ОВО МОРАТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ! Слободан Антонић о опозицији: „Они би, као Лењин, да направе грађански рат, да би могли да убијају по улицама!“

ОВО МОРАТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ! Слободан Антонић о опозицији: „Они би, као Лењин, да направе грађански рат, да би могли да убијају по улицама!“

23 августа 2019

Политички аналитичар Слободан Антониц́ „размонтирао“ је главног идеолога ђиласовске опозиције, социолога Јову Бакића, после његовог позива на насиље према свима онима који не мисле као малобројна ђиласовска тајкунско-политичка квази-елита.

Антонићев ауторски текст за Искру преносимо у целости:

Овај текст настао је пошто сам чуо изјаву мог поштованог колеге с факултета, а који је, на питање новинара „Шта би за Тебе била наша (?) победа?“, одговорио: „Победа би била када бих видео како пливају по Сави и Дунаву (смех, аплауз). И неће бити победе без њиховог пливања“.

Сећам се да је мој уважени колега и раније давао сличне, сликовите изјаве. А оне су често наилазиле на радосно одобравање у делу наше публике:

„Петог октобра 2000. била су два смртна случаја (…), неки су добили грдне батине, пробрани. И сада ће бити пробраних који ће добити грдне батине“.



„Ако бих се политички ангажовао и ако бих дошао на власт, био бих врло опасан за олигархију. Неке ствари се не могу безболно решавати. Негде мора хируршки нож да се употреби“.

Извештај с трибине: Поручио је властодршцима да „пакују кофере и иду на авион“, или ће бити „озбиљне туче у којој се и животи губе“, „морамо бити спремни на озбиљну тучу“, јер треба „отровну главу ударити маљем“.

„Волео бих да их јуримо по улицама“.

Одговор на питање новинарке: „Ипак нисте били за упад на РТС?“: „Ако упадате тамо, шта ћете без дугих цеви? Вашем колеги (новинару РТС – С. А) упере дугу цев у главу и кажу: ’Читај припремљен текст, управо смо преузели власт‘. Није то само РТС, ништа нисте урадили ако нисте и водеће политичаре повезали“.

„Имате португалску Револуцију каранфила, када је војска свргла фашистички режим и увела једногодишњу диктатуру. Мислим да би то и за Србију било препоручљиво“.

Исто тако, један познати редитељ, који себе такође сматра левичаром, има слична очекивања:

„Патим што је тај 5. октобар био мирна револуција. Мислим да је толико зло морало да буде угушено у крви. И мислим да нам се крв приближава, у сваком смислу“.

Одговор на питање новинара: „Мислите ли да ће нам се та крв десити?“: „Не мислим, надам се да хоће“.

Морам да признам да нисам баш неки љубитељ фантазија о крви, јурењу по улицама, ударању маљем, „озбиљној тучи“, „хируршком“ ножу и људима „у Сави и Дунаву“. Последњи пут, колико се сећам, Срби су у Београду плутали Савом у време НДХ, а Дунавом у време мађарске окупације Бачке. Шта ће нам то?

Оно што ме, међутим, узнемирава јесте да примећујем како наши левичари најављују насиље, без икаквог осећаја да је то, ипак, нешто неодговорно и срамно.

Драган Поповић, рецимо, обећава да ће „кад падне власт“ споменик Стефану Немањи „вала да лети у ваздух“, а Дашко Милиновић најављује да ће тада „верски храмови подигнути од 1990. до тренутка револуције бити срушени – прегадни су и беспотребни“. Исти левичар, 7. јула, на констатацију да је „на данашњи дан, 1941. године, Србин пуцао у Србина“, одговара: „Мислиш онако како бих и ја у тебе? И једва чекам прву прилику, п. м. материна фашистичка!“.

Весна Пешић, са своје стране, обећава: „Ја сам за реваншизам, без милости да пљачкашка банда препуни затворе“, а Јелена Лалатовић (Маркс 21) одушевљава се сентенцом Троцког, коју је чула „у једној епизоди ’нетфликсове‘ серије“: „За сваку кап наше крви, пролићемо реку њихове“ (када би још прочитала и неку књигу Троцког, нашла би много више разлога за радосно цитирање: „Држава, пре него што нестане, поприма облик диктатуре пролетаријата тј. најнемилосрдније државе која свестрано задире у живот грађана“; овде, стр. 278). Исидора Стакић: „Kада ћемо престати да фетишизујемо дијалог?“ и „докле фетишизација дијалога?“ (нема шта да причамо, куршум и готово).

Наши „антинационалистички“ левичари, тако, остављају утисак као да прижељкују грађански рат – онако како је то желео и остварио Лењин.



Лењин је, наиме, већ 1914. године отворено најавио да „пролетерска парола мора бити – грађански рат“ (овде, стр. 211; исто, стр. 215). У септембру 1917. године, након успостављања либерално-демократске владе, он опет призива грађански рат: „Снага револуционарног пролетаријата неупоредиво је већа у ванпарламентарној, него у парламентарној борби. То је веома важно запажање о грађанском рату“ (овде, стр. 111). Два месеца пошто је извршио преврат, Лењин егзалтирано пише да је коначно дошло до „грађанског рата, јединог законитог, јединог праведног, једино светог“ (овде, стр. 458).

А када су вође есера замолиле Лењина да се прекине грађански рат, Лењин их је назвао „застарелим политичарима који досадно цмиздре о обустављању грађанског рата“ (овде, стр. 49), проглашавајући: „Или победа у грађанском рату, или пропаст револуције“ (овде, стр. 40).

Kоначно, у јануару 1918. године, Лењин је с поносом изјавио да су он и његова влада били управо ти који су започели грађански рат: „На све оптужбе због грађанског рата одговарамо: да, ми смо отворено прогласили то што ни једна влада није могла прогласити: прва влада у свету која може отворено говорити о грађанском рату“ (овде, стр. 70). „Рат који се данас пропагира“, поновиће Лењин и у јуну 1918. године, „јесте свети рат, то је грађански рат, рат радничке класе против експлоататора“ (овде, стр. 116). А тај и такав „грађански рат треба да потраје још много месеци, а можда и година; то треба да буде јасно руском човеку“ (овде, стр. 232).

Лењинов грађански рат заправо је значио праксу масовних злочина, која се претворила, како је то уочио Солжењицин, у „унутрашњи геноцид“ (овде, стр. 15). За седам година Лењинове власти (1917-1924) убијено је више људи него за седам векова царске управе (овде, стр. 436). А Лењинови следбеници широм света, у наредних неколико деценија, отерали су у смрт више мушкараца, жена и деце, него било који политички покрет у историји (жртве комунистичког терора, према више рачуница, изгледа да надмашују чак и жртве нацизма; овде, стр. 177).

Револуционарни терор Лењина није никога поштедео и ширио се у концентричним круговима: крупни капиталисти, монархисти, ситна буржозија, десничари, сељаци-кулаци, социјалдемократе, интелигенција, десни и центрумашки радници… Наши леви интелектуалци, који сањају крв по Београду, вероватно су заборавили да су у Петрограду врло брзо и професори, књижевници или новинари дошли на ред.

„Своје искуство и знања — највишу људску врлину“, оптуживао је Лењин, „интелигенција ставља у службу експлоататора и служи се свим и свачим да би нам отежала победу над ескплоататорима; она ће постићи да ће стотине хиљада људи умрети од глади“ (овде, стр. 103). Стога Лењин проглашава „рат на живот и смрт“ интелигенцији, тим капиталистичким „чанколизима“ (овде, стр. 465). А када је Горки замолио за милост, Лењин му је за руску интелигенцију написао: „То није мозак нације, то је измет“ („Это не мозг нации, а говно“; овде, стр. 48).

Да револуционарни терор има своју унутрашњу логику, по којој се круг „непријатеља“ непрестано шири, видело се, претходно, и у Француској револуцији. Најпре су побијени монархисти, па конституционалисти, па жирондинци, па „неутрални“ јакобицни, па „сумњиви“ јакобинци, па „умерени јакобинци“…. – и када је „гвоздена метла“ дошла до најфанатичнијих јакобинаца, монтањара, Робеспјер је оборен и лудило је заустављено (видети овде).

– Далеко смо ми од револуционарног насиља – рећи ћете. То није нетачно. Али, додао бих, као нота бене – само зато што, у тренутној констелацији, то не одговара крупном, страном (колонијалном) капиталу.

Наши бели господари, наиме, сасвим су задовољни садашњим стањем у ком, по најнижим трошковима, користе све овдашње ресурсе – од вода и руда, преко тржишта, до радне снаге.

Али, ако би се, зло и наопако, формирала истинска суверенистичка алтернатива, која најчешће има и своју леву фракцију (овде, овде или овде), тешко да би нас наши господари тек тако испустили из својих канџи. Једна од опција је и прављење хаоса, после чега би нека од њихових компрадорских фаланги наступила да уведе ред.

„Антинационалистичка“ (заправо, компрадорска) левица, у таквом сценарију, добија на важности јер, као што сам већ писао, колонијална управа највише се боји домородачког „национализма“, који би могао да доведе до еманципације колоније. А функција опслужујуће левице управо је у томе да сваки суверенизам (патриотизам) приказује као фашизам, те да га на тај начин дисквалификује из јавног простора.

С друге пак стране, као социолог не могу, а да не видим и чињеницу да је пријемчивост дела наше публике за сликовито најављивање политичког насиља повезана с дубоком социјалном или политичком фрустрираношћу значајних сегмената нашег друштва.

То да многе обичне људе, који се у својој свакодневици гнушају насиља, привлаче слике политичког теорора, одраније је добро познат социјално-психолошки механизам, поготово у приликама када је долазило до масификације друштва (било економске, политичке или медијске).

„Омасовљени“ појединац, социјално фрустриран, а медијски раздражен, напушта дотадашње моралне оквире у којима се кретао. Бесан и очајан, препушта се реторици насиља, без озбиљнијег размишљања о последицама, верујући да реторика насиља остаје тек „прича“ – да неће довести и до стварног насиља. Стога, он у тој реторици ужива, као у каквој представи, а што му свакако помаже да се психолошки растерети.

У томе је и објашњење успеха оног нашег политичара, с почетка деведесетих година, који је непосредношћу, па и извесном црнохуморном духовитошћу, забављао масу и добио милион гласова – без обзира на отворену реторику насиља:

„У случају ако положај по Србе (у Хрватској) постане неугодан, бомбардоваћемо нуклеарку ’Kршко‘“ (Борба, 4. фебруар 1992, стр. 5).

„Румунима треба рећи да, ако покушају да нас ометају (у пловидби Дунавом – А. С.) отићи ће у ваздух читава брана (тј. ХЕ ’Ђердап‘), па нека виде шта ће!“ (Борба, 7. април 1993, стр. 6).

Одговор италијанској телевизији: „Имамо пројектиле ФФ-22, који могу досећи вашу земљу, али нећемо гађати војне објекте, јер је ту припремљена одбрана; у случају да будемо нападнути, гађац́емо ваше цивилне објекте“ (Борба, 13. мај 1993, стр. 2).

„Платићемо 5.000 наших ратника с реденицима, сабљама и брадом до појаса. Прокрстариће они Kосовом са својим четничким песмама, и 200.000 Шиптара ће побећи преко границе“ (Наша борба, 1. октобар 1996, стр. 5).

Публика се забављала и „лечила“ овом реториком насиља. Али, такав дискурс, заправо, загађивао је јавни простор, потискивао јавни (здрави) разум и онемогућавао озбиљнију друштвену дебату.

Јер, као што је то уочила Хана Арент на примеру масификације немачког друштва, „ова (успешна) побуна маса против ’реализма‘ здравог разума била је резултат њихове атомизације, њиховог губитка друштвеног положаја, којим су изгубили и целокупно подручје друштвених односа, у чијем оквиру здрав разум једино и има смисао“ (овде, стр. 49).

Закључак овог текста је да не смемо дозволити да изгубимо здрав разум — ма колико да смо оправдано незадовљни и љути. Насиље, наиме, престаје да буде неприхватљиво, тек када су све остале опције исцрпљене и тек када против себе имамо власт која очигледно издаје свој народ или га, чак, и сама оружано напада.

Не мислим да су данас у Србији све опције исцрпљене. Такође, верујем да је истински интерес огромне вец́ине овог друштва: мирно решење наше политичке и сваке друге кризе.

Бављење политиком захтева памет и стрпљење. А коме је до „озбиљне туче“ – нека лепо иде у боксерски клуб. А не да је призива из удобне фотеље ТВ студија, са свог Фејсбук или Твитер налога, или с позиције трилатерално-заштићеног професора.

Јер, као што је већ добро примећено, Србији није потребна никаква грађанско-ратна подела на нас и њих: „Потребни су јој честити, добронамерни, и слободољубиви људи. А они ће се већ договорити“.

KOMENTARI



16 коментара

  1. Gradjanin Srbin says:

    Antonicev zakljucak je da nije toliko lose i da nam vlast nije izdajnicka. To je kad neki intelektualac ususkan filozofira ljudima, nesvestan bede i smrti u zivotima obicnih ljudi. Do te bede i smrti je doveo upravo vucic, a situacija u drustvu zaista dogoreva. Opozicija to zna i zato zeli gradjanski rat. Doci ce do situacije vrlo slicne, skoro identicne onoj u drugom svetskom ratu. Imacemo dve sukobljene strane: danasnju poziciju (yugoslovene) i danasnju opoziciju (ustase). I jedni i drugi ce ubijati Srbe! Vucic je licno odgovoran zato sto svojim ponasanjme dovodi situaciju u drustvu do takvog stanja. Vucic Srbe ubija tragicnom ekonomijom i nepostojanjem zakona i reda, umesto da zabrani yugoslovenstvo i pocisti ustase. Cak i Antonic kaze ovde tekstu da sadasnja vlast cini sve da svetski gopsodari budu zadovoljni, a onda na kraju teksta izvlaci zakljucak da nije toliko crno da ljudi budu besni i gnevni. Kontradiktoran je samom sebi na pocetku teskta i u zakljucku. Upravo je vucic i njegova vlast dovela Srbe do umiranja od gladi u beznadju, a opozicija ce to samo iskoristiti da pokrene gradjanske sukobe onog momenta kad im sa zapada narede. I opet vucic je tako postavio situaciju, sluzeci zapadu i izgladnjujuci Srbe do smrti! Sad bi po Antonicu mi trebali da se molimo Bogu da vucic jos vlada i da nas izgladnjuje kao sto zapad radi onim jadnicima u Africi, jer u suprotnom ako se gospodari naljute na vucica pustice svoje ustaske pse pod nazivom "levicari" da nam pokrenu gradjanski rat i da nas ubijaju. Cela ta konstalacija je posledica vuciceve yugoslovenske politike izgaldnjivanja i zatiranja Srba u korist zapada. Bukvalno nas je doveo do toga! Pisace istorija o tome!

    • Napolitanka says:

      Nije Antonić hvalio sadašnji režim, čak naprotiv, nemojte da imputirate lažnu tezu! Shvatite ovaj tekst kao apel protiv sukoba među Srbima!

      • Velika Metla says:

        За мене нису Срби досманлије и ови данашњи на власти,који су и проистекли из управо досманлија.

      • Gradjanin Srbin says:

        Napolitanka ja nisam ni rekao da hvali sadasnji rezim, pojednostavio si moj komentar i izvukao sto tebi odgovara. Po mom misljenju nema mesta opravdavanja rezima koji nas ucenjuje ratom, pri cemu rade za iste one koji nam prete ratom. To ne samo da je izdaja nego je bolesno. Sto se tice sukoba medju srbima, sami su sebi krivi ako se dele na dve ustaske frakcije. Nesposobnost da nauce iz desavanaj u drugom svetskom ratu ih dovodi do to ga da im se ponavlja scenario. I dodacu vezano za Jovu Bakica da je on crnogroski ustasa, a obicno se takvi i predstavljaju kao levicari. To je smao zato sto nesmeju bas javno reci da su ustase. Mogli bi u hrvatskoj, ali ovde zasad to nije prihvatljivo. No videcemo kako ce se ovo zavrsiti. Igra zapadnih ljudi vucica i djilasa gde se natezu za vlast preko zivota Srba se svakako nece dobro zavrsiti. Srbi moraju imati srpsku opciju, a nemaju je. Zato svee ovo nije dobro, ni bez rata ni sa ratom. Istrebljuju nas, a perfidan mhanizam za te igre im je omogucio vucic svojom yugoslovenskom politikom. Zato ga zapad i drzi ovde.

  2. Napolitanka says:

    Jovo Bakić je jedna obična KOZA! Sve će neko da ide i da gine za njega! A i saborci su mu sve sami potomci crveniog ološa!

  3. persida says:

    Cestiti ljudi se dgovaraju u katakombama, oni ne menjaju drustvo, a nama je to neophodno. Mirnim sredstvima se ne moze ukloniti mafija koja je prodala Srbiju.

    • Napolitanka says:

      Drži se Putina, tamo si veći stručnjak, moreš mislit'...

  4. test01 says:

    Pa gospodine ANtonicu sat otkucava a i sami ste rekli da je SNS i vucic opustosio Srbiju i urusio sve institucije. Lako je nekoga kritikovati a pri tome ne ponuditi argumente za pametnije resenje. Koliko ja znam iz istorije, nijedan diktator nije napustio vlast mirnim putem a ovoga podrzava zapad da bi dobili srpski KiM. Ako se to desi posle je kasno...

    • Miraš says:

      Sat nam ne otkucava, vreme radi za nas. Ne postoji danas samo Zapad, i ovde na Balkanu oseća se da nismo više u unipolarnom svetu. Sem Zapada, ima ko tog "malog" i "najpametnijeg" vuče nazad za tregere. On jeste stigao za vladara Srbije sa zadatkom da prizna Kosovo i da od Srbije napravi koloniju. Ali u medjuvremenu zadatak da prizna Kosovo baš mu se iskomplikovao. Sad me više zabrinjava koliko je ostvaren drugi zadatak - pretvaranje cele Srbije u neokoloniju. Za rešenje tog problema neće pomoći pičvajz na ulici. Pogledajte žute prsluke, Makron je ubacio neofašiste medju njih da bi ih razbio. Ne treba nam to. Francuska nema dodatni problem poput otetog KIM, pa još i može da se krlja. Rešenje treba očekivati spolja, a ne ići za tim da se mi krljamo iznutra. Npr. kad bi što pre počelo urušavanje famozne EU, to bi nam baš značilo da i mi što pre zaustavimo pomahnitale Eufile. To već u nekoj meri imamo jer pola vrha EU tvrdi da neće biti proširenja. Je li politika SNS-a da se ide u EU, ako EU se ne širi ili propada onda red je da ode i sns.

  5. Косовац says:

    Антонићев поштовани колега Јово Бакић, је кроасан. У Београду Кроасани уживају сва људска права, дакле не треба се превише деранжирати. …..Па Драган Поповић који би да руши споменик Стефану Немањи. Не би он да руши, он би само да лаје око споменика. …..Па Дашко Милиновић, би да руши српске храмове. Не би он да руши, он би само да лаје около храмова. …..Весна Пешићка стандардна комунистичка плачипичка, мала Павићевићка (Готова Је). …..Исидора Стакићка фетишисткиња. ……….Ови пичкини димови нису уопште вредни пажње, једино онда када плате неки портал који изнесе њихово мишљење. Исплату врше под ставком „реклама министарства заштите животне средине“. У то сам се уверио лично када ми је Повереник За Информације доставио копију уговора министарстава, уговора са исплатом за рекламирање министраства. Па и није велика сума. То је само реклама, није спиновање. Ни корупција.

  6. Velika Metla says:

    Професоре Антонићу,како сте били у заблуди 5.октобра,по питању Милошевића,тако сте и данас у заблуди по питању договора с 5.октобарским олошима,и наравно из њих изведеног "есенесовског" пасјег накота! Мислите шта год хоћете али управо без крви ми НЕ МОЖЕМО очистити свој опако оболели народ. И те како је потребан драстичан рез! Политикантима треба створити такву ситуацију да,као прво,одговарају пред народом, не пред овим корумпираним назови судијама! Као друго,створити политикантима и њиховим менторима са запада такву ситуацију да где год кроче својим пасјим ногама очекују ссмрт! Нема за Србина и Србију другог решења. Нажалост али нема. Људски коров који нам се нагомилао у народу се мора сасећи,иначе оде цео народ у бестрага! Знам да је ово болно,али је истинито,и једино решење за спас овог народа. Није ми брат онај који помаже западу да држи Србију под окупацијом,и док јој тај исти запад отима животни простор,него ми је најжешћи ккрвник,па да ми га је и мајка родила.

  7. Ivan says:

    ANALitičar pobroja mnogo toga, a zaboravi bar 30 masovnih stratišta,jama po Beogradu, doduše komunisti nisu marili za plivanje. Mi nemamo opoziciju imamo bivšu i sadašnju poziciju koja je u Budimpešti 2000-te potpisala agendu o predaji Srbije NATO-u, Briselu, o održavanju standarda na ivici opstanka, o međusobnom ne suđenju, a zauzvrat im je dopušteno pljačkanje sopstvenog naroda, sad zamajavaju narod bojkotom, a dva miliona mrtvih i dalje postoji u biračkom spisku. Obećano, potpisano, moraju ispuniti al to sad neda ni Rusija, ni Izrael, ni Vatikan, zato se poklanjanje Kosova prolongira. Za sve više partijske izbore procenti su bili poznati po mesec dva unapred, strani atašei pozovu dvoje troje vođa stranaka očitaju im procente, ovi bez pogovora potpišu i to je demokratija, a mrtvi služe da se sredi statistika izborna. Spas za ovaj narod nije bacanje u reke i jame već privođenje pravdi svih i prošle i tekuće vlasti jer su radili i rade za strane gazde a ne za narod. Javna suđenja umesto realitija na svim medijima.

    • Cp6a says:

      Ај да не да Израел, ал' где нађе за Ватикан? То што још није признао Космет, је само тактика. Има колико хоћеш оних који су га на њихов миг признали. Можда је овај прекоокеански папа мало нормалнији, али искуство нам говори да су нам они најжешћи непријатељи и није добро по наш опстанак да то ублажавамо. Ево сад на јесен креће отворена отимачина цркава по Милогори. Видели смо пре неки дан како ће то почети, забраном уласка у цркве. И ко је ту главни наручилац посла?

  8. petrovgrad says:

    Ja se kao mnogi ne sećam bratoubilačkog rata 41-45 a sve za interes katoličanstva. Sećam se nekih drugih vremena. Jeza me hvata kad se setim kriznih štabova posle petog oktobra, kad su linčovali ljude po firmama i ulicama. Kao ISSIL po Siriji. Otporaši su klasični teroristi. Sreća je što u Srbiji nemaju snagu, malobrojni su.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u