Ово је почетак краја Ердогана!

Ovo je početak kraja Erdogana!

4 decembra 2015

dusan-prorokovic 67zh5Piše: Dušan Proroković

Svojevremeno sam, na jednom skupu sa većim brojem učesnika, ostao usamljen u odbrani tada izložene teze Mevluta Čavušoglua. Bila je to priča kako zapadne zemlje i međunarodne organizacije ne smeju da pritiskaju ostale u Evropi i na Bliskom istoku da po hitnoj proceduri prihvataju njihove standarde i vrednosti. Uređenje političkog sistema se tiče i istorijskih okolnosti i tradicionalnog društva i svaki pritisak javlja i kontrareakciju. A u zbiru, sve to dovodi do dugoročne destabilizacije. Čavušoglu je tada bio poslanik u turskom parlamentu (inače je i jedan od osnivača Erdoganovog AKP-a), a kasnije je postao i šef turske diplomatije. Zapamtio je moje postavljanje i bilo mu je interesantno da posle toga nekoliko puta porazgovaramo. Meni je bilo interesantno da od njega čujem odgovore o neoosmanističkoj doktrini Turske. Konkretno, zanimalo me kako Turska misli da ojača svoje prisustvo na Balkanu, bez paktiranja sa Bugarima i Srbima. Preterano oslanjanje na muhamedanski faktor, to jest na Albance i muslimane u BiH, može samo izazvati kontrareakciju ostalih balkanskih država. I Turska će onda napraviti sebi više štete nego koristi. Razgovori su bili interesantni, a zaključak koji sam još pre nekoliko godina izvukao je da ipak ne postoji konzistentan odgovor na moja pitanja.

Ahmet Davutoglu, tvorac neoosmanističke geopolitičke koncepcije, je napisao rad koji je u teorijskom smislu odličan (u prevodu na srpski jezik „Strategijska dubina: međunarodni položaj Turske“, Službeni glasnik, Beograd, 2014). Međutim, često se dešava da je teorija jedno, a politička praksa nešto sasvim drugo. U teorijskim razmatranjima, pogotovo kada je o geopolitici reč, se definiše šta treba učiniti kako bi se postigao cilj, a u realpolitici se definiše šta može. Često ono što treba i ne može da se ostvari. Zato se i razrađuju različite taktike. Davutoglu je u osmišljavanju taktike potpuno omanuo. To su pokazali i pretposlednji izbori u Turskoj na kojima je AKP podbacio. Na poslednjim je uspeo da popravi rezultat, ali je to duga priča, koja se po svojoj prilici neće dobro završiti.

Elem, i Davutoglu i Erdogan su mnogo ranije nego što je trebalo počeli da se ponašaju kao da je Turska već uveliko postala velika sila. Kao da je neoosmanistička koncepcija već realizovana. Nesumnjivo, Turska je imala potencijal da to i postane, ali je ona suštinski predstavljala samo regionalnu silu. I to regionalnu silu koja je od 2009. godine ulazila iz jednog problema u drugi. Od cilja da Turska postane „država sa nula spoljnopolitičkih problema“, došlo se do pozicije da je postala „država sa nula prijatelja“. U odnosima sa SAD Erdogan je zatezao do linije pucanja, zbog sumnjičenja Vašingtona da podržava Fetulaha Gulena i sprema ga za „turskog Homeinija“ koji će se u jednom trenuktu vratiti u Ankaru i preuzeti vlast. Sa EU spor traje prilično dugo oko mnogih stvari, a migrantska kriza ga je samo produbila. Sa Izraelom su odnosi narušeni zbog preteranog uplitanja Turske u rešavanje palestinskog pitanja. Dok je u Siriji zvanična Ankara sve karte bacila na svrgavanje Bašara Asada ne izgradivši alternativnu poziciju. Paralelno, Erdogan je sve vreme zazirao od mogućnosti da Iran ojača svoju poziciju, što nije preterano ni krio.

Istovremeno je otvoreno previše frontova. Davutogluova računica, bezrezervno podržana od strane Erdogana, je imala sistemsku grešku i rezultat je morao biti loš. Sa Rusijom je Erdogan igrao vrlo oprezno, pokušavajući da na taj način stvori balans u spoljnopolitičkom nastupu, a sa Putinom je čak dogovorio strateški sporazum, koji se pre svega ticao energetske saradnje. U jednom trenutku se učinilo da to može predstavljati i odstupnicu u građenju alternativne pozicije Turske u Siriji. Posle poziva Asada da se Rusija uključi u borbu protiv terorizma na sirijskoj teritoriji na Bliskom istoku više ništa nije isto. Turska je svoje interese morala da brani u nekom novom okviru, koji je najpre mogla da dogovori sa Moskvom i verovatno Teheranom.




Međutim, kao i u drugim prilikama, Erdogan je pogrešio u odabiru taktike. Odlučio se na simetričnu reakciju, potpuno previđajući posledice. Poslednja, verovatno i kobna greška Erdogana, bila je obaranje ruskog borbenog aviona iznad Sirije. U odbrani svoje pozicije Erdogan i Davutoglu su se toliko zapetljali, da ne samo da u njihove odgovore više niko ne veruje, već su dobro poljuljali sopstveni legitimitet u međunarodnoj areni. Ko će sada verovati Erdoganu i smatrati ga za kredibilnog partnera? Ipak, najveći problem u celoj ovoj priči ne predstavlja što je napetost u tursko-ruskim odnosima porasla do tačke pucanja, već što ništa iz dosadašnjeg Erdoganovog postavljanja ne govori da on može da promeni svoju taktiku. Posle najave Davutoglua da se razmišlja o promeni ustava, kako bi Turska dobila čist predsednički sistem, više je nego očigledno da Erdogan ima nameru da nastavi sa preduzimanjem simetričnih odgovora na svaki novi izazov. Sasvim je moguće da on sada nekog preteranog izbora i nema. Ukoliko bi se povukao i pokazao popustljivost pred zahtevima Rusije, njegov rejting bi se strmoglavio. A šta može da znači nastavak dosadašnje Erdoganove taktike, trebalo bi da zanima ceo svet. Jer, akcijama u prethodne četiri godine, koje su bile usmerene na rušenje Asada po cenu saradnje sa Islamskom državom, a što je kulminiralo obaranjem ruskog aviona, Turska je potrošila sve kredite da učestvuje u budućim dogovorima o Siriji, a verovatno i o rekonfiguraciji Bliskog istoka. Nastavkom takvog ponašanja (dalje naoružavanje islamskih ekstremista, kopnena intervencija u regionu Alepa, intenziviranje akcija protiv turskih Kurda) sasvim je moguće da će doći i do rekonfiguracije Turske. Dovoljno je samo da Rusija snažnije podrži Kurde i da krizu iz Sirije preseli u Dijarbakir. Za razliku od Erdogana, Putin se pokazuje kao izvanredan realpolitičar i on preduzima asimetrične odgovore. Ne ulazi u direktne sukobe, niti pokušava da vodi bitke sa neizvesnim ishodom. Za sada, obezbedio je Siriju najmodernijim protivvazduhoplovnim sistemima, teritorija koju kontroliše Islamska država se smanjuje iz dana u dan, a za svoje poteze je obezbedio punu podršku regionalnih igrača (Iran, Irak), koji su mu potrebni za nesmetano izvođenje vojnih akcija. Ako se odluči da podrži Kurde, to neće biti jednostrani potez, već manvear dogovoren sa nizom drugih aktera (između ostalog, sasvim je moguće da će biti dogovoren i sa SAD).

U sukobu sa Putinom, Erdogan jednostavno ne može da pobedi. A ako prizna poraz u ovoj fazi rata, otvara se pitanje njegovog ostanka na vlasti u samoj Turskoj. Iako je moguće da će se Erdogan još neko vreme održati na čelu Turske, što zahvaljujući promenama ustava, što zahvaljujući poslednjem sporazumu sa EU koji mu donosi „svež politički vazduh“ (tri milijarde evra za zbrinjavanje migranata plus bezvizni režim), biće to period mučenja i za njega i još više za Tursku. Podbacio je u utvrđivanju taktike, zajedno sa premijerom Davutogluom, kojem je posle svega poverio još jedan mandat. Neoosmanistička doktrina je otvorila puno pitanja, koja su zahtevala konzistentan odgovor i asimetričan pristup u realizaciji. Turska vlast to nije imala. Sada je dospela u ćorsokak iz kojeg ne može izaći bez velikih posledica.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *