ОВОГ ЧОВЕКА СЕ И ТИТО ПЛАШИО!

ОВОГ ЧОВЕКА СЕ И ТИТО ПЛАШИО!

26 октобра 2016

a-27

Ко је био Иван Стево Крајачић, човек ниског раста, слабог образовања, бистрог ума, који је упркос томе, постао једна од најважнијих личности новије југословенске и хрватске повести, једини који је пред Титом смео да стави ноге на сто и каже му да није у праву?

Публицистички и литерарни портрети Ивана Стеве Крајачића показују многа лица и карактере, често савим супротне. За многе у Хрватској он је “хрватождер“ али и “Хрватина“, “комуњара“ али и “усташа“, “највећи хрватски шпијун свих времена“ али и “човек који је измишљао фантастичне приче о себи јер је волео да га се боје“; он је био рањен пет пута али је и “кукавица“.

s

Стево Крајачић

Јасно је да је Иван Стево Крајачић моћан, важан, и да изазива силну страст, љубав или, чешће, мржњу. Он је “духовни отац” Јосипа Манолића, Туђмановог најважнијег обавештајца, човека који већ седам деценија испуњава специјалне задатке.

d

Крајачић је био Титов најважнији човек, али и Туђманов анђео чувар у годинама дисиденства. Београдски публициста Миломир Марић је написао да је “друг Стево био најбољи друг нашег Најбољег друга”, односно да се може сматрати да је Иван Крајачић духовни близанац Јосипа Броза и једини човек који је у Југославији могао да ради, заиста, све што му је воља.
„Разликовали су се једино по томе што је Броз увек сањао Југославију, а Крајачић Хрватску…“

У Загреб ушао међу првима

Књига “Најтајнији Титов шпијун”, одгонетава многе тајне тог важнога и моћног човјека чија ће велика улога у стварању хрватске државе тек доћи на дневни ред.

Публициста Антон Духачек, бивши обавештајац, ранковићевац, објавио је причу која се по Загребу ширила дуго времена пре него што је написана. Ону, према којој је управо Стево Крајачић први успео да уђе у усташке архиве и заплени их – што му је дало силну моћ.

„Сам Иван Крајачић је ушао у Загреб с првим партизанским јединицама. На упозорење Радојице Ненезића, команданта 28. славонске ударне бригаде, да је опасно ући у Загреб тако брзо, Крајачић се није обазирао. Журио је ка Савској цести, где је био усташки затвор и иследни део тајне полиције, али и архив УНС-а, записници са саслушања комуниста, пресуде и досијеи оних који су радили за усташку тајну полицију и обавештајну службу, и већи део документације логора Старе Градишке и Гестапа: Та архива је нестала…“

Духачек даље препричава интервју који је 1974. године водио с Крајачићем. Духачек је желео да направи књигу „Разговори са Иваном Крајачићем Стевом.”

“Прилично расположен за разговор, упозорио ме да водим рачуна о тачности онога што пишем јер, како је рекао, „Руси би те могли оповргнути, они располажу с доста папира с овог терена и пре рата, а нарочито о ономе што се дешавало за време рата…’

Мени је пала на памет архива из Савске цесте и упитах га:
„… Да није можда и архива са Савске цесте негде тамо у Русији, добро бункерисана…?’“

Стевино дотад добро расположење више није било исто. Нервозно ми је одговорио: „Па можда… али о томе би требао разговарати.“

Од 1945. до смрти, многи су се питали – ко је Стево, пише Венцеслав Ценчић у књизи „Иван Крајачић Стево: Ја о себи, други о мени“, наставку књиге о Копиничу.

„Бојали су га се многи, чак и Тито“, наставља Ценчић, па даље описује Крајачића као злодуха Титове државе. Он је сам о себи исплео мрежу која је причала приче које уливају страх, а једини који се није бојао Крајачића – већ је пре било обратно – био је Јосип Копинич.

Стево се, наводи Ценчић речи Ивана Мишковића Брка, бојао Копинича, али ни Тито ни он нису сазнали зашто.

“Стево је по карактеру био бахат и груб, његова је увек била задња“, пише Ценчић.
Он није скривао да је обојени националиста. Према Ценчићу, пре Стевине смрти, 10. септембра 1986. године, у јулу у Загреб долазе четири пуковника КГБ-а, како би му узели архив и радиостаницу. То је хтела и југословенска обавештајна служба. Акција је трајала само десет минута. Руси су, на очај југословенске службе, успели.

„Што је било у коферима? Чија имена“, пита се Ценчић и не нуди одговор, само инсинуације. „Који хрватски политичари?“ Ценчић наводи тврдњу Крсте Црвенковског, високог дужносника СКЈ, који је рекао да је до краја живота био руски шпијун.

Крајачић је био први који је добио високо руско одликовање 1944. године. Ценчић тврди да Крајачић није био само агент руске службе него да га је, наводно, Рандолф Черчил врбовао и за сарадњу с Енглезима.

g

За време рата је, каже Ценчић, за куне куповао свиње по Славонији и продавао их немачкој војсци за злато, а по Загребу се шетао у униформи усташког бојника. Ценчић цитира Дедијера, према коме је Крајачић, “творац Голог отока, био најмрачнија личност наше повести. Њега се“, додаје Дедијер, „и сам Тито плашио. Зашто? Он је од фебруара 1942.. био главни резидент НКВД, касније КГБ-а за Балкан“.

Туђману не паковати

Сам Ценчић тврди како му је, у неколико разговора с Крајачићем, Стево рекао да су за њега радили Бакарић, Јованка, Марко Белинић, Мико Шпиљак, браћа Врховец и многи други. Ценчић тврди да је Стево био “сарадник руске Удбе“, док је Копинич био сарадник “руског КОС-а“. Он је – како пише Ценчић, и то с правом, Титу сугерисао и чувену реченицу “Туђману не паковати“.

Тито је према Ценчићу, баш попут Крајачића и Копинича, био руски обавештајац. У Ценчићевој интерпретацији, управо је Тито је организовао фамозну ликвидацију Ивана Сребрењака Антонова у усташком затвору (Шпанац, то ђубре треба ликвидирати) а за документацију Владимира Поповића, који је водио партијску истрагу у случају Керестинец, вели да ју је Поповић намерно уништио, додајући да је Стево уништио све компромитујуће материјале о Хебрангу.

Хебранг и Владо Поповић, према његову су мишљењу, криви и за Керестинец.

Према њему, Стево је намерно организовао и ултрабрзо суђење Мили Будаку и усташкој влади др. Николе Мандића, како би били експресно отправљени на онај свет. Јер мртва уста не говоре. Стево се, каже Ценчић, изборио за Хрвата Бакарића, а не Југославена Гошњака.

„Отац национализма у Хрватској је Бакарић, а мајка Крлежа“, говорио је.

Политички крај Стеве Крајачића започео је у Јасеновцу. Раја Недељковић, шеф борачке организације Србије, у својим мемоарима под насловом “Глуве године”, пише овако:

“Три дана послије Брионског пленума предводио сам изасланство Србије на откривање споменика Јасеновцу. Годинама је Александар Ранковић инсистирао да се Јасеновац обележи и логор сачува од заборава. Годинама су Бакарић и многи други одбијали и одлагали постављање споменика. И, коначно, ‘Камени цвет’, као трајни споменик невиних жртава усташког покоља, нашао се на том простору. Предвече 3. јула 1966., на месту прославе су се окупиле већ све званичне делегације република и покрајина и изасланства градова Европе где су били Хитлерови логори смрти. Домаћин је био Стево Крајачић, председник Сабора Хрватске… “

“Коначно стиже и службена колона аутомобила. Унутра Стево Крајачић, Мика Шпиљак, Ђуро Пуцар, Џемал Биједић, Марко Белинић … У пролазу, Белинић ми се узбуђено жали да у овој пометњи није стигао да обавестити словенску делегацију и још неке стране делегације. За столом се нађох тачно преко пута Стеве Крајачића. У једном тренутку, Крајачић се повишеним гласом обрати Марку Белинићу:

„Је ли ти, Марко, јесам ли ја теби наредио да ти гласаш за овог нашег Ђуру Пуцара, који је остао без посла, да он постане председник Савеза бораца Југославије? А ти гласао за Александра Ранковића“. Марко се врпољи и ћути, а Стево се обрати Џемалу Биједићу и прекори га зашто они тврде да су подигли хусинске рударе на устанак, а требало би да знају да је то урадио он, Стево Крајачић, и други другови из Хрватске.

Своје отровне стреле Крајачић упери према мени:

„А ви, гегуле и репоње? Сељачине, Срби? Хоћете да подижете рафинерије у Новом Саду и Панчеву? Шта ви знате шта су рафинерије? У то се ми разумемо, а ви знате само свиње да товите. И пуно вас је остало, да знаш!“

У Београду сам сматрао да ми је дужност да о свему обавестим Жарка Веселинова и Шанета Петровића. Почео сам да им излажем како нас је напао Стево Крајачић и како је рекао да нас је много остало. Шане ме у пола излагања прекиде:

„Твој приједлог да се нешто предузме, одбацујемо“. Узалуд сам му објашњавао да Стево Крајачић није увредио мене него жртве Јасеновца и читав српски народ. Десет дана после упалим телевизор и видим свечани дочек неког страног шефа државе. Мислим да је то био фински председник Кеконен. На аеродрому у Пули постројени гардисти, црвени тепих, а на тепиху испред авиона стоји председник Јосип Броз Тито. Поред њега – Стево Крајачић!“

Вјенцеслав Ценчић износи бројне детаље из Крајачићевог живота. Тврдио је да се Крајачић улизивао Титу градећи му виле. Најпознатија је Вила Загорје, на Пантовчаку, данашњи уред председника Републике Хрватске, за коју је Крајачић издвојио око 20 милијарди динара, целокупни тадашњи стамбени фонд Загреба.

Иван Стево Крајачић цело је послијератно раздобље тврдио – и то му је било најважније – да након 1948 године није био совјетски обавјештајац.

Инсистирао да није с Русима

Ценчићу је, пак, та тврдња најважнија – он с њом почиње књигу о Крајачићу, истиче је све време и наглашава на свим местима.

Та тврдња данас нема посебну тежину и није могуће схватити зашто толико перипетија због ње, али у оно време је имала велико значење, јер је значила да је човек био лојалан страној и, успут, релативно опасној, па на моменте и непријатељској држави.

Русија је, иначе, ‘70-их и ‘80-их година сарађивала и с хрватском емиграцијом, па и оном заиста екстремном. Др. Бранко Јелић се котирао као сарадник совјетских служби, а Тито се прилично плашио удара Руса ослоњених на сепаратистички расположене хрватске организације – ту је видео велику опасност.

Мало је оних, пише у Ценчићевој књизи, „којима је јасно како је Иван Крајачић Стево не само успео да дочека природну смрт, него и да оствари и ужива владарски статус у социјалистичкој Југославији све до самог краја.

Можда је разлог томе сасвим једноставан – за разлику од других, он се није замарао одгонетавањем збрканих догађаја које неки називају нашом новијом историјом. Концентрисао се на то да схвати Тита.

h

Као предратни металац, једини је у југословенском врху био у стању да схвати све суптилне финесе функционисања генијалног Брозовог мозга. Као совјетски ђак и службеник, најдубље је схватио Брозов морал и политику коју је понекад и одређивао…

Ивана Стеву Крајачића сматрали су духовним близанцем Јосипа Броза Тита и јединим човеком који је, не изузимајући ни Тита, могао заиста да чини шта му је воља.

Није имао пријатеља, а због обиља идеолошких и других дужника, мало ко је могао веровати да ће заиста наџивети цара Трећег света. Умро је, ипак, природном смрћу пет година касније, не одавши ни једну тајну…“

Ценчић пише како Крајачић никада није хтео да препричава своје сусрете са Стаљином. Остало је, међутим, забележено како је дословце опчарао не само Тита, него и Хрушчова.

„У време кад је Хрушчов долазио на покајање Брозу, а и после, Стево је био и Никитина сенка. Стево је, наиме, толико опчинио совјетског лидера да је очевицима то било тешко схватљиво.“

Ево што је Стево сам рекао, сјећајући се једног свог боравка у Совјетском Савезу.

j

“Били смо лепо дочекани и један део делегације је имао апартмане у самом Кремљу. Хрушчов је све време био угодан домаћин. На повратку с једног лова, у ловачкој кући, предложио сам да друг Тито и Хрушчов одиграју партију биљара. Почео је Никита, и први пут је ударио врло лоше, и ја сам му наравно рекао, врло, врло лоше друже Хрушчов.

А кад је Тито одиграо добро, ја сам рекао: ово ти је добро, друже Стари. А када је Хрушчов поново одиграо лоше, ја сам поново казао; лоше, друже Хрушчов, а будући да је Тито поново добро одиграо, поновио сам: одлично, друже Стари. Тада је Хрушчов рекао да није у реду што навијам за Тита, а осим тога, да му не бих смео рећи да игра лоше. Но кад је Тито трећи пут одиграо слабо, ја сам рекао: лоше, друже Стари, што је јако развеселило Хрушчова. Тад му је Тито рекао: Стево би и Богу рекао ако сматра да је у праву. Тад се Хрушчов уверио да су односи између нас заиста другарски, што му се јако свидело….“

У деветом поглављу књиге“Дер Сцхаттенкриегер” аутора Ерицха Сцхмидта-Еенбоома, улога Ивана Стеве Крајачића као хрватскога државотворца издигнута је на пиједестал изнад свих осталих. Крајачић у њој фигурира као мастермајнд хрватске државотворне идеје.

Левичарски новинар Еенбоон се очигледно у великој мери инспирисао Антоном Духачеком.Али, Еенбоом је информисан и из немачких обавештајних извора, па се његове тезе чине снажнијима од пуких претпоставки. Он говори о “Крајачићевом центру у Загребу”.

“Крајачићев центар у Загребу је скоро без сметњи радио седамдесетих година. Крајачић је, у својој вили у финој стамбеној четврти на Тушканцу, примао своје пријатеље и сараднике и водио режију у свом омиљеном сценарију: одвојити Хрватску, заједно с Босном и Херцеговином, као једну независну државу. Иако ни Крајачић нити Манолић, нису директно радили у хрватској УДБИ од 1971. године, они су могли преко својих старих веза изградити „кућу у кући“.

У свим одељењима је седело неколико људи, који су били под њиховом контролом, делатни као једна паралелна агентура према официјелној Удби. У међувремену су такође били побољшани инострани контакти, пре свега с немачком и аустријском тајном службом, које су затражиле и омогућиле циљану повезаност усташких вођа у иностранству са овим пројектом.“

У кућу у Назоровој 57, Стево Крајачић се уселио 19 година након краја рата, 1964. године

Живео је на Тушканцу

„У тој кући су три стана: у једном је био Стево Крајачић, у другом Ђука Васић, тадашњи помоћник министра пољопривреде, и мој је био трећи“, причао је Јосип Манолић, истакнути члан Крајачићевог центра, или кружока.

k

Јосип Манолић

“Стево је увек био на водећим функцијама: био је министар унутрашњих послова и потпредседник Владе, а на крају и председник Сабора. До краја смо остали у добрим и пријатељским односима. Туђман је био у затвору, први па други пут. И у његову другом судском процесу на известан начин сам учествовао преко Стеве Крајачића.

Туђманова супруга Анкица ме је била замолила да видим може ли се шта направити. Ја сам случајно у Врховном суду имао једног рођака преко кога сам покушао да интервенишем, а и Крајачић је прихватио ту интервенцију током другог суђења, тако што је назвао Драгосавца и рекао – дајте видите шта је то с Туђманом, добро погледајте за шта се терети…. Не мислим да је та моја интервенција много значила, али ипак верујем да је утицала на ублажавање стајалишта у другом судском поступку…“

На питање што је тада био циљ те групе – трансформисање Југославије у конфедерацију или потпуно осамостаљење Хрватске, Манолић је у интервјуу одговорио:

„Не, никаква конфедерација, што се мене тиче, није долазила у обзир. Наш је циљ био суверена држава Хрватска, то сам стално понављао. Тај максималистички захтев у том тренутку за мене је било отварање маневарског простора да можемо прихватити и конфедерацију ако оценимо да нам то одговара, или неки други облик. Кад је држава суверена, онда се може определити за разне комбинације”.

KOMENTARI



6 коментара

  1. Pitagora says:

    U članku stoji i ovaj citat: "Raja Nedeljković, piše ovako: “Tri dana poslije Brionskog plenuma predvodio sam izaslanstvo Srbije..." Raja Nedeljković je bio Kragujevčanin, i nije mogao da govori ijekavski. Ja sam osamdesetih godina čitao jedan njegov intervju u novinama, gde je o ovom događaju govorio drukčije. Rekao je da je Krajačić bio vidno pijan, kada je vređao Srbe, pred svedocima ("Malo smo vas ovdje pobili")i da je Nedeljković reagovao odmah tu, na licu mesta, te da je Krajačić posle toga uklonjen iz javnosti. Nije isto kada se na neku uvredu reaguje odmah, ili kao što je prema ovom tekstu on učinio, kasnije, tužakajući i žaleći se Veselinovu i Šanetu Petroviću (našao je kome da se žali; dvojica pomenutih bili su među najvećim Brozovim uvlakačima; malo je reći da ne služe na čast srpskom narodu). Broz je možda zazirao od Krajačića, jer je znao mnogo o njemu, možda koliko i Kopinič, možda i više, ali ne verujem da ga se bukvalno plašio, dok je imao Rankovića uz sebe. Ranković je bio prirodni neprijatelj Krajačićev. Kada je Krajačić stvorio paralelnu obaveštajnu službu, Ranković je preko Krcuna Penezica likvidirao njenu najvažniju ekspozituru u podrumu palate Albanija.

    • Kosovac says:

      Pitagora,….. Можда је то била копија неког писања на јекавици. Треба расправљати да ли је тачно то што је написано, може и на Циганском језику бити написано. Започео си коментар тако да би свако ко чита помислио да демантујеш истинитост оног што је Стево Крајачић рекао. После се видело да си написао да је Раја чак реаговао на лицу места, да је то нормално. А није због Раје Недељковића уклоњен из јавности Стево Крајачић, уклоњен је да би се забашурило. А Раја је нормално написао извештај за који је био овлашћен да напише, ако су на том месту били неки карактери као Веселинов, није њих Раја бирао, адреса је била добра, није била адреса америчке амбасаде. Не зна се даља судбина Раје Недељковића, да ли су га после обрадили, да ли је отишао у дисиденте, или да ли је променио тим за који је играо, све је могуће.

  2. Trifun says:

    I niko da mu stavi metak u glavu za tu izjavu?!

  3. Dondon says:

    Znaci obilje, ali obilje bre hrvatskih reci u Srpskom dnevnom listu. Samo mi nije jasno zasto se niko u inter magazinu ne pozabavi lektorisanjem clanka. Iskreno govoreci uz ovakav clanak fali recnik manje poznatih reci😂 .

    • Dondon says:

      Naslov Ovog se coveka tito bojao i odmah ispod slika Jovanka i Tito...hehehehe..kakve gluperde rade u kuriru neverovatno. 😂😂😂

      • Kosovac says:

        Dondon,….. У „Куруру“ не раде глуперде, раде комуњаре.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u