Овогодишње наравоученије из Поточара

Овогодишње наравоученије из Поточара

6 августа 2016

672x672_kecmanovic-nenad-435fПише: Ненад Кецмановић

Ове године комеморација у Сребреници протекла је мирно, како и доликује. Није било уобичајених сарајевских прозивки ко је био из Србије и Српске а ко није и зашто, шта је ко рекао или је пропустио да каже и сл. Није било ни псовања и каменовања званица. Инциденти, који су већ постали традиција, отклоњени су унапред. Београд је благовремено обавештен да су званичници из Србије непожељни, а они из Српске, који су имали намеру да дођу, отказали су из солидарности с матицом. „И мирна Босна“ (и Херцеговина).

Уосталом, у Поточарима су још ранијих година, што под спољним притиском, што добровољно, продефиловали и Тадић, и Вучић, и Додик и Иванић и др. Најпре је то ултимативно тражила „међународна заједница”, затим је очекивано и поздрављано из Сарајева, а сада не само да то више није довољно него је и условљено. Онај ко јасно и гласно не каже „геноцид”, нема право да дође на годишњи помен. Истина, речено је да то није став бошњачких званичника, јер ваљда су и сами свесни да су прекардашили, него ожалошћених породица.

Могло би се поверовати да породице заиста желе да у тишини мезарја у Поточарима, без помпе високих иностраних гостију и стереофоније политичких говора, на миру оплачу своје мртве. Међутим, ту се већ годинама као портпарол појављује НВО „Мајке Cребренице”, са причом која је више политичка него комеморативна. Да ли је мајкама Сребренице, али не као НВО, него као бошњачким женама које су ту изгубиле синове, браћу и мужеве, заиста толико важно да ли ће се то звати геноцид, масовни злочин или другачије? Сигурно – не. Већина и не зна шта значи туђица геноцид, а вероватно да им и није до расправе о томе да ли ће се њихов трагични губитак звати овако или онако.

То је, међутим, битно бошњачким политичарима. Њима је стало да се у Скупштини Србије донесе резолуција о Сребреници која би, као накнадно признање геноцида, послужила као правни основ за обнову тужбе за агресију Србије на БиХ пред Међународним судом у Хагу. Мајке или, тачније, жене Сребренице – а не поменута НВО, коју је једно време водио мушкарац – могу да разумеју једино српске жене које су исто тако изгубиле синове, браћу, мужеве. Њихова размена емоција и узајамна емпатија поводом трагичног заједничког мајчинског искуства створила би аутентичан мировни покрет. Ефекат би био неупоредиво већи него сва политичка извињавања, мирења, праштања, уцењивања и ценкања која једном годишње оживљавају омразе у региону.

Предуслов за то је да се и међународно, регионално и локално призна да је у грађанском рату било жртава на све три стране. То, наравно, нико не оспорава, али неки напросто не признају. Не постоје „мајке Возуће”, „мајке Кравица”, „мајке Казана”. Као да српске жртве у Добровољачкој у Великом парку, у Тузланској колони и на другим стратиштима нису родиле мајке. Српско саучешће у жаљењу за муслиманским жртвама пропорционално је бошњачкој и иној безосећајности за српске жртве које су убијане у истом рату, дан раније и на километер даље. Зашто?

Поред политизовања, које у крајњој линији вређа и жртве и тугу њихових најближих, Сребреница је као колективно национално страдање попримила и димензије оснивачког мита у бошњачком народу. За разлику од већине европских народа, који су статус нације стекли у националноослободилачким ратовима с великим људским жртвама, муслимани су од верске скупине постали нација одлуком ЦК СК БиХ. Оно што су Србима Косовски бој, први устанак против Турака, видовдански мученици, повлачење преко Албаније, усташке јаме, Јасеновац, највеће жртве у оба светска рата, и оно што Хрвати праве од Блајбурга и Вуковара, то је за Бошњаке – Сребреница.

Крвљу је заливено корење сваке нове нације, а везано за велике победе или поразе. Што горе, то боље: мало је утврђених 1.200, потребно је 8.000 или бар 4.000. Сам Изетбеговић је рекао: „Кроз таква страдања прошли су и други народи, па таква судбина није могла мимоићи ни нас.”

А када нешто прерасте у национални мит, излази из оквира рационалне расправе и постаје имуно на чињенице које томе противрече. Такав приступ кореспондира с приступом „међународне заједнице”, иако су јој мотиви другачији. „Геноцид” у Сребреници треба да буде оправдање што су Србе у Српској и Србији бомбардовали осиромашеним уранијумом, а захтев за његову неупитност – извињење муслиманима што су их гурнули у рат у коме су највише страдали. Инцко и западни амбасадори не пропуштају годишњице у Сребреници, док их на оближњим српским гробљима никад нема. Антисрпску резолуцију о недодирљивости Сребренице, коју су Руси блокирали у СБ УН, министар Хемонд прогурао је кроз британски парламент.

Укључили су се и сарајевски медији бајковитом причом о леди Нерминки. Бошњакињи Нермини Хелић, лепотици – избеглици, која се добро удала и ушла у британско високо друштво, те родољубљем, вештином и шармом успела да „освети” Сребреницу, што нису ни Алија ни Бакир. Не треба више ићи у Поточаре и тако пружати повод за нове инциденте. Уз најновије увреде (паљење српске заставе, сарајевски перформанс, фалсификат пописа, оспоравање дана РС, Бакирова провокација у Пазару), не треба нам још и понижавање годишњих израза српског саучешћа женама Сребренице. Јер и њих ваља оставити на миру.

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u