ОВО НИСТЕ ЗНАЛИ – Овај човек је требало да замени ТИТА и ДРАЖУ у борби против фашизма!

OVO NISTE ZNALI – Ovaj čovek je trebalo da zameni TITA i DRAŽU u borbi protiv fašizma!

25 aprila 2017

Odlazeći iz Rusije u kojoj je trajao građanski rat između crvenih i belih, Božin Simić se našao u velikoj norveškoj luci Bergenu. Tu je, oravdano ili ne, bio sumnjiv, kako sam kaže, Englezima i bio je mesec dana pod prismotrom. Iz neizvesne situacije, što je gotovo nepoznato javnosti, pomoć je došla sa strane sa koje se baš i nije očekivala. O tome je napisao u autobiografskoj belešci za diplomatsku službu:

„Da nije bilo Milana Rakića, ko zna šta bi bilo sa mnom i kad bih se izvukao iz Norveške. U Parizu jedan naša aktivni ministar, a iz ranije moj dobar poznanik, savetovao mi je da se nikako ne vraćam u zemlju. Rekao mi je kao sigurno, da će me kralj odmah poslati na robiju i tamo me držati sve dotle dok ga na kolenima ne zamolim za milost. Tako sam postao emigrantom i proveo u emigraciji oko dvadeset godina“.

Činjenica da je veliki srpski pesnik i diplomata „izbavio“ iz nevolja „zaverenika, komitu, crnorukca, osuđenika na 20 godina robije, pukovnika srpske i ruske carske vojske“ samo ide u prilog mišljenju da se radi o izuzetnoj ličnosti koja je ostala u senci događaja u kojima je aktivno učesvovala. Valjalo bi potržiti odgovor na pitanje: zašto je baš Milan Rakić bio taj koji je imao autoritet kod Enleza da „oslobode“ Simića iz Norveške? Takođe ko je taj „aktivni ministar“ od ranije dobar poznanik? Da li su to zavereničke, zidarske ili druge posebne veze?

ODBIO KRALJEVU MILOST

Pukovnik kome je nuđeno da postane general ruske carske vojske napisao je da mu je preko svojih emisara kralj Aleksandrad Karađorđević nudio izmirenje. On odbija i tu ponudu i bilo kakav akt mislosti.

„Poslednju njegovu ponudu odbio sam sa ovom porukom: ‘Recite kralju da je on od šestog januara (1929) postao uzurpator. Od tog dana svaki njegov (akt?; D. K.) je nezakonit. Ako bi mi dao amnestiju, ja ću i taj akt smatrati nezakonitim i sa takvom motivacijom javno ću odbiti da primim amnestiju’. Posle toga ostavio me je na miru.“

Posle ubistva Aleksandra Karađorđevića, Simić se uputio u otadžbinu, pre toga nije ni tražio bilo kakvo obećanje jugoslovenske vlade. Iako je u zemlju krenuo nenajavaljen, priređen mu je svojevsni „doček“ još na granici. On to ovako opisuje:

„Na granici me je pričekao agent Beograda i sproveo prvo u Upravu Beograda a zatim u Komandu mesta. Iz Komande mesta posle kratkog saslušanja sproveli su me u gradski oficirski zatvor. Posle nekoliko dana poveli su me u Požarevac pošto su me prethodno pred trupama Beogradskog garnizona simbolički lišili čina, jer sam bio u civilu. U Požarevcu sam ostao nešto manje od pola godine.“

Simić je dakle kao civil bio u zatvoru jer mu je oduzet oficirski čin srpske vojske. I ta formalnost je ispunjena. S obzirom da on nije bio obična ličnost (sa značajnim belinama u biografiji) usledili su pritisci iz zemlje i inostranstva i on je posle šest meseci „robije“ bio pomilovan. Očigledno da su pritisci dolazili iz krugova čije su se želje morale poštovati, koji se nije bilo dobro suprotstvljati.

„Pavle i Stojadinović držali su me bez časti više od godine zato što nisam prihvatio saradnju sa njima. Amnestiju sam dobio tek onda kad sam zapretio da ću dobrovoljno opet otići u emigraciju, ali da ću ovom prilikom izneti svu tajnu o Sarajevskom atentatu.“

Za sada nije poznato, bar široj javnosti, kakvu je tajnu o Sarajevskom atentatu znao Božin Simić, učesnik Majskog prevrata 1903, član organizacije Ujedinjenje ili smrt, četnik, oficir ruske carske vojske… Šteta, jer Božin Simić je živeo do 1966. Da li je to namerno propuštena prilika?

PAVLE JE SARAĐIVAO SA SSSR PO ŽELJI ENGLESKE?

Po izlasku iz zatvora i vraćanja časti živeo je u Beogradu. Bio je blizak sa intelktualcima iz Srpskog kulturnog kruga, držao je predavanja na Kolarečvevom narodnom univerzitetu. Stupio je u kontakt sa minstrom dvora Milanom Antićem, preko njega je održavao vezu sa namesnikom knezom Pavlom.

„U početku ovog rata, po želji idejnih prijatelja za vaspostavljanjem odnosa sa Sovjetskom Rusijom morao sam ići više puta kod ministra Antića i preko njega nagovarati Pavla za približavanje Rusiji. Ubeđen sam da je Pavle pristao na odnose sa Rusijom po želji Engleske. Antić me je nekoliko puta pitao za mišljenje: koga bi trebalo poslati u Moskvu kao poslanika. Između redova činilo mi se više puta da je provejavala njegova želja da postavim svoju kandidaciju. Ne mogu da tvrdim da je ta moja pretpostavka tačna, ali je mnogo štošta išlo u prilog tog zaključka. Ja sam, međutim, uvek predlagao Stanoja Simića, koga u to vreme nisam poznavao lično, ali o njegovoj političkoj liniji sa mnogih strana dobijao sam vrlo laskavo mišljenje.“

S obzirom da su ga „konsultovali“ oko potencijalgnog poslanika u Moskvi, logična je pretppostavka da je on dobro poznavao prilike u prvoj zemlji komunizma. No u svom tekstu on ne govori o prirodi svojih veza sa Sovjetskom Rusijom. Da li su u pitanju bili samo kontakti sa bivišim četnicima i „crnorukcima“ koji su u to vreme bili saradnici Kominterne ili možda više od toga?

ULOGA U DOGAĐAJIMA 27. MARTA 1941.

Dogodilo se da jedan od učesnika u Majskom prevratau 1903. bude važan učesnik i u prevratu 27. marta 1941. godine. U izveštajima obaveštajaca iz Beograda navodi se da su glavni „huškači“ protiv Nemaca i zagovornici državnog udara bili generali Dušan Simović, Borivoje Mirković i pukovink Božin Simić. Kao što je „tajna“ o Sarajevskom atentatu ostala nerasvetljena i Simićevo svedočenje o 27. martu 1941. ostalo je za neka druga vremena, koja još uvek nisu došla. U biografskoj belešci je zapisao:

petardrugi01„Po želji Milana Gavrilovića, poslat sam bio u Moskvu. O mojoj akciji u Moskvi pre i posle 27 marta, nije još vreme da se govori. Po kapitulaciji Jugoslavije došao sam bio sa našom misijom u Ankaru. U Ankari sam proveo mesec dana. Za to vreme desio se nemački napad na Rusiju.“

ŽELEO JE DA BUDE VOĐA USTANKA
U napisima o Božinu Simiću koji su do sada poznati široj javnosti nije posvećivana pažnja činjenici da je on bio školski drug Dušana Simovića. Posle boravka u Ankari, odlazi u London u nameri da od izbegličke vlade dobije dozvolu za odlazak u zemlju i da se stavi na čelo ustanka protiv okupatora. O tome je zapisao:

„Uveren, da će se narod u Srbiji pobuniti protiv Nemaca, išao sam kod ruskih i engleskih predstavnika i molio ih za njihovu lojalnu kooperaciju sa ustanicima. To je bilo početkom jula 1941 g. Rusi su davali vrlo povoljan odgovor. Engleska nikakav. Predviđajući usmeno i pismeno sve ovo što se desilo prvih godina u Jugoslaviji, molio sam depešom Simovića, svoga školskog druga, za dozvolu da dođem u London. Kad sam se iskrcao u Pulu, od stane Intelidžens Servisa bio sam vrlo neprijateljski dočekan. Iako sam imao diplomatski pasoš i kurirsko pismo, ipak sam bio do gole duše pretresen.“

Kao i u Prvom svetskom ratu, i početkom Drugog Simić je sumnjiv Englezima. Umesto povratka u okupiranu zemlju, stupiće u diplomatsku službu.

(Dragan Kolarević / Standard)

KOMENTARI



5 komentara

  1. kuka says:

    Muka mi je od tih čuvara tajni. Onaj ko ima tajne neka se posveti njihovom čuvanju i ćuti.

    • milovan says:

      Dok njegovog druga i cetnika Mustafu Golubica GESTAPO cereci u Beogradu,a Draza vec digao ustanak.On trazi od vlade i da ga postave za vodju ustanka.Mustafu Golubica su Dok je dosao u Beograd Nemcima odali Broz Rankovic i Djilas. Optuzili su ga kod Nemaca da je on zbog SOLUNSKOG PROCESA od nevolje komunista,a da je Bio i ostao cetnik i crnorukac.Nemci su odmah posumnjali da je Golubic organizator otpora.Ulaskom C. Armije u Beograd 1944 god.Rusi su pitali za grob Mustafe Golubica. Po Staljinovom naredjenju kosti su prenete u Moskvu. Golubic je sahranjen na groblju velikana kao pukovnik KGB-a.Englezi su uvek imali i imaju petokolonase u Srbiji,a i ovaj izgleda nije daleko. Biti prijatelj sa gen. Simovicem i Mirkovicem,a ne biti anglofil Malo cudno.

  2. Dušan Buković says:

    Imajući u vidu da je pukovnik Božin Simić ( 1881-1966) izbegao Staljinove eksperimentalne čistke sovjetskih boljševika-trockista u SSSR-a tridesetih godina dvadesetog stoleća, kada je streljan i veći broj izvesnih članova i kadrova Komunističke partije Jugoslavije, po nalogu infantilnog antikomuniste Josipa Broza Tita, koji se razotkrio 1948. godine, kada je udario glogov kolac komunističkom internacionalnom „jedinstvu“. Sve ostalo su samo dnevne političke manipulacije izvesnih infatilnih komunista, kao i tz. infatilnih antikomunista. Simić je bio pukovnik Srpske vojske, ambasador FNRJ, mason u masonskoj loži Pobratim. Politički je pripadao republikanskoj partiji. Učestvovao je u Majskom prevratu 1903. godine. U toku 1916 godine otputovao je u Rusiju. Na Solunskom procesu osuđen je u otsustvu na 18 godina zatvora kao „crnorukac“ i zaverenik, zbog čega je ostao u Rusiji. Simić je pripradao organizaciji „crnorukaca“, koji su pripremili atentat na regenta Aleksandra, kasnijeg kralja Aleksandra. U fabijanskoj, bundističkoj i boljševičkoj tz. „oktobarskoj revoluciji“ postao je pukovnik Crvene armije, gde je ostao do 1936. godine, kada se vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i produžio svoj rad za račun Sovjetskog Saveza. Prema izvesnim podacima Simić je kao politički emigrant i kao agent GPU-a proveo izvesno vreme u Francuskoj, gde je otpočeo rad među jugoslovenskim političkim emigrantima. Do 1940. godine Simić je radio na propagandi za uspostavljanje diplomatskih odnosa između Kraljevine Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Kada je knez Pavle uspostavio 1940. godine diplomatske odnose sa Staljinom, Simić u više mahova odlazi za Moskvu, gde prima direktne instrukcije za rad. U isto vreme Simić je bio u dosluhu sa izvesnim 27-martovcima. U tz. 27-martovskoj Vladi generala Dušana Simovića postavljen je za ministra bez potfelja. Učestvovao je u 27-martovskim pregovorima sa Staljinom, zbog čega je 1941. godine otputovao u Moskvu, gde je ostao do završetka rata. Kada je Broz u Srbiji pokrenuo točak buržoaske revolucije u drugoj polovini 1941. godine, koja je bila samo nagli prelaz u proletersku, Simić se opredelio za Broza i radio na propagandi za njegov račun. Imajući na umu da je Simić bio stari špijun GPU-a, kasnije NKVD i ovu špijunsku službu vršio je punih dvadeset godina za račun Sovjetskog Saveza. Posle Drugog svetskog rata bio je ambasador FNRJ u Francuskoj i Ankari. Prema izvesnoj oceni Simić je tip jednog defetiste, neskrupuloznog i misterioznog čoveka. On je rođeni brat Stanoja Simića (1893-1970), diplomate i političara i Vladimira Simića (1894-19-?), pravnika, koji je pre Prvog svetskog rata bio istaknuti član Jugoslovenske revolucionarne omladine a, od 1920. godine i jedan od potpisnika deklaracije i načela Republikanske stranke u Kraljevini Jugoslaviji.

    • padre says:

      Ala sise nalupao, Dušane!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *