo će vreme pokazati da li će Tramp pobediti na izborima i da li će imati priliku da uspostavi neobično tople rusko-američke odnose…

(za Fakti.org prevela Dušanka Đelekar)

KOMENTARI



3 komentara

  1. triglav says:

    ah, kako smo naivni: kao da bi figura na vrhu političke piramide o bilo čemu odlučivala. to su samo maske.

  2. Aleksandar says:

    Kamera je uhvatila Donalda Trampa u jednoj tipično musolinijevskoj pozi. Nikako ne mogu da verujem da bi Putin pravio ozbiljan dil s klovnom.

  3. ??? says:

    Svetu je dosta američke demokratije. Uvodite je u svoju kuću a svet ostavite bez demokratije i svi će biti sreti izadovoljni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *