Ovo je rezultat Aleksandra Vučića, a ne SNS-a

Ovo je rezultat Aleksandra Vučića, a ne SNS-a

20 marta 2014

boris-begovic-foto-ZZE-JOVANOVICHPiše: Boris Begović

Da, upravo tako – nekada se osvajala i preuzimala vlast, a danas se, politički korektnim rečnikom, izbeljenim od eufemizama, preuzima odgovornost. Verovatno usled velikih izazova, nikako problema, s kojima se suočavamo. Shodno tome, niko i ne govori o bilo kakvoj vlasti posle upravo održanih parlamentarnih izbora. A kakvi su to izbori bili!

Rezultat pobednika od skoro 49 odsto glasova dosad nije zabeležen u srpskoj političkoj istoriji posle ponovnog uspostavljanja višestranačkog političkog života. Ni politička superzvezda s početka devedesetih nije uspela da osvoji toliki procenat glasova (doduše, uz veću izlaznost, osvojio je veći broj glasova). Ovo je rezultat Aleksandra Vučića, nove političke superzvezde, a ne SNS-a, koji teško da je politička stranka, već je jednostavno koalicija zainteresovanih i stručno-tehnička služba podrške superzvezdi. Jedino što niko od njih nema političku težinu – od službe se to i ne očekuje.

Evo nekoliko osnovnih napomena u vezi sa srpskom postizbornom stvarnošću.

Prvo, Aleksandar Vučić je sam. Na strani tražnje, biračko telo očekuje od njega, ne od njegove stranke, izbavljanje iz gliba u kome se Srbija nalazi. Nisu birači gledali ko je na listi, nego ko je nosilac liste. Na strani ponude, jasno je da oni koji predstavljaju sam politički vrh SNS-a, oni koji su ga okruživali na postizbornoj konferenciji za štampu, teško da sami za sebe imaju bilo kakvu značajnu političku težinu. Zato SNS nema (obelodanjenog) kandidata za gradonačelnika Beograda.

Drugo, za dosadašnjeg PPV-a, a sada budućeg predsednika vlade, više nema nikakvih izgovora. Neko ko u parlamentu ima apsolutnu većinu, a uz podršku dve od tri manjinske partije i dvotrećinsku, nema više potrebe za bilo kakvim kompromisom kako bi ostvario svoje vizije (ukoliko ih ima). Slogani tipa „svom snagom u reforme” sada dobijaju na punoj svojoj težini kao izborno obećanje. Isključivo od samog Aleksandra Vučića zavisi da li će ga ispuniti. Za rezultate reforme (ukoliko je bude bilo) dobiće sve zasluge, za njihov nedostatak samo će on snositi političku krivicu.

Treće, stvari u Srbiji danas su prilično jednostavne: isuviše mnogo ljudi uopšte ne radi ili nedovoljno radi. Pri tome su jedni dobro plaćeni za to (najveći deo onih koji su zaposleni u javnom sektoru), a drugi nisu, budući da su nezaposleni. To pokazuje da je nivo privredne aktivnosti u Srbiji isuviše nizak da bi se moglo govoriti o iole pristojnom životu. Na tom planu se ništa ne može promeniti hapšenjima i sudskim procesima, niti pojedinačnim spektakularnim investicijama, na zemlji, u vazduhu ili na vodi, koje se najavljuju.

Te stvari se menjaju samo korenitim strukturnim i institucionalnim reformama. Strukturnim, pre svega restrukturiranjem javnog sektora, što podrazumeva da mnogi u njemu zaposleni ostanu bez posla, a da oni koji ostanu rade daleko efikasnije, da javna preduzeća postanu preduzeća i da se dobar deo njih privatizuje, a da čuvena preduzeća u državnom vlasništvu prestanu da postoje. Institucionalnim, pre svega onim kojima se poboljšava poslovno okruženje, što znači sve ono što ide u prilog investitorima – stranim i domaćim, velikim ili malim, ali uvek privatnim. Pa će onda takvi investitori, veliki broj njih, malih i srednjih, ne neminovno ogromnih, imati interes da investiraju, započinju poslovne poduhvate i upošljavaju ljude.

Zaklinjanje u reforme i sprovođenje reformi dve su fundamentalno različite stvari. Ovo prvo ne traži veliko umeće – pogledajte samo Čedu Jovanovića – i ne boli. Ovo drugo, sprovođenje reforme, zahteva umeće i boli, veoma boli. Radi se o tome da reformama uvek neko gubi. Da bi reforme u Srbiji bile delotvorne, mnogi će dosta izgubiti. Izgubiće oni koji su zaštićeni, koji ništa ne rade, niti se trude da bilo šta rade, koji nisu kompetentni, oni koje ne žele da se menjaju na bolje, oni koji su svoj život optimizovali na načelu: „Radio – ne radio, svira mi radio!” Ukoliko takvi dobro žive, društvu se ne piše dobro. A ukoliko budu izgubili lagodan život koji sada imaju, biće besni. Na koga? Ni na koga drugog osim na budućeg predsednika vlade – takvi su rezultati izbora.

Značajni političari se ne poznaju po tome koliko snažne (političke) udarce mogu da zadaju, već koliko dobro mogu da trpe udarce koje primaju. Aleksandar Vučić je u nedelju uveče objavio da se neće boriti za sledeće izbore, već „za buduće generacije”. Borba za buduće generacije u Srbiji neminovno znači da moraju da se trpe žestoki udarci koje će zadati sopstvena. „U dobru je lako dobar biti…”

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *