ОВО ЈЕ ЈЕДИНА ИСТИНА! РАТ У ВУКОВАРУ почео убијањем Срба!

ОВО ЈЕ ЈЕДИНА ИСТИНА! РАТ У ВУКОВАРУ почео убијањем Срба!

18 новембра 2016

vukovar-43t

ВУКОВАР није и не може бити град херој. Може једино да буде град жртва! А истински хероји, уз 1.100 житеља настрадалих током те 1991, јесу његови становници који су преживели све страхоте у борби за голи живот. Данас ће се сви они, као и читав свет, сетити како је пре тачно 25 година завршено тромесечно систематско уништавање града.

Трагедију једног града Хрвати су вешто искористили да добију признање своје државе, а Срби су по ко зна који пут пред светом испали „лоши момци“, претрпели највеће жртве и изгубили све. Тај сценарио представници „хрватске младе демокрације“, уз свесрдну подршку спољних савезника, до танчина су испланирали – започели су крвави сукоб тамо где нико није мислио да је сукоб могућ, а све то на крају представили као своју „борбу од вишегодишњег угњетавања српских агресора“.

И док се у Хрватској спремају да данас гламурозно и уз „домољубни декор“ обележе „пад Вуковара“, протерани Срби још жале за битком изгубљеном за дипломатским столом.

За др Милорада Вишића, првог послератног председника општине, и још најмање 30.000 Срба из овог дела РСК који су после „мирне реинтеграције“ из 1995. у првом таласу напустили Хрватску, на данашњи дан, пре 25 година, Вуковар није „пао“. Он је ослобођен!

Вишић каже да је град на Вуки Србима отет после 3. маја 1991. и догађаја у Борову Селу. Хрвати су га предали тек пошто су потучене до ногу од стране ЈНА и локалних бораца. За слободу овог града погинуло је 1.217 војника, од којих су огромна већина Срби.

Наш саговорник, некада лекар у Комбинату „Борово“, био је потпредседник СДС од његовог формирања 10. јуна 1990. На српским положајима, с пушком у руци, нашао се одмах после 3. маја. По ослобађању Вуковара, постао је први човек града. Против њега у Хрватској нема оптужница, али му нема ни повратка тамо. За „Новости“, он се сећа како је све почело.

– На првим вишестраначким изборима у Хрватској, априла ’90. у Вуковару, на листама се нашло седам странака с предзнаком „хрватска“, и ниједна српска. СДС Јована Рашковића није био организован у овом делу републике и наши сународници су гласали листом за Рачанову левицу. То је била кардинална грешка.

На изборима за градоначелника Вуковара тада је победио Србин Славко Докмановић, који је остао на тој функцији од априла ’90. до 3. маја ’91. Од тада није долазио на посао. Градом су загосподарили Томислав Мерчеп и Благо Задро. Они су били „богови“ живота и смрти.

– Униформе Збора народне гарде у Вуковару почеле су да се виђају у рано пролеће 1991. Негде око 10. марта, у оближњим Богдановцима, наш комшија из Борова насеља Томислав Мерчеп постројио је 200 првих „зенги“ које су се убрзо нашле у граду. Први Вуковарци у ЗНГ били су бивши робијаш Мартин Дошен и Дамир Кнежевић (по оцу Црногорац). Тадашње паравојне јединице Хрватске регрутовале су стотине мушкараца, углавном из два вуковарска насеља Митница и Трпињска цеста. Оба ова рубна насеља никла су после 1945. од досељеника, удовица, очева и мајки усташа из западне Херцеговине и других усташких упоришта у Другом рату – сведочи Вишић.

Прича за себе је и како се наоружавала ова Туђманова гарда. Новац за оружје прикупљали су и из Србије и Босне!

– Тог пролећа у Загребу је изгласан закон о бесцаринском увозу аутомобила у Хрватску са Запада – сећа се наш саговорник. – ХДЗ је био иза свега, а аутомобили су се будзашто продавали по целој тадашњој СФРЈ. Затим се прешло на шверц алкохола. Пића најбољих југословенских произвођача била су упола јефтинија од регуларне цене у СФРЈ и шлепери с алкохолом ишли су ка свим републикама бивше државе. Од тако „створеног вишка капитала“ ХДЗ је куповао оружје за ЗНГ.

Град на Вуки и Дунаву, привредно чудо бивше земље, пре рата важио је за југословенски. Како прича Вишић, Срби су зарад братства и јединства од 1941. пристали да забораве своје порекло. Уосталом, то је био и услов у Хрватској уколико желите каријеру. На руководећим местима Вуковара, у привреди, просвети, здравству, све док ХДЗ није консолидовао власт, убедљиву већину чинили су Срби. Али…

– Огроман број паметних људи Срба није разумео нити веровао шта им се спрема – прича Вишић. – Почели су да се освешћују тек када су почеле да им стижу „лојалнице“ на радна места. Без „лојалности“ ХДЗ-у нико није могао да буде на руководећем месту. Стигле су и шаховница, путовница, „особна карта“… Затим су припадници МУП Хрватске поставили барикаде према српским селима и блокирали касарну у Вуковару.Хиљаде људи Срба нашло се заточено у граду под пуном контролом Томислава Мерчепа.

 

Када се после ослобађања Вуковара (за потребе тадашњег Југословенског комитета за испитивање ратних злочина) писала историја страдања Срба из овог краја, као прво убиство Србина у овом делу Источне Славоније наводи се случај Стевана Инића (63), из Бршадина, кога је 1. маја 1991. убио комшија Михаило Гленчир, истакнути усташа. Други убијени био је полицајац Симо Поњевић, такође из Бршадина, који је одбио да стави шаховницу на шапку. Њега су усмртиле колеге из станице на кућном прагу 26. јуна 1991. Тешко рањен, преминуо је на рукама мајке.

У Вуковару је прва жртве био Јован Јаковљевић, пословођа у трговини „Спорт“, а на мети Мерчепа нашао се јер је као пословођа одељења продаје спортског оружја из радње спаковао пушке и пиштоље и однео их у касарну ЈНА. То се догодило 29. јуна.

Смрт оца његов син Слободан описао је овако: – Наша је кућа била у потпуном окружењу, блокирана је и оближња улица како би било мање сведока. Тату су позвали да изађе, рекли су да су полицајци. Отац им је одговорио како могу да дођу сутра, да је касно и да не жели изаћи. Тада су викнули да ће у противном дићи кућу у ваздух. Видео је да нема куд и кренуо је напоље. Упалио је светло у ходнику и пришао вратима. Они који су били напољу видели су силуету мог оца и запуцали. Пао је главом према подруму, на месту је убијен. Младен Мркић, директор кооперације у „Вупику“, 31. јуна одведен је из самопослуге у коју је навратио пред повратак из фирме. Сачекала су га два аута из којих су изашла четворица мушкараца. Прво су га одвели у седиште Хрватске територијалне одбране, а онда на Дунав. Његово тело никад није нађено.

Већ 4. јула у рацији у Козарачкој улици у Борову насељу четири наоружане групе које су предводили Марушић, Росо, Задро и Гатало ухапсиле су осморо српских цивила међу којима су били Мијатовић и Стојановић. Сви су пронађени мртви…

 

– У јулу се још могло отићи из града – наставља Вишић. – Неке фирме су радиле и много Срба је изашло користећи „пропуснице“, да би, наводно, отишли на годишњи одмор. У августу, из града се већ тешко излазило. Они који су остали морали су у подруме. Из мемле су изашли на данашњи дан пре 25 година. На филмовима ТВ камера које су тада бележиле ослобађање Вуковара тачно се могло видети ко су били Срби а ко Хрвати.

ПАРАВОЈСКА И ОВЧАРА

– МЕНЕ и ЈНА у Вуковар је послао државни врх СФРЈ са задатком да разоружам паравојне формације и деблокирам касарну – сећа се пуковник Шљиванчанин. – Хрватска није тада била призната и једина регуларна војска била је ЈНА. Дакле, у Вуковару није почео рат Срба и Хрвата, већ сукоб с паравојском ХДЗ.

Шљиваначанин наводи да је прва жртва у Гардијској бригади био баш војник Хрват, Давор кога је мина погодила док је размештао шатор за кухињу. Додаје и да је велика срамота оно што се догодило после на Овчари, када су појединци одвели и убили више од 260 заробљених припадника ЗНГ. Каже, није био тамо, а према ономе што је чуо, ради се о освети за коју нема никаквог оправдања.

ПУКОВНИК ВЕСЕЛИН ШЉИВАНЧАНИН: МИТНИЦУ „ОСЛОБОДИЛИ“ НОВИНАРИ

ИМЕ пуковника Веселина Шљиванчанина постало је метафора за борбе у Вуковару. Пред сваки 18. новембар њему уредно стижу претећа писма из Хрватске, а ова република га и даље држи на црвеној потерници Интерпола. Потврђује нам да је и у четрвртак 17. новембра на кућну адресу „уредно“ примио писмо из Чапљине са салвом претњи породици и њему. Пуковник, 25 година од догађаја, открива, за „Новости“, и мало познату чињеницу о, како он каже, „паду Вуковара“.

– Заробили смо хрватског војника из Дедаковићевог штаба 16. новембра. Признао нам је да они редовно гледају само дневник ТВ Београд, јер све што кажемо испада истина, док њихови нон-стоп лажу извештавајући о томе како се њихове снаге одлично држе, чак и напредују. Следећег дана у Вуковару се појавила екипа РТВ Нови Сад.

Пуковник вели да је тада у камеру испричао како 18. крећу да „доврше“ ослобађање усташког упоришта Митница и да је тамо „остало“ још пар улица. Исте ноћи, пола сата касније, јавио му се хрватски заповедник Митнице Дмитар Караула, а одмах за њим и Марин Видић Били (Туђманов повереник за Вуковар) и заповедник положаја уз вуковарску болницу. Понудили су предају војницима ЈНА.

– Караула се предао достојанствено – сећа се Шљиванчан. -Постројио је своја 163 борца и шест официра и, уз команду „Усташе, мирно“, положили су оружје. Сви ови људи су данас живи и сведоче. Видић се предао другој јединици. Са њиховом предајом, и десетине хиљада људи из подрума изашло је напоље. Престао је сваки организовани отпор.

Шљиванчанин каже да се радило о класичном војном лукавству. Он је тада, насупрот борцима с Митнице, имао мање од 100 војника.

МИНИРАЊЕ

РАТ у Вуковару почео је почетком ’91. минирањем киоска „Борбе“ у овом граду – сећа се Милорад Вишић. Први српски локал који је миниран био је ћевабџиница Живојина Пејчића. После тога Срби су почели да набављају оружје и да држе ноћне страже. Минирали су и Срби један киоск „Вијесника“. Наш саговорник наводи да је то било надреално време. Срби и Хрвати су и даље преко дана седили у истим, својим кафанама, једни са другима, и „правили се луди“. Увече би свако отишао на своју страну.

(Вечерње новости)

KOMENTARI



6 коментара

  1. mila says:

    Sve mi to znamo,oni su vijekovima unazad nastojali da nas satru i jedini smo narod u svijetu nad kojim je u više navrata izvršen genocid,ali naš glas se slabo čuje jer mi forsiramo one koji nas utišavaju,jer su na našem čelu oni koji naš glas utišavaju.

  2. 369ta ppp says:

    Evo što vukovarski srbin (ne srbijanec, nego Srbin) ,ima za reći na portalu b92: Ovo je jedini dan kada me je sramota što sam Srbin. Moj rodni grad je srušen a Srbija ravnodušna čak i prema nama Srbima dinara nije uložila. Makar da je otvorila neku fabriku u Borovu Selu ako vec ne u Vukovaru. Tolika ravnodušnost da nam nije mogla obnoviti ni saborni hram u centru grada. Ljudi, kad tad, saznaće se ko je u Beogradu naredio da se grad sruši, postoji mogućnost da to čak nije Milošević već neko od generala JNA. Kad tad saznaće se a Srbija će morati uložiti bar neka sredstva ili platiti porodicama stradalih a tromesečnim bombardovanjem stradalo je i mnogo Srba. Mučna je bila 1991. i pitao sam se kome je Srbija pomagala u tom ratu ako su u Hrvatskoj srusena bas sva mesta gde ima puno Srba. Nama Srbima sigurno nije pomogla ni malo. Prvo sam Vukovarčanin pa onda Pravoslavac , Srbin ili sta vec, Vukovar je uvek prvi u mom srcu, tako je uvek bilo i ostaće jer živim u svom gradu.

    • ! says:

      Заблуда: ЈНА је била српска војска Истина: На челу ЈНА био је Вељко Кадијевић, Хрват по мајци, рођен у Хрватској, ожењен Хрватицом. Његови замјеници били су Хрват Јосип Грегорић и Словенац Стане Бровет. Од свих хрватских генерала у ЈНА, тада је на хрватску страну прешло мање од 25%, док је преко 75% хрватских генерала остало у ЈНА до краја рата у Вуковару. У вријеме битке за Вуковар Главни командант штаба Централне команде у Београду био је Хрват Андрија Силић, главни командант Ратног ваздухопловства био је Хрват Звонко Јурјевић (који је баш тада замјенио Хрвата Антона Туса), главни командант Југословенске ратне морнарице био је Хрват Божидар Грубишић, главни командант Центра високих војних школа у Београду био је Хрват Иван Радановић, главни командант Командно штабне академије Хрват Томислав Бјондић, главни командант Војне академије у Београду Хрват Мате Пехар, док је нешто прије рата у Вуковару Александар Васиљевић (поријеклом Бугарин) преузео КОС од Хрвата Миливоја Павичевића, који је и даље остао у ЈНА. Командант Прве Армије која је кренула у деблокаду своје касарне у Вуковару био је Александар Спировски, Македонац. Током цијеле 1991., дакле у вријеме борби за Вуковар, у саставу ЈНА био је велики број Хрвата, Муслимана, Македонаца, Црногораца и нешто мање Словенаца. Муслиманских официра тада је у ЈНА било око 500, а најпознатији су Атиф Дудаковић, Сефер Халиловић и Изет Нанић којег ће 1995. са леђа убити муслимани у Хрватској, док је са својим војницима чинио злочине над српским цивилима у Крајини који су бјежали од хрватске војске. И на свим осталим функцијама били су Хрвати. Од Титове смрти реално најутицајнија особа у Југославији био је премијер. Сво троје премијера након Титове смрти су били Хрвати. 1991. предсједник прједседништва СФР Југославије био је Хрват Стипе Месић, премијер Хрват Анте Марковић, министар вањских послова Хрват Будимир Лончар, начелник Службе безбједности Хрват Здравко Мустач…

  3. Riddick Bowe says:

    '''''Ljudi, kad tad, saznaće se ko je u Beogradu naredio da se grad sruši, postoji mogućnost da to čak nije Milošević već neko od generala JNA. Kad tad saznaće se a Srbija će morati uložiti bar neka sredstva ili platiti porodicama stradalih a tromesečnim bombardovanjem stradalo je i mnogo Srba. Mučna je bila 1991. i pitao sam se kome je Srbija pomagala u tom ratu ako su u Hrvatskoj srusena bas sva mesta gde ima puno Srba. Nama Srbima sigurno nije pomogla ni malo. Prvo sam Vukovarčanin pa onda Pravoslavac , Srbin ili sta vec, Vukovar je uvek prvi u mom srcu, tako je uvek bilo i ostaće jer živim u svom gradu.'''........... Šta reći ? Možda da rat u Vukovaru nije bio rat Srbije nego rat JNA sa hrvatskom paravojskom u Jugoslaviji u jugoslavenskom gradu Vukovaru. Spominje razaranja. Šta bi se desilo da u Americi ili Francuskoj paravojne postrojbe opkole kasarnu vojske i da pucaju na vojnike To bi trajalo možda 3 sata a onda bi sve bilo razrušeno. Ovaj jadnik ništa ne zna. On krivi Srbiju koja veze s ničim nema i krivi vojsku što je razarala grad u borbi sa 6 hiljada hrvatskih terorista. Bolje i sve razoriti nego da i dalje teroristi ubijaju srpske civile i dižu srpske kuće u zrak.

    • Lela says:

      Ovaj - ! says se LAŽNO predstavlja,da je Srbin ! Međutim,IMA nažalost takvih Srba,koji sami po sebi pljuju i pričaju i pišu NEISTINU o ratu 90 - tih i takvi su NAJGORI ! AKO političari i sudionici toga rata,a Hrvati i oni iz BiH pišu i govore PRAVU ISTINU,a sve više i STRANCI,visoko pozicionirani u tom vremenu,a MALOUMNI Srbi potvrđuju priče većine Hrvata,da su oni krivci,onda - što reći !?! Srbi su SAMI SEBI - NAJVEĆI NEPRIJATELJI,pa im drugi neprijatelji NISU niti potrebni ! U tom PREDNJAČE - SRPSKI POLITIČARI i to već dugi niz godina. Da je kralj Aleksandar prihvatio Londonski ugovor iz 1915.Srbi u Hrvatskoj NE BI doživjeli stradanja,niti 40 - tih,a niti 90 - tih !

  4. miha bukovac says:

    Mislim da je Blagoje Adžić bio glavi "strateg" rata. Tada je bio na čelu generalštaba (načelnik) on je taj rat video i kao neku svoju "satisfakciju" za svoje životne traume.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u