OVO JE TAJNA U SRBIJI! Sudbina Srba je određena 1928. godine u Drezdenu!
6 decembra 2016
Prošlo je osam decenija od jednog skupa jugoslovenskih komunista, koji je u politički život tadašnje države uveo mržnju prema Srbima i nacrtao granice država koje će se roditi početkom devedesetih.
Ulupao sam decenije, od toga preko trideset u novinarstvu, namenski pročitao brežuljak knjiga, dokumenata, zapisnika, istorijskih udžbenika, sećanja učesnika važnih događaja, analiza ideološki protkanih i analiza oslobođenih ideologija, razgovarao sa ljudima, sve tragajući za rešenjem jedne misterije, ali … nije vredelo. Nikada nisam dokučio odgovor na pitanje zbog čega se komunizam, sa svim pojavnim oblicima na prostoru bivše Jugoslavije, najdublje ukorenio kod Srba, iako je ta ideologija u bivšoj državi jedino Srbima donela ogromna stradanja, muke, proterivanja, gubitak teritorija. Odnosno, zbog čega mnogi Srbi i danas poštuju komunističke vođe koje su im nanele više zla nego Hitlerove divizije. Preterujem? Ne, nažalost. Onaj ko hoće, može da sazna, samo je pitanje truda i vremena.
Genocid nad Srbima
Nekoliko puta do sada ukazivao sam na jedan datum i događaj iz istorije Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) koji se decenijama vrlo smerno, uporno i pedantno sakriva od srpske javnosti. Da, u pitanju je Četvrti kongres KPJ održan 1928. godine u Drezdenu. Značaj tog skupa, rasprava na njemu, programski dokumenti koji su usvojeni, osnov su svih kasnijih antisrpskih činjenja na prostoru Jugoslavije, uključujući – nemam problem da ovo kažem – genocid koji su ustaše u NDH provele nad Srbima. Tvrdnja jeste jaka, ali su dokazi još jači.
Šta se to dogodilo u Drezdenu, od 3. do 15. novembra 1928. godine na Četvrtom kongresu KPJ? Ko je bio tamo? Da li je taj skup jugoslovenskih komunista zaista naduo jedra ustaškog pokreta, ohrabrio svako antisrpsko delovanje u budućnosti, postavio temelje budućih nezavisnih država, a na štetu Srba, stvorio embrione budućih naroda koji će nastati iz srpskog bića i živeti na patološkoj mržnji prema Srbima? Svaki odgovor na ova pitanja je potvrdan.
Dakle, u Drezdenu je na početku Kongresa, u analizi političkog stanja u Kraljevini SHS, konstatovano da su stvaranjem te države južnih Slovena pod vlast velikosrpske buržoazije stavljeni Slovenci, Hrvati, Crnogorci, ali i znatna albanska, bugarska i mađarska područja. Ova konstatacija i ono što sledi, izvučeno je iz dokumenata KPJ, i ne predstavlja ni najmanju tajnu. Ne upotrebljavam navodnike iz razloga što su sve te tvrdnje bukvalno prepisane i nesumnjivo su autentične.
KPJ označila je srpsku buržoaziju i vojsku Monarhije kao svog glavnog neprijatelja, podvlačeći da se borba mora preneti u samu Srbiju, kao bazu hegemonističkog režima, a da ta borba mora da započne priznavanjem otcepljenja etničkim zajednicama koje to žele i oružanim ustankom, odnosno izazivanjem oružane pobune u zemlji, njenim rasturanjem i stvaranjem novih država na ruševinama Kraljevine SHS. To se vrlo precizno navodi u dokumentu Kongresa, nazvanom „Rezolucija o privrednom i političkom položaju“, gde stoji da će se KPJ boriti za uspostavu nezavisne Hrvatske, nezavisne Crne Gore, Makedonije i nezavisne Slovenije, dok će mađarskoj manjini u Vojvodini dati pravo na otcepljenje. Posebna pažnja posvećena je „albanskom pitanju“ za koje su delegati Četvrtog kongresa KPJ rekli da je suštinsko. Konstatuje se da je posle Prvog svetskog rata jedna trećina sveukupnog albanskog stanovništva pala pod vladavinu ugnjetačkog režima velikosrpske buržoazije i naglašava da je oslobođenje tog naroda od srpske okupacije moguće samo kroz sveopšti ustanak.
„Velika Albanija“
U ovom smislu jugokomunisti su te 1928. godine pozvali „Kosovski komitet“ da se digne protiv srpske okupacije, kao i radničku klasu na tom prostoru Balkana da ustanak podrži i pomogne kako bi se spojio ugnjeteni i raskomadani albanski narod i stvorio svoju nezavisnu i ujedinjenu Albaniju. Skrećem pažnju na ovo „ujedinjenu“, pošto se radi o pozivu na stvaranje „velike Albanije“, ovoga što danas imamo; Albanija, Kosovo i zapadna Makedonija, prostor nastanjen isključivo Šiptarima, na kojem samo formalno postoje granice. U praksi je to jedinstven teritorij i preostaje samo njegovo proglašenje za jednu državu, sa delom Crne Gore u njoj, što je ovih dana najavio i Adem Demaći.
E sada dolazimo do „Akcionog programa“ najvažnijeg dokumenta Četvrtog kongresa KPJ koji izaziva jezu i osam decenija posle tog za Jugoslaviju i Srbe sudbonosnog događaja. U njemu se naglašava da u tim danima samo KPJ pomaže borbu potlačenih naroda za oslobađanje od velikosrpske okupacije, ali da to jugo-komuniste neće omesti, ni demoralisati. Komunisti u spomenutom dokumentu otvoreno pozivaju sve nacionalno-revolucionarne organizacije u Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Kosovu i VMRO u Makedoniji, na „progon srpskih okupatora, srpskih trupa, činovnika i žandarma, kao i srpskih četnika iz Hrvatske, Slovenije, Dalmacije, Vojvodine, Bosne, Crne Gore, Makedonije i sa Kosova“. Na kraju dokumenta komunisti pozivaju sve potlačene narode, nesrbe, da odbiju služenje vojnog roka izvan svog zavičaja.
Neverovatno koliko sve ovo podseća na 1991. godinu. Tuđman, Kučan i Alija delovali su doslovno po uputstvima iz Drezdena.
Četvrti kongres izabrao je novi Centralni komitet i Politbiro u koji su ušli: Filip Filipović, Milan Gorkić, Gojko Vuković, Đuro Đaković, Jakov Žorga, Jovan Mališić, Đuro Salaj, Božo Vidas, Marko Mašanović, Laza Stefanović i Petar Radovanović. Za političkog sekretara izabran je Jovan Mališić, a za organizacionog Đuro Đaković. Kongres je, ovo je dodatno interesantno, osudio delovanje „desne frakcije“ KPJ, predvođene Simom Markovićem. O čemu se radi. Marković je bio jedan od najobrazovanijih komunista tog vremena u Evropi. Doktorirao je 26. juna 1913. godine, sa disertacijom „Opšta Rakatijeva jednačina prvog reda“, pred Odborom koji su činili Milutin Milanković i Mihajlo Petrović Alas. Marković je bio lični prijatelj Lenjina, član Izvršnog komiteta Kominterne, ali se nije slagao ni sa Kominternom, ni sa svojim partijskim drugovima u vezi sa pitanjem budućnosti Jugoslavije. On je branio stav da Jugoslaviju ne bi trebalo razbijati, da stvaranje nacionalnih država može da bude pogubno i tragično. Samo nekoliko meseci po okončanju Četvrtog kongresa rukovodstvo KPJ isključilo je Markovića iz svojih redova.
Da se vratimo i pojasnimo onaj deo gde spominjem komunistički vetar i ustaška jedra. Zvuči nestvarno, ali samo za neupućene. I jedni i drugi, komunisti i ustaše, imali su, videli smo, iste ciljeve na početku antisrpskog delovanja. I načini borbe bili su im isti. Jačih dokaza za tu tvrdnju ne bi trebalo tražiti izvan događaja koji istoričari definišu kao „Velebitski ustanak“.
Antifašistički ustanak
Dogodio se 1932. godine, samo četiri godine posle Kongresa KPJ i apela svim nesrpskim narodima, njihovim revolucionarnim i terorističkim organizacijama, da se dižu na ustanak protiv srpske okupacije. Pred kraj leta, te 1932, „Hrvatska revolucionarna organizacija“, poznata kao ustaše, predvođena Antom Pavelićem donosi odluku da se oružano napadnu institucije Kraljevine Jugoslavije u Lici, i na taj način otpočne borba za oslobađanje hrvatskog naroda od srpske okupacije. Taman kako su rekli i preporučili jugo-komunisti u Drezdenu. Pod okriljem noći, između šestog i sedmog septembra, ustaše predvođene Andrijom Artukovićem napadaju žandarmerijsku stanicu u selu Brušani, kod Gospića. Sukob je trajao manje od jednog sata, žandarmi su spremno odgovorili na napad i naterali pavelićevce da se povuku prema Velebitu. U pucnjavi je ubijen ustaša Stjepan Devčić, a jedan žandarm lakše je ranjen.
Tim povodom oglasila se i KPJ preko svog lista „Proleter“, koji, u broju 28, objavljuje tekst pod naslovom „Ustaški pokret u hrvatskim krajevima“ u kojem je, pored ostalog, pisalo: „Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka, i stavlja se potpuno na njihovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komuniste da taj pokret pomogne, organizuje i predvodi“.
Ovo poslednje, „predvodi“ nije realizovano sa ustašama, ali je u potpunosti primenjeno 1941. godine, u antifašističkom ustanku Srba u Hrvatskoj, kada su na teritorije sa srpskom većinom dolazili komunisti, Hrvati, predstavljali se kao protivnici ustaštva, srpski saborci, uzimali za sebe pozicije tzv političkih komesara, taj srpski ustanak protiv fašizma kanalisali u željenom smeru i na kraju ga pripisali isključivo sebi. Danas u Hrvatskoj, u priči o antifašizmu, Srbe niko ne spominje.
Nije vam potrebno više od pet minuta da na sto ispred sebe stavite zaključke Četvrtog kongresa KPJ, ono što danas imamo na prostoru bivše Jugoslavije i uporedite. Sve je ostvareno. Osim odvajanja Vojvodine.
(autor: Ratko Dmitrović / knjiga „Krst na križu“)
(priredio Intermagazin uz dozvolu autora; još ovakvih tekstova i istinitih priča o srpsko-hrvatskim odnosima možete pročitati u novoj knjizi Ratka Dmitrovića „Krst na križu“. Knjigu možete kupiti na kioscima i u pojedinim knjižarama)
KOMENTARI
22 komentara
Ostavite odgovor
NAJČITANIJE VESTI
INTERMAGAZIN NA FACEBOOK-u
NAJVIŠE KOMENTARA
Vesko says:
Proverio sam upravo. Strasno! Majku im..zlotvori komunisticki. Hvala za informaciju. Ko hoce da proveri: https://hr.wikisource.org/wiki/Proleter/Prosinac_1932._-_br._28
Lune says:
Hm,hmmm..Drezden je ponisten,i pored upornog dokazivanja, "topnistva" Ratka Dmitrovica,postoje i neke "beleske" o tome u Blajburgu i Kocevskom rogu, naravno ko hoce citace o tome.
ivan grozni says:
Na našu žalost i danas komunjare rade na razbijanju srbije i srba,komunjare ma to i srbi zatrovani komunizmom su izdajnici svoga roda.Imamo ih u skupštini srbije bar 80% koje bivših članova kpj koje dece (potomaka) članova kpj i mi očekujemo dobro da se desi srbiji,to je nemoguća misija dok se ne izvrši potpuna lustracija nad bivšim članovima kpj i njihovim potomcima.Počledajte samo šešelja draškovića nikolića da neidemo dalje sve sam kpj.
Bajetina says:
Baju ste izkljucili , zato i nema komentara???
kuka says:
Eh, Dmitroviću! Stvari stoje mnogo gore nego što se čine, mnogo crnje nego što možemo zamisliti i mnogo je sve tragičnije nego što možemo podneti. Pošto je naša sudbina tako strašna mnogi ljudi odbijaju da se sa njom suoče i odlučuju da budu varani. Pristaju na okove laži, zavaravaju sami sebe ubedjenjima kao što su ona: "Ni djavo nije tako crn kao što izgleda!" "Svi ljudi su braća!" "Ne može to biti!" "Treba biti optimista", previdjaju one mrvice istine koje im pojedinci ponude ili ih protumače kao pesimizam, teorije zavere ili zlu volju i ne čine ništa dok mu se ne namakne omča oko vrata, a tad je često prekasno. Mnogo puta sam i ovde i na drugim mestima izneo proverenu činjenicu da su komunizam i fašizam produkt Vatikana, da su smišljeni za to da se kroz trvenje ove dve ideologije istrebi slovensko, a pre svega srpsko stanovništvo Evrope, ali kao da mi niko nije poverovao. Ima mnogo razloga za nevericu, priznajem, ali svi moramo uložiti svaki napor da shvatimo šta se dešava. Jedino mesto koje u kontinuitetu već vekovima ima moć da nas uništava. On ima na raspolaganju sve potrebne resurse za ostvarenje ovog cilja: iskustvo od dva milenijuma, neizmerno bogatstvo, pristup svim institucijama svih evropskih zemalja, rojeve vrednih mrava (sveštenstva i vernika) koji će posvećeno i sa verničkom strašću izvršavati sve zadatke, čvrste saveze sa kraljevskim porodicama i političkim elitama, mesta i prostore za skrivanje i obavljanje prljavština koje treba sakriti... Šta nema? Nema mira. Dosadno mu je i žulja ga nešto iz prošlosti. U svojoj dokonoj svakodnevici razmaženog osionog gospodara sveta on smišlja ubistva pojedinačna i masovna, razaranja, pljačke i pakosti. Čime ga mi posebno izazivamo na akciju? Pre svega slabošću. U slabosti spadaju siromaštvo, slabe države i njihove institucije, mali ugled u svetu, a pre svega pomirljiv i tolerantan mentalitet i neodlučnost. Našoj slabosti i oni permanentno doprinose, održavaju je, neguju i uvećavaju, eliminišu svaki zametak oporavka, svakog čoveka koji pokazuje neku snagu, svaku zdravu ideju koja bi mogla da nam bude od neke koristi i pomoći. Izazov smo im i zbog geografske blizine, zbog koje smo im uvek u vidokrugu, na puškomet, samo što nas nisu zgrabili i smoždili, a mi smo dosad nekako uspevali da se izmigoljimo, mada nisam siguran da ćemo i ubuduće uspevati ako ne progledamo. Mi smo kao dosadna mušica koja bez svrhe i cilja, nasumično leti pred njihovim očima, nesvesna koliko smo dosadni. Oni nas klepnu, ponekad spljeskaju, mi se nekako oporavimo, pridignemo i nastavimo da lepršamo samo da bismo mahali krilima, da dišemo i ponovo im dosadjujemo samim svojim postojanjem i preživljavanjem. Nastavljamo kao da se ništa nije desilo. Opraštamo i zaboravljamo, velikodušno i rasipnički kao da nam se to može, prihvatamo i biramo svako kukavičje jaje koje nam ponude, hranimo svaku bitangu koja nas omadjija jeftinom jezuitskom retorikom, svoje najbolje ljude bacamo u blato, ponižavamo ih i kažnjavamo, a protuvama dozvoljavamo da nam vode najvažnije institucije u zemlji, da nam vaspitavaju omladinu i usmeravaju nauku, da zastupaju zemlju u inostranstvu i vode unutrašnju politiku. To činimo ne zato što smo tako odlučili, već zato što ne umemo da prepoznamo prevarante, da razlučimo zdravo od nezdravog, korisno od štetnog. Odavno na oči namakli povez, a mi nemamo snage da ga skinemo, jer se plašimo prizora koji ćemo ugledati. Zemlja nam je puna ustaša, nacista, zlikovaca svake vrste i svi su oni odlično pozicionirani. Sa njima nam nikad neće biti bolje. A oni se neće sami skloniti, a kad umru ili "umru", poslaće nam nove, još bolje adaptirane, ali jednako lojalne svojim gazdama. ............................................................ Pozdravljam napor, Dmitroviću, koji si uložio da bi obradio ovu tešku temu. Kupiću knjigu i pročitati je. Nastavi da istražuješ i pišeš, jer je to jedini ispravan put, bolni početak koji ne možemo da preskočimo.
kuka says:
Ispravka: U redu koji počinje rečju: "dešava." sledi nedovršena rečenica koja treba da glasi " Jedino mesto koje u kontinuitetu već vekovima ima moć da nas uništava je Vatikan". Molim za izvinjenje.
Gojko says:
E da je radila obaveštajna sluzba kraljevine srbije pa da su tada pohapsili taj talog komunistički druge bi nam ptice pevale.
Za Srbiju says:
Tačno je ovo i treba govoriti istinu. Ali i danas imamo antisrbsku vlast, koja će da završi njihov posao.
za pravdu says:
Pa kad sve znamo ,hocemo li da pocnemo da delamo,menjamo stvari,spasavamo sbe i rod svoj ???
Bajo Pivljanin says:
Nema tu nikakve tajne. Već dva vijeka živimo u "tmurnim oblacima političkih laži, iluzija, privida, opsjene i samobmane". Ko hoće, odavno mu je sve jasno. Ali, mi najteže prihvatamo istinu. I to dijelom i tek kad nas prepolove. Svima sve opraštamo, a ništa bratu svome. S lakoćom prihvatamo prozirne ulagivanje i laži "naše jednorodne braće", a sve pouke naših mudrih i svetih s lakoćom bacamo pod noge. Zato se na našim etničkim prostorima razvija pet novih nacija. Dok naša polako nestaje.
Predrag says:
Vatikan ili jevreji. A sam komunizam je antijevrejski pokret protiv njihovih zelenaških banaka ili revolucija protiv robstva. Za odgovor koji ovde nije dat zašto su se Srbi priključili komunizmu treba proučiti strukturu predratnih banaka i njihov jevrejski sistem rada i sve će biti jasno. Komunistička revolucija nema osnov u među nacionalističkim pitanjima već je nacionslistički pokreti samo koriste. A i u osnovi svih nacionslizama je ekonomija i pljačka. Šiptari pomoću nacionslističke ideologije opelješiše Srbe a takođe i Hrvati.
Ivan Grozni says:
Za Predraga! Nikakva anti Jevrejska revolucija nije izvedena. Naprotiv Jevreji su bili nosioci ruske rvolucije. Od 22 komesara Cetralnog Komiteta 1918 godine bilo je; 3 Rusa,1 Dzordzijanac,1 Jermen i 17 Jevreja. U Centralnom Komitetu SSSR 1918. godine od 61og clana bilo je 41 Jevrejin 5 Rusa 6 Letonaca, 1 Nemac 2 Jermena 1 Ceh, 1 Imericanin.2 Dzordzica, 1 Karaim( Jevrjska sekta Karaita),1 Ukrajinac. Da ne idem dalje. Svi ovi podatci mogu se naci u arhivima Kominterne. Celu revoluciju su financirali zapadni bankari, a sam Lenjin, sa zlatom koje su mu dali zapadni bankari, u blindiranom vozu ,prosao je kroz Nemacku i stao na celo vec u veliko ostvarene revolucije.
Cp6a says:
Odličan članak, ali samo da napomenem zbog mlađih čitalaca, da ova priča nije "može da bude, al' ne mora da znači", nije nikakva teorija zavere, velika tajna ili još jedna verzija istorije i sl. Ovo je, braćo moja, tuge li velike, moja generacija učila u školi kao nešto veoma dobro. Na takmičenjima iz istorije su se kao iz rukava deklamovali zaključci drezdenskog kongresa KPJ i hiljade sličnih gadosti. Koliko smo puta s ogorčenjem govorili i čitali iz udžbenika o velikosrpskom hegemonizmu, i to usred Srbije. Koliko smo ubijani u pojam, dobri još i ispadosmo.
kuka says:
Da, u pravu si. Sećam se te ludačke školske istorije koju ja, logičar i sintetičar, nikako nisam uspevao da zadržim u sećanju duže od nedelju dana, ma koliko da sam je učio. Prosto mi se sve naučeno razloži već sa sledećom lekcijom. Možda su nas takve i slične osobine delimično zaštitile od zlikovačke propagande, pa nam, evo, sad zaista ništa ne fali.
Tatjana says:
Ni ja. Sto ne znaci da me nije ontetesovala istoroja srba do koje nije bilo lako doci.
tihomir says:
Ima iše od 5 godina kako sam se spremao da se detaljnije upoznam sa ovom temom i napravio koncept od Drezdena do raspada SFRJ ali nisam jednostavno imao vremena:borba za život. Srećan sam da je to neko shvatio i pretvorio u knjigu.
Lune says:
Hm,hmm..."topnistvo" Dmitrovica,ne optuzuje "komuniste" Stojadinovica i Pavelica koji su srocili 1954.godine razbijanje i podelu, a sproveli su je antikomunisti..1990-2017. godine.????
marinko says:
srbi samo govore od ustasama i jugosloveni a niko ne prica zlocinu od komunistima titinim tito uboja srbe a nisu ustase treba sa jugoslovenima razgovarati u beogradu srbi tu je ustasluk lezi i radi sve protiv srba
Bulova says:
@marinko.... Upravo tako, jer riba od glave smrdi a sve srpske komunjare i njihova kopilad (sadašnji na vlasti) su se najviše uhlebili u Beogradu. Zato umesto Samo Sloga Srbina Spašava, treba da prvo oslobodimo Beograd od ološa i lešinara. Samo Slobodan Beograd Srbiju Spašava (ili SSBSS).
Dondon says:
Boze,boze...za sve nam krivi komunisti.
Anderlecht says:
Ne vidim po komentarima da su za sve krivi komunisti, krivi su za ove konkretne stvari koje su nabrojane gore u tekstu a to nije malo...a onda vi pokušavate preokrenuti priču sa ''za sve su nam krivi komunisti'' da bi se bitne činjenice iz teksta odbacile kao besmisleno okrivljavanje komunista za sve što niko ovdje ne radi.
Dušan Buković says:
U postepenom nizu dramatičnih i sudbonosnih događaja, koji su se odvijali u toku devetnaestog i dvadesetog stoleća pomenili bismo i Berlinski kongres 1878. godine. Ovog leta navršiće se 139. godina od istoriskog Berlinskog kongresa, kojeg su održale velike sile evropskih i turskih imperijalista od 13. juna do 13 jula 1878. Ovaj Kongres je uspostavio „polovično nezavisne“ države Srbiju, Crnu Goru, Bugarsku i Rumuniju. Svuda se pored Turaka uvukla Austrija, koja je postala posrednik i potpisnih izvesnih ugovora između tih novih „nezavisnih“ država i dotadašnjih okupatora i tiranina njihovih zemalja i obesprtavljenih i potlačenih naroda. Imajući u vidu da su se Bendžamin Dizraeli – Bekonsfild, Oto Bizmark i Džula Andraši, kao predstavnici zapadno-evropskih trijalista i imperijalista posebno isticali u podržavanju Osmanskog imperijalizma. Upregli su Austriju da im bude prethodnica prodora prema Istoku. Takođe, imajući u vidu da zapadno-evropski trijalisti-imperijalisti, ezoteristi, okultisti, idolatristi i ritualisti nisu uopšte uzimali u obzir srbske težnje za oslobođenje i ujedinjenje. Naprotiv, njihov cilj je bio da Srbe treba okupirati, slomiti, razbiti, raslojiti, tamaniti i genetički oslabiti na Balkanu i ne dozvoliti im ujedinjenje. Njihovo načelo je na snazi i danas. To je i njihov AVNOJ potvrdio, iza kojeg je stao i svemoćni zapadno-evropski i američki imperijalistički establišment. Zbignjev Bžežinski je drugi dan posle Dejtona izjavio da je Republika Srbska privremeno rešenje i da će biti eliminisana. Sve ostalo su dnevne političke manipulacije. U ovom kontekstu citirali bismo madžarskog masona, okultistu, idolatristu, ezoteristu kneza Andrašija (Count Gyula Andrassy). On je izlazeći pred javnost posle Berlinskog kongresa u Peštanskom saboru 1878. godine doslovno rekao: „Okupacijom je Bosne i Hercegovine udaren klin u ekspanizvnost panslavizma; stanuto je zmiji nogom za vrat, koja bi inače mogla biti opasna za Austro-Ugarsku monarhiju…“ (Vidi: Redakcioni Odbor, Spomenica Bosansko-Hercegovačkog ustanka 1875-1925, Beograd, 1925, str. 41; Jasper Ridley, The freemasons – A history of the world’s most powerful secret society, New York, 2011, str. 215/216). Imajući na umu da je u toku 1893. godine publikovana knjiga Gl. Geršića pod naslovom „ Pogled na međunarodni i državopravni položaj Bosne i Hercegovine i ostrva Kipra…“, koja predstavlja značajan istoriski dokumenat. Ograničili bismo se samo na citate iz njegove knjige da bi odbili svaki prigovor pristrasnosti. Str. 6-7: „Pre svega mi valja u kratko izložiti faktičku ugovornu osnovu odnosima, o kojima je ovde reč. Opšte je poznato da je berlinski ugovor od g. 1878 velika međunarodna osnova današnjem stanju stvari na balkanskom poluostrvu; njime je završen jedan period a utvrđena nova faza u postupnom raspletanju mučnoga istočnog pitanja; period koji je završen obuhvatao je vreme od pariskog ugovora g. 1856 do pomenute g. 1878. U 25. članu berlinskoga ugovora određen je novi položaj Bosne i Hercegovine i tu je kazano: ‘Provincije Bosna i Hercegovina biće posednute i pod upravu uzete od strane Austro-Ugarske’ – ‘Les provinces de Bosnie et d’ Herzegovine seront occupies et administrees par l’ Autriche-Hongrie’ . Zatim dolaze poznate odredbe o sandžaku novo-pazarskom, a na kraju toga člana kaže se: ‘U tome pogledu vlada austro-ugarska i turska zadržavaju pravo da se sporazumeju o pojedinostima (detalju).’ – ‘A cet effet les Gouvernements d’ Autriche-Hongrie et de Turquie se reservent de s’entendre sur les details.’ Ispunjavajući ovu poslednju tačku Austro-Ugarska je 21. aprila iduće 1879 g. zaključila posebnu konvenciju sa Portom, u kojoj su još izbliže određeni uslovi te ‘okupacije’ od strane Austro-Ugarske. Dakle navedeni 25. član berl. ugovora i ova konvencija, to je cela faktička ugovorna osnova današnjem položaju Bosne i Hercegovine. Položaj ostrva Kipra nije obuhvaćen samim aktom berlinskoga ugovora, nego se on osniva na ugovoru, koji je baš pred sam berlinski kongres a to je 4. juna 1878 g. zaključen između Ingleske i Porte, po kome se ugovoru Ingleska obavezuje da kao saveznik Portin oružjem brani sultanovu azijatsku oblast protiv Rusije, a Porta opet u naknadu zato pristaje da Ingleska posedne i uzme pod svoju upravu ostrvo Kipar, taj biser mora jegejskoga, kao što ga mnogi pisvci zovu, i ključ kanala sujeckoga i Bosfora. Kako se u ugovoru kaže to je naročito zato ustupljeno Britaniji, da bi pomoć koja ova valja u danom slučaju Porti da dade, bila što brža i pouzdanija; dotle je poslednja ingleska stacija u sredozemnom moru bila Malta, a ona je odviše udaljena od pozornice, na kojoj bi se eventualno imala pojaviti ingleska pomoć…“ Str. 74-75: „Baš u ime nauke ne grešeći se o naučnu objektivnost može se s osnovom tražiti da se za svako pitanje nađe rešenje, koje će biti pravilno, imati jemstva trajnosti i odgovoarati neizgladivim zahtevima međunarodne pravde. Kad pomenuh međunarodnu pravdu onda ne mogu a da ovde na završetku ne pomenem radi karakteristike jednu misao, jedno načelo, koje je na samome berlinskom kongresu istaknuto od strane onih diplomata, koji su vodili prvu i veliku reč pri donosenju kongresnih odluka i uređivanju raznih pitanja, pa i pitanja bosansko-hercegovačkog, a to su pretstavnici ingleski Bikonsfild i Solsberi. Baš pri samome rešavanju o načinu regulisanja bosansko-hercegovačkog pitanja ta je misao naročito i najjače isticana, a a to je misao ravnoteže na istoku, ravnoteže balkanske. Prvi je Solsberi podnoseći svoj predlog o Bosni i Hercegovini kazao u tečaju svoga govora: ‘U slučaju ako bi znatan deo tih provincija pao u ruke jednoj od susednih kneževina (Srbiji ili Crnoj Gori), onda bi se obrazovao jedan lanac od slovenskih država, koji bi se pružao preko balkanskog poluostrva i čija bi vojnička snaga opasnošću pretila stanovništvu drugih plemena koja zauzimaju južne krajeve poluostrva.’ A Bikonsfild je potpomažući predlog svoga druga između ostaloga kazao: ‘Zar nije osim toga od velikog značenja i važnosti, kad se velike sile trude da učine pravdu svima plemenima, da na balkanskom polustrvu spreče prevlast samo jednoga plemena? Kad bi kongres pokrajine, o kojima je reč (t.j. Bosnu i Hercegovinu), ostavio u stanju u kome se sada nalaze, onda bi smo videli kako bi se pojavila i ponikla prevlast slovenskih plemena, plemena, koje je malo raspoloženo da učini pravdu drugim plemenima.’ Iz tih navedenih reči ta dva državnika izvedena je misao te t. n. ravnoteže na Balkanu, koju su posle toga i drugi državnici u raznim prilikama govoreći o stanju na istoku pominjali i na sredu iznosili i tako isto i pojedine publiciste. Sprečavanjem prevlasti i prevage jednoga plemena nad drugima održava se ravnoteža i u interesu te ravnoteže morale su dakle Bosna i Hercegovina da dođu pod austrijsku, a ostrvo Kipar pod inglesku okupaciju i upravu, moralo je bugarsko pleme da se podeli u vazalnu kneževinu, istočnu Rumeliju i t.d…“ (Vidi: Gl. Geršić, Pogled na međunarodni i državnopravni položaj Bosne i Hercegovine i ostrva Kipra prema nučnim ocenama prestavnika današnje međunarodno-pravne teorije, Srpska Kraljevska Akademija – Glas HHHVII, Beograd, 1893).