ОВО НИСТЕ ЗНАЛИ: Непознате ствари о најпопуларнијим српским филмовим

ОВО НИСТЕ ЗНАЛИ: Непознате ствари о најпопуларнијим српским филмовим

10 марта 2015

legende-(3)_620x0Најбољи српски филмови по оцени критичара су у жанру комедије. Филмаџије са ових простора одувек су знале како да засмеју публику. Кажу да је српски хумор један од најбољих у свету, па није необично да су управо ти филмови пробили границе и популарни су не само у суседним нам земљама, већ и широм света. Колико је писано и причано о овим филмовима, чини се да се све зна, али нешто је, ипак, остало мање познато.

„МАРАТОНЦИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ“

Свима је већ позната прича о пет генерација породице Топаловић, који се у филму „Маратонци трче почасни круг“, у режији Слободана Шијана, међусобно надмећу за оставштину старог Пантелије. Међутим, мање је познато да је директан повод за настанак ове црнохуморне комедије била критика тадашњег ауторитарног система. Душан Ковачевић је драму, по којој је снимљен филм, написао 1972. и, како нам каже, власт га је у то време подсећала на погребно предузеће:

– Махом су сви били на власти доживотно и није било чак ни наговештаја да ће неко од политичара изненада отићи.

Почетак снимања филма неколико пута су одлагале разноразне комисије. У то време званично није постојала цензура, али су разноразна „тела“ заправо имала улогу цензора и одлучивала шта може пред публику, а шта не.

– Забрана је стављена на прву верзију сценарија „Маратонаца“ – каже Ковачевић.

– Избачени делови, међутим, нису променили суштину поруке филма. Оно што је засметало цензорима, на крају је било потпуно неважно.

Културна јавност у то време знала је ко су они који су задужени да мотре да нешто, против „народа и државе“, не процури у јавност. Макар и у једном филму. Тадашњи културни посленици добро су се опекли о дојаве професорке на Правном факултету у Београду, затим књижевника и најмлађег директора Народног позоришта и тадашњег председника Градског комитета СК Београда. Професорки са Правног факултета запало је да прати снимање „Маратонаца“. Све троје су, кажу њихови савременици, деловали из позадине.

– Постојало је неколико имена, знам да је била чувена нека „другарица“, али сам њено име заборавио. Имам добру особину, а то је да сам целог живота успевао да заборавим људе који су ми небитни – говори Ковачевић.

„РАД НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ“

Међу најбољим српским комедијама свакако је и „Рад на одређено време“, редитеља Милана Јелића. Овај филм о различитим мукама Синише Пантића (Љубиша Самарџић), коме се све догађа на „одређено време“ и Светлане Милановић (Милена Дравић), самохране мајке дечака (Никола Којо) који би да најзад стекне оца на неодређено време – радо репризирају.

Испоставило се да је заплет филма идеалан за даље развијање приче о проблемима у СФРЈ, исказан кроз низ комичних незгода главних јунака. Филм има сатиричне елементе на оно време – осамдесетих година. Тада је већ била незапосленост, несташица струје и бензина, кафа се шверцовала из Солуна, људи су више били усамљени, породица се распадала… Јелић је све то уткао у топлу животну причу, која осим комичним обилује и лирским сценама.

„МИ НИСМО АНЂЕЛИ“

Ретко коме би пало на памет да се паралелно са снимањем филма „Ми нисмо анђели“ Срђана Драгојевића, те 1992, догађала и регрутација обвезника ЈНА за Вуковар. Многи чланови екипе, као и други потенцијални регрути, свако вече спавали су на другом месту кријући се од регрутације.

– Негде на крају снимања и почетка монтаже, мени су уручили позив за фронт – прича Драгојевић.

– Но, мој професор, Бајо Шарановић, замолио је војне власти да ми одложе регрутацију, док не завршим монтажу филма. При крају монтаже, рат у Вуковару био је завршен и ми смо из студија гледали како се постављају барикаде у Сарајеву.

Филм је био веома успешан на простору тада већ бивше СФРЈ. На пиратским видео-касетама приказиван је са обе стране фронта.

– Звали су нас тада из ината на један мали фестивал у Перуђу, упркос санкцијама. И то је једина међународна награда коју су добили „Анђели“ – вели Драгојевић.

„КО ТО ТАМО ПЕВА“

Ретко ко зна да је филм Слободана Шијана „Ко то тамо пева“, рађен по сценарију Душана Ковачевића, инспирисан истинитим догађајем. Историјска је чињеница да је аутобус тада чувене фирме „Крстић“ ишао за Београд баш тог дана.

Током снимања глумци су мислили да снимају свој најгори филм и да је то што раде узалудно. Али, метафорична прича о распаду једне епохе оличене у старом дотрајалом аутобусу и необичним путницима који путују до Београда и стижу у тренутку бомбардовања и почетка Другог светског рата проглашена је за наш најбољи филм свих времена.

Ово дело тешко је замислити без сцена у којима на хармоници и дромбуљама свира јединствени ромски тандем, певајући култне стихове: „Несрећник сам одмалена…“ или легендарни уводни стих „За Београд, за Београд“… Многи су од Шијана захтевали да из филма избаци легендарне ромске сонгове „Несрећник сам одмалена“. Чак су му и пријатељи говорили да сонгови уништавају филм. Редитељ је, међутим, у иностранству због тога добио комплименте за једну од бољих употреба брехтовског принципа на филму.

„ТЕСНА КОЖА“ – МЕДИJСКИ ФЕНОМЕН

Шојић и Пантић један су од најдуховитијих тандема у историји домаћег филма. У време када се појавио, 1982, филм „Тесна кожа“ био је број један од Вардара, па све до Триглава.

– „Тесна кожа“ је аутобиографски филм стварног и обичног света – каже редитељ Мића Милошевић.

– У почетку је био критикован као јефтини и шунд, али моји филмови никада нису били по академским правилима, него су се лепили за живот, произлазили из животних ситуација и околности. Нека врста документарне комедије. Ту видим њихово трајање и данас.

Критичари су „Тесној кожи“ предвидели да неће трајати дуже од једне сезоне. Писали су да је филм направио човек који мрзи људе! Али, од тадашње аутсајдерске позиције временом се стигло до култног легитимитета. Непрестане телевизијске репризе и даље одражавају тај медијски феномен.

ШТА JЕ ПИСАЦ ХТЕО ДА КАЖЕ

Свака филмска кућа имала је некада своје управне и уметничке одборе. А сваки одбор имао је по једног градског чиновника задуженог за цензуру. Од њега је све зависило.

– На политичким форумима и састанцима разматрало се шта је писац хтео да каже. Многи су одмах препознали алегорију између погребног предузећа и тадашње државе – сећа се Ковачевић.

КИНА

„Рад на одређено време“ посебно је популаран у Кини. Годинама се приказује у биоскопима, а снимљен је и ДВД у коме су наши глумци надсихронизовани и говоре на кинеском језику. Занимљиво је чути Секу Саблић кад на кинеском каже Бати Живојиновићу „Ћин, ћин Милутин“ или „Њи хао Сека и Бата“…

(Вечерње новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u