OVO JE PLAN ZAPADA ZA PREGOVORE – Evo kako hoće da prevare RUSIJU

Tweet

Autor: Igor KARAULOV, publicista i pesnik (Moskva)

UKRAJINSKA kontraofanziva već dva meseca udara „glavom“ o ruski odbrambeni zid i uništava rezerve koje Kijevu priprema NATO To je već izazvalo određeno uznemirenje u vladama zemalja alijanse. Tako je italijanski ministar odbrane, Gvido Krozeto, sa dubokim uzdahom, priznao da bi se uz takve „uspehe“ neprijateljstva mogla preterano odužiti i da bi, možda, bilo neophodno pribeći političkom, a ne vojnom rešenju sukoba.

Italija jeste lepa zemlja, ali ni o čemu ne odlučuje u svetskim poslovima. Uprkos tome, zanimljiva je izjava ministra – kao simptom procesa koji se odvijaju.

„Vojno rešenje“ je prva linija odbrane Zapada, a političko – druga. Lideri NATO, SAD, EU, sve vreme govore: samo „pobeda na bojnom polju“ i ništa drugo.

Ali, čak i ako se Zapad pomiri sa neizbežnošću okončanja rata – da li ćemo se složiti u razumevanju značenja „političke odluke“?

Alarmantno je što Krozeto veruje da bi političko rešenje bilo na štetu slobode i demokratije.

Nije baš uputno prečesto citirati Orvela, ali šta da se radi? Krozerto se faktički zalaže da rešenje za Ukrajinu ne povredi njenu slobodu da veliča Banderu i obezbedi demokratiju za njene naciste?

Ko je mogao da zamisli da će za Zapad, uključujući i navodno kulturnu zemlju Italiju, ovo postati vrednost?

Danas je minimalni zadatak NATO da trajno otrgne Ukrajinu od Rusije. U „granicama iz 1991. godine“. A najvažniji mu je da povuče nepremostivu liniju između naroda koji su donedavno činili jednu državu.

Da obezbedi aneksiju Ukrajine od strane Zapada.

To je za njih „prva linija odbrane“, to je ono što bi tamo nazvali čistom pobedom – barem u prvoj fazi konfrontacije sa Rusijom.

Ako se ipak napravi nepoželjni i „nedemokratski“ kompromis: šta će tačno biti predmet tog kompromisa – status cele Ukrajine ili sudbina pojedinih teritorija?

Čini mi se da su teritorije ono što je Zapad pre svega spreman da ustupi, a sigurno će ustupiti čim shvati da se ne mogu povratiti vojnom silom. Ali, ne kao deo „konačnog mirovnog rešenja“, već u funkciji primirja, proizvoljno dugog, ali nikoga ni za šta ne obavezujućeg.

Zapad će se, naravno, do kraja protiviti neutralnosti ostatka Ukrajine.

Pristalice ruske „partije mira“ ovo odavno reklamiraju kao „korejsku opciju“, navodno neizbežnu i svima prihvatljivu. Međutim, vredi se podsetiti da „korejska opcija“ podrazumeva – 70 godina redovnih oružanih provokacija, iako niko nije pokušao da Korejce sa obe strane linije razdvajanja za to vreme pretvori u Kineze ili Japance.

Situacija u Ukrajini je sasvim drugačija. Osim toga, za nas je mnogo poučnije iskustvo Minskih sporazuma, za koje ni Ukrajina ni evropske zemlje-garanti nisu ni pomišljali da ih ispune.

Novi sporazum te vrste značio bi, uzimajući u obzir zasićenost Ukrajine oružjem, stalne provokacije raketama dugog dometa i dronovima, pri čemu bi stradali ne samo Donjeck ili Nova Kahovka, već i Moskva – upravo ovako kako se se to dešava sada.

Šta je primirje na koje bi Zapad teoretski mogao da pristane, negde do kraja ove godine? Značilo bi: žrtvovanje dela teritorija, NATO bi dalo mogućnost da ostatak Ukrajine nasecka, skuva po NATO receptu i posluži.

Možemo biti sigurni da bi u ovom slučaju gradovi Sumi i Černigov bili odskočna daska NATO za napad na Rusiju.

A upravo je to opasnost zbog koje je Rusija i pokrenula specijalnu operaciju.

Sve u svemu, principi kompromisa za Rusiju su dijametralno suprotni. Jer, svaki razgovor o teritorijama za Moskvu je sporedan u odnosu na status Ukrajine u celini.

Poruka Rusije je: pokupite po Ukrajini svoje oružje koje je još celo i odlazite. Plus: prestanite i da pričate o njenom prijemu u NATO.

Zapad uopšte ne želi da čuje da je za Rusiju fundamentalni interes da vojna pretnja po nju nikad ne dolazi sa teritorija koje su bile deo njene države. Odnosno: da je za nju već i takva pretnja već – agresija.A i da se to ne odnosi samo na Ukrajinu.

Zapad, kada su u pitanju države njegovog kluba – dobro razume ovaj koncept. S

Evo, svežeg primera.

Tek što je došlo do puča u Nigeru, Emanuel Makron je već bio spreman da svim sredstvima, sve do vojne sile, zaštiti francuske građane u toj zemlji prvo, a drugo – francuske interese.

Dobro, građani su svetinja. Ali, šta su u toj zemlji francuski interesi?

Niger je tek 1884. godine, na konferenciji kolonijalnih predatora, bio uključen u francusku zonu uticaja. Zatim ga je Francuska osvojila i držala neko vreme – da bi ga 1960. navodno pustila u samostalno plivvanje.

Od tada je prošlo više od 60 godina, a Francuska, ispostavilo se, ima neke interese u Nigeru koji opravdavaju čak i vojnu intervenciju.

Francuska ima interese u nizu zemalja koje sa njom nisu ni na koji način nisu povezane ni etnički ni geografski.

Britanija, koja više nije gospodarica mora, ima interese na dalekim i nepotrebnim Foklandskim ostrvima.

Interesi Sjedinjenih Država zahtevaju da poslušne vlade sede na Kubi i u Venecueli, a za neposlušnost slede sankcije i pretnje. Istovremeno, Rusiji se uskraćuju bilo kakvi interesi van njene teritorije.

Dakle, izdržati ukrajinsko-NATO juriš na frontu do kraja – to je tek polovina bitke. Ništa manje teško neće biti ni kada budu želeli da nam nametnu „političko rešenje” u formi trampe teritorija za odbacivanje naših fundamentalnih interesa. A i značajnog dela našeg subjektiviteta.

Pritisak u prilog takvog „političkog rešenja” biće jak – pred Moskvom biće dosta iskušenja da se jeftino proda i jedan cilj zameni drugim.

Ipak, verujem da će Rusija u predstojećoj diplomatskoj borbi biti u stanju da insistira na svome.

(Fakti)

Tweet