Ово је окупација

Ovo je okupacija

14 marta 2015

vlada-dimitrijevic1 6797Piše: Vladimir Dimitrijević

U nedavnom obraćanju Savetu bezbednosti UN ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov rekao je, govoreći o Imperiji SAD: „U trci za iluzijom globalnog gospodarenja koristi se široka gama neprihvatljivih metoda, kao što su pritisak na suverene države, pokušaji nametanja svojih odluka i standarda drugim zemljama u političkoj, ekonomskoj i ideološkoj oblasti. Za neposlušne u pripravnosti se drže tehnologije izazivanja unutrašnjih nereda i izvođenje operacija sračunatih na smenu režima. (…) Susrećemo se i sa pokušajima da se obezbedi dominacija u svetskim poslovima, da se rukovodi svime i svuda, da se jednostrano koristi vojna sila radi ostvarivanja i nametanja svojih interesa. Takav prilaz potpuno je nespojiv sa principima na kojima se temelje Ujedinjene nacije, a protivreči i objektivnoj tendenciji disperzije globalne ekonomske i političke moći“.

Globalistički puzajući fašizam podrazumeva svoj trijumf kroz desuverenizaciju zemlje koja se uključuje u novi poredak: vlast, bez obzira kakvim putem je izabrana, ne vrši volju birača, nego volju okupatora, makar okupacija bila meka. Već decenijama, naročito od početka 90-tih godina 20. veka, niz država se suočava sa posledicama američkog intervencionizma; među njima, bila je i Srbija, izložena svim sredstvima pritiska: od upotrebe vojne sile NATO do izazivanja državnog prevrata.

DESUVERENIZACIJA

Ovo je mnogo puta rečeno. Ali krajnje je vreme da se izvuku konsekvence i da se delatno kaže: Srbija posle 5. oktobra 2000. više nije suverena država; ona je pod okupacijom. Mekom, doduše, u kojoj nema streljanja i vešanja, ali koja ima “ratne” efekte na demografiju – od popisa 2002. do popisa 2011. Srbija je izgubila 400 hiljada ljudi. Neki su otišli van zemlje, a neki pod zemlju.

Zato uopšte nije čudno što se u uslovima meke okupacije redovno mogu čitati ovakve vesti: bivši šef CIA drži ključne medije u Srbiji ; Soroš kupio najvažnije firme srbske prehrambene industrije i sprema se da kupi fabriku lekova čuvenu Galeniku; predstoji prodaja EPS i Telekoma strancima… Privreda, na osnovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i drugih kolonijalnih dokumenata, tone u propast; Vojska Srbije se oslobađa potonjih ostataka svog naoružanja. Srbski narod je protiv NATO – uvlače ga u NATO; srbski narod je za saradnju sa Rusijom – tu saradnju vlast nevešto glumi; srbski narod je protiv neoliberalne šok-terapije – ona se sprovodi; srbski narod je protiv gej-parade – ona se održava, a štiti je hiljade policajaca, čak i vojska… Kakva demokratija je u pitanju? Okupacijska, naravno.

OKUPACIJSKA PROŠLOST

Srbija je bila okupirana u Prvom i Drugom svetskom ratu. U Prvom ratu okupatori su bili Austrougari. Oni su neposredno vladali, goneći i ubijajući sve koji su im bili sumnjivi. Preko 150 hiljada Srba odvedeno je u logore. Trudili su se i da „denacifikuju“ okupirane – u školama su nametnuli učenje nemačkog i mađarskog jezika i latinicu kao osnovno pismo. Iako su imali svoje ljude, izdajnike srbstva, među pokorenima ipak nisu formirali kolaboracijsku vlast.

Od 1941. do 1944. Nemci su pokušavali da ubede Srbe da je kolaborantska vlada đenerala Nedića relativno samostalna. Prava slika, međutim, bila je sledeća: „Okupacione vlasti su obezbedile uvid u rad ministarstava Srbije uspostavljanjem sistema potpune kontrole njihovog rada. Za svako ministarstvo određen je poseban cenzor, kroz čije je ruke prolazila sva pošta ministarstva. Organizovano je i prisluškivanje telegrafskih i telefonskih veza ministarstava i njihovih organa i ustanova na terenu. Sa svoje strane, Gestapo i druge obaveštajno-bezbedonosne organizacije izgradile su mrežu tajnih agenata, preko koje su se informisale o zbivanjima i ljudima u celom aparatu kvislinške uprave. Sve je to predstavljalo oči i uši okupacionih vlasti, što im je omogućavalo da blagovremeno intervenišu i ispunjavaju svoju naredbodavnu ulogu“ [5, 1000].

Danas je zgrada Američke ambasade u Beogradu špijunski centar za Balkan a gaulajteri Imperije haraju Srbijom, imajući svoje saradnike u državnom aparatu.

PRIMER MINISTARSTVA PROSVETE

Kada je posle Drugog svetskog rata suđeno ministru prosvete u kolaborantskoj vladi đenerala Milana Nedića – Veliboru Joniću – on je isticao da su Nemci vršili stalni nadzor nad radom njegovog ministarstva. U nemačkom Upravnom štabu nalazili su se oficiri zaduženi za kontrolu prosvete [8, 190]. Ljubinka Škodrić, istoričarka, kaže: „Nemački organi dostavljali su Ministarstvu prosvete plakate i ostali propagandni materijal u kome su hvaljene nemačke ustanove, školstvo, sistem studiranja i organizacija društvenog života. Ministarstvo je bilo dužno da taj materijal prosleđuje školama i da ga populariše“ [8, 193].

Milan Brdar, ugledni srbski filosof, bio je pomoćnik ministarke prosvete Ljiljane Čolić u prvoj Vladi Vojislava Koštunice, formiranoj 2004. U svojoj knjizi Hronika razorene Troje on svedoči o tome kako postpetooktobarska okupacija izgleda u prosveti: „Reformu obrazovanja od Đinđićeve Vlade pa do dana današnjeg u Srbiji ne vodi nijedna stranka, ni jedan naš vajni autoritet, nego Svetska banka, to zapamtite (…) obavezani smo državnim ugovorima koji direktno svedoče da je Srbija u kolonijalnom statusu“ [9, 113]. On kaže da je sasvim svejedno ko u vladi drži prosvetu jer „ministar, ili njegov zamenik, svakog četvrtka u 14.00 mora da dođe u zgradu preko puta Univerzitetske biblioteke, gde je sedište filijale Svetske banke, na konsultaciju sa službenikom iz Vašingtona, preko video bima“ [9, 114]. Kad je Ljiljana Čolić preuzela resor prosvete i kada je pokušala da otpusti 250 ljudi koje je zaposlio prethodni ministar i verni saradnik Vašingterne Gašo Knežević, a koji nisu imali nikakvog posla, činovnik Svetske banke je rekao da to ne može jer su u pitanju bili ljudi u službi imperijalnog mekog okupatora.

Svake godine u škole Srbije stiže tzv. Evropski dnevnik, koji štampa EU propaganda u nas, da se deli đacima. U brošuri se propagiraju „EU vrednosti“ (poput tolerisanja različitosti, od kojih su, zna se, najbitnije one seksualne); škole redovno sprovode sve EU propagandne akcije. Naravno, nacistička Nemačka i EU nisu isto: nacistička Nemačka je u širenje Trećeg rajha išla samo sa Italijom i Japanom kao saveznicima, a EU je sastavni deo Imperije, koja obuhvata kako SAD i njene satelite širom sveta (među kojima i EU), tako i institucije ekonomske okupacije, kakve su MMF, Svetska banka itd. Ali sličnost je očita: kao što se Nedićeva ministarstva ni o čemu nisu pitala, tako se i ministarstva postpetooktobarske Srbije ravnaju po naređenju NATO Imperije. I ništa se ne pitaju.

OKUPACIJSKA BUDUĆNOST

U Drugom svetskom ratu sudbina Srba je bila zapečaćena Hitlerovom voljom; on je naime specijalnom izaslaniku za Balkan Hermanu Nojbaheru rekao da su Srbi narod koji ne sme da živi uz Dunav. Kada je počeo napad Trećeg Rajha na Rusiju 1941, Srbi su digli ustanak protiv okupatora. Generalu Nediću, koji će posle nemačkih pretnji postati predsednik kolaborantske vlade nacionalnog spasa, general Dankelman je rekao da nemačka vojska nema ni vremena ni volje da guši ustanak, nego da će susedi Srbije, saveznici Rajha, umiriti istu svojim oružjem. A saveznici Rajha su na Balkanu bili i hrvatske ustaše, i bugarski fašisti, i šiptarski balisti, i mađarski hortijevci… Trebalo je da Bugari zauzmu istočnu Srbiju, Albanci Kosovo s Toplicom i Kuršumlijom, Mađari okolinu Beograda i Šumadiju, NDH – Mačvu, Podrinje i Posavinu do Kolubare… Nemci bi iselili Srbe iz Beograda, i on bi postao Princ Ojgenštat – Grad Princa Eugena.

Srbi su već dve decenije od strane Imperije narod potpuno satanizovan. Njihov „virus“, kako je govorio trilateralac Dejvid Gompert 1994, mora biti uništen. Jer opet se sprema rat protiv Rusije, i Srbi, potencijalni saveznici Rusa na Balkanu, moraju biti neutralisani. A agresor na Rusiju, oličen u NATO Imperiji, opet ima saveznike na Balkanu, tako istovetne sa saveznicima Trećeg Rajha.

Zato je poslednji čas da uzviknemo „okupacija“, i da krenemo da smišljamo načine oslobođenja. U suprotnom, može nam se ponoviti 1941. Jer, kako reče Hitler, narod kao što su Srbi ne sme da živi uz Dunav.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *