Овогодишње наравоученије из Поточара

Ovogodišnje naravoučenije iz Potočara

6 avgusta 2016

672x672_kecmanovic-nenad-435fPiše: Nenad Kecmanović

Ove godine komemoracija u Srebrenici protekla je mirno, kako i dolikuje. Nije bilo uobičajenih sarajevskih prozivki ko je bio iz Srbije i Srpske a ko nije i zašto, šta je ko rekao ili je propustio da kaže i sl. Nije bilo ni psovanja i kamenovanja zvanica. Incidenti, koji su već postali tradicija, otklonjeni su unapred. Beograd je blagovremeno obavešten da su zvaničnici iz Srbije nepoželjni, a oni iz Srpske, koji su imali nameru da dođu, otkazali su iz solidarnosti s maticom. „I mirna Bosna“ (i Hercegovina).

Uostalom, u Potočarima su još ranijih godina, što pod spoljnim pritiskom, što dobrovoljno, prodefilovali i Tadić, i Vučić, i Dodik i Ivanić i dr. Najpre je to ultimativno tražila „međunarodna zajednica”, zatim je očekivano i pozdravljano iz Sarajeva, a sada ne samo da to više nije dovoljno nego je i uslovljeno. Onaj ko jasno i glasno ne kaže „genocid”, nema pravo da dođe na godišnji pomen. Istina, rečeno je da to nije stav bošnjačkih zvaničnika, jer valjda su i sami svesni da su prekardašili, nego ožalošćenih porodica.

Moglo bi se poverovati da porodice zaista žele da u tišini mezarja u Potočarima, bez pompe visokih inostranih gostiju i stereofonije političkih govora, na miru oplaču svoje mrtve. Međutim, tu se već godinama kao portparol pojavljuje NVO „Majke Crebrenice”, sa pričom koja je više politička nego komemorativna. Da li je majkama Srebrenice, ali ne kao NVO, nego kao bošnjačkim ženama koje su tu izgubile sinove, braću i muževe, zaista toliko važno da li će se to zvati genocid, masovni zločin ili drugačije? Sigurno – ne. Većina i ne zna šta znači tuđica genocid, a verovatno da im i nije do rasprave o tome da li će se njihov tragični gubitak zvati ovako ili onako.

To je, međutim, bitno bošnjačkim političarima. Njima je stalo da se u Skupštini Srbije donese rezolucija o Srebrenici koja bi, kao naknadno priznanje genocida, poslužila kao pravni osnov za obnovu tužbe za agresiju Srbije na BiH pred Međunarodnim sudom u Hagu. Majke ili, tačnije, žene Srebrenice – a ne pomenuta NVO, koju je jedno vreme vodio muškarac – mogu da razumeju jedino srpske žene koje su isto tako izgubile sinove, braću, muževe. Njihova razmena emocija i uzajamna empatija povodom tragičnog zajedničkog majčinskog iskustva stvorila bi autentičan mirovni pokret. Efekat bi bio neuporedivo veći nego sva politička izvinjavanja, mirenja, praštanja, ucenjivanja i cenkanja koja jednom godišnje oživljavaju omraze u regionu.

Preduslov za to je da se i međunarodno, regionalno i lokalno prizna da je u građanskom ratu bilo žrtava na sve tri strane. To, naravno, niko ne osporava, ali neki naprosto ne priznaju. Ne postoje „majke Vozuće”, „majke Kravica”, „majke Kazana”. Kao da srpske žrtve u Dobrovoljačkoj u Velikom parku, u Tuzlanskoj koloni i na drugim stratištima nisu rodile majke. Srpsko saučešće u žaljenju za muslimanskim žrtvama proporcionalno je bošnjačkoj i inoj bezosećajnosti za srpske žrtve koje su ubijane u istom ratu, dan ranije i na kilometer dalje. Zašto?

Pored politizovanja, koje u krajnjoj liniji vređa i žrtve i tugu njihovih najbližih, Srebrenica je kao kolektivno nacionalno stradanje poprimila i dimenzije osnivačkog mita u bošnjačkom narodu. Za razliku od većine evropskih naroda, koji su status nacije stekli u nacionalnooslobodilačkim ratovima s velikim ljudskim žrtvama, muslimani su od verske skupine postali nacija odlukom CK SK BiH. Ono što su Srbima Kosovski boj, prvi ustanak protiv Turaka, vidovdanski mučenici, povlačenje preko Albanije, ustaške jame, Jasenovac, najveće žrtve u oba svetska rata, i ono što Hrvati prave od Blajburga i Vukovara, to je za Bošnjake – Srebrenica.

Krvlju je zaliveno korenje svake nove nacije, a vezano za velike pobede ili poraze. Što gore, to bolje: malo je utvrđenih 1.200, potrebno je 8.000 ili bar 4.000. Sam Izetbegović je rekao: „Kroz takva stradanja prošli su i drugi narodi, pa takva sudbina nije mogla mimoići ni nas.”

A kada nešto preraste u nacionalni mit, izlazi iz okvira racionalne rasprave i postaje imuno na činjenice koje tome protivreče. Takav pristup korespondira s pristupom „međunarodne zajednice”, iako su joj motivi drugačiji. „Genocid” u Srebrenici treba da bude opravdanje što su Srbe u Srpskoj i Srbiji bombardovali osiromašenim uranijumom, a zahtev za njegovu neupitnost – izvinjenje muslimanima što su ih gurnuli u rat u kome su najviše stradali. Incko i zapadni ambasadori ne propuštaju godišnjice u Srebrenici, dok ih na obližnjim srpskim grobljima nikad nema. Antisrpsku rezoluciju o nedodirljivosti Srebrenice, koju su Rusi blokirali u SB UN, ministar Hemond progurao je kroz britanski parlament.

Uključili su se i sarajevski mediji bajkovitom pričom o ledi Nerminki. Bošnjakinji Nermini Helić, lepotici – izbeglici, koja se dobro udala i ušla u britansko visoko društvo, te rodoljubljem, veštinom i šarmom uspela da „osveti” Srebrenicu, što nisu ni Alija ni Bakir. Ne treba više ići u Potočare i tako pružati povod za nove incidente. Uz najnovije uvrede (paljenje srpske zastave, sarajevski performans, falsifikat popisa, osporavanje dana RS, Bakirova provokacija u Pazaru), ne treba nam još i ponižavanje godišnjih izraza srpskog saučešća ženama Srebrenice. Jer i njih valja ostaviti na miru.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *