Пајина дела српски бренд

Pajina dela srpski brend

11 maja 2018

SENZACIONALNA prodaja slike „Dva bašibozuka pred kapijom“ za do sada nezamislivih 530.000 evra, na aukciji kod londonskog „Sotbija“, otvorila je u javnosti i pitanje da li je u trku mogla da uđe i naša država i pribavi delo Paje Jovanovića za neki od naših muzeja. Ali i kontrapitanje, da li njena tržišna cena odgovara značaju ovog ranog Jovanovićevog rada za našu istoriju umetnosti.

– Na vest da će se slika pojaviti na aukciji kod „Sotbija“, Ministarstvo kulture i informisanja kontaktiralo je sa stručnjacima Narodnog muzeja, kako bi oni procenili koliko je ona važna za našu kulturnu baštinu – kaže, za „Novosti“, Danijela Vanušić, pomoćnik ministra za zaštitu kulturnog nasleđa, koja je pre dve godine, kao kustos Muzeja grada Beograda, organizovala izložbu u javnosti retko viđenog „Akta žene pred ogledalom“ (privatno vlasništvo), i predstavila svoje otkriće da je na slici zapravo Pajina velika minhenska ljubav Berta.

STRUČNJACI su smatrali, nastavlja sagovornica, da „Dva bašibozuka“, uz sve slikarske kvalitete, pripadaju fazi vezanoj za orijentalne teme i umetnikovu komercijalnu delatnost i da bi neke druge slike ovog autora koje se nalaze na tržištu bile mnogo značajnije za popunjavanje naših kolekcija:

– Odlučili smo zato da sliku prepustimo aukcijskom nadmetanju i vidimo šta će se desiti. U tržišnom smislu premašene su sve očekivane vrednosti, i za državu bi, u ovom trenutku, bio veliki izdatak da izdvoji tako visok iznos za samo jedno delo.

Za više od pola miliona evra, sliku je, kako piše na sajtu „Sotbija“, kupila „institucija“, a nezvanično se može čuti da je to ustanova iz neke od arapskih zemalja, kaže Petar Petrović, viši kustos Narodnog muzeja. Prema mišljenju autora sistemskog kataloga Jovanovićevih dela, „Bašibozuci“ su veoma uspeo rad, neka vrsta potpune slike, koja ima sve elemente, od detalja do karaktera, ali ne pripada onom delu Jovanovićevog opusa iz tog vremena koji bi bio značajan za našu sredinu.

– Neke slike je tada radio isključivo za potrebe galerista, kakva je, recimo, i „Kićenje neveste“, jer je za tadašnje Engleze i Balkan bio deo Orijenta – nastavlja Petrović, podsećajući da je ovo remek-delo za naš nacionalni muzej kupljeno upravo u Londonu 1935. godine.

Za nas su iz tog perioda najzanimljivija dela koja se odnose na Balkan, ali i ona koja nose neku ličnu poruku umetnika:

– Beležio je na nekima radovima da mu je pozirao brat Milan, ili da mu je pomagao drugi brat Svetislav. Važna je i jedna verzija, za kompoziciju „Postanak narodne pesme“, koju je nameravao da uradi, ali je nikada nije završio, a na kojoj guslar sedi prekrštenih nogu, dok oko njega narod sluša. Nama su zanimljive upravo te slike, koje su u privatnom vlasništvu, ili u institucijama koje ne žele da ih otuđe.

Za našu kulturu bilo bi, prema rečima Petrovića, bitno da se uđe u trag Pajinom „Bošku Jugoviću“, kojim je započeo rad na istorijskim slikama. Reprodukcije i fotografije dela postoje, ali se ne zna gde je original.

– To je nešto što bi trebalo da bude u Narodnom muzeju. Važna je i slika „Mačevanje“ iz 1883, prva s kojom je krenuo u svet. I za njom tragamo. Znamo da ju je galerista maltene skinuo sa štafelaja i odneo u Englesku – zaključuje Petrović, napominjući da je Jovanović „orijentalne“ slike radio za komercijalnu upotrebu, a da je tek sa „Portretom gospođe Mirke“ iz 1905. dobio Zlatnu medalju u Kunster hausu.

HIPOTETIČKI bi bilo lepo da je naša država u stanju da ima „kontrolora“ koji bi pratio pojavljivanje naše baštine na aukcijama u inostranstvu, i da s nekim velikim budžetom nadmeće se za to, ali tako nešto ne mogu ni mnogo bogatije zemlje, smatra dr Igor Borozan sa katedre za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta U Beogradu.

– Pitanje je i teme, koju mi prepoznajemo, ili ne, kao našu baštinu. „Bašibozuci“ su orijentalna slika, autora evropskog ranga, koju je on radio po narudžbini bogatih Engleza, u datom istorijskom periodu. Uz sve kvalitete Paje Jovanovića, kao velikog majstora, ovo delo nije trebalo da bude prioritet za državu. Ne mislim da je propuštena velika prilika, takvih slika ima i biće ih, pa je to sada stvar tržišta koje nadilazi procenu kulturnog dobra od nacionalnog značaja. I Paja je u 19. veku radio za tržište i ova slika je i danas tržišna, što ne umanjuje njene umetničke i druge kvalitete koje neosporno ima – objašnjava dr Borozan.

TRŽIŠTE je kompleksno i ne može se naučnim aparatom determinisati, a istoričari umetnosti, kustosi, profesori drugim parametrima vrednuju dela:

– Paja Jovanović ima slike koje se nalaze u bečkom „Belvedereu“, muzeju u Melburnu, on je kosmopolita, čijih dela ima svuda po svetu i mogu da ih baštine razni narodi, zato je važno da mi prepoznamo uzroke sadašnjeg interesovanje za Paju i iskoristimo taj talas. U Hrvatskoj „brendiraju“ Bukovca, i trebalo bi da i mi to uradimo sa Pajom, da kontinuirano radimo na tome da on postane prepoznatljiv za našu kulturu. Mi smo mala sredina, nemamo kao neki drugi na stotine takvih autora, i kao nauka, i kao struka, i kako komercijalno tržište, i kroz edukativni rad za mlade, moramo od Paje i sličnih autora praviti zaštitni znak države i nas samih. Imamo i drugih sjajnih slikara koji nemaju tu cenu, ali su nulta tačka nacionalne baštine – tvrdi dr Borozan.

SLEDITI KAŠANINA

POSAO kustosa i stručnjaka je da prate, signaliziraju i reaguju u koordinaciji sa Ministarstvom kulture kada se na tržištu pojavi nešto zanimljivo – smatra Petrović. – Jedna od najmarkantnijih ličnosti u istoriji Narodnog muzeja, Milan Kašanin, redovno je obilazio pariske galerije, aukcijske kuće, sve pratio, a tek kada bi se konsultovao sa ministrom prosvete i crkvenih dela i uticajnim ljudima bliskim dvoru, političarima, onda se upuštao u nabavku. Nekoliko bitnih slika koje sada čine kolekciju strane umetnosti je takvim njegovim angažovanjem došlo u muzej.

POLITIKA OTKUPA

MUZEJI, galerije i druge institucije kulture, koje su na republičkom budžetu, same kreiraju strategiju svoje otkupne politike, objašnjava Danijela Vanušić (na slici):

– U njihovim godišnjim programima, koje finansira Ministarstvo kulture, postoji stavka popunjavanje zbirki, a rukovodioci ustanova, ili kustosi, na osnovu istraživanja i poznavanja svojih fondova odlučuju šta će za nju da se otkupljuje. Ukoliko se desi da se izvan planiranih otkupa pojavi neko delo na tržištu, stručnjaci onda, uz obrazloženje zašto ga treba nabaviti, obaveste ministarstvo. Država tada stupa na scenu nalazeći sredstva, ili neki drugi način, da ono dospe u muzej i postane državno vlasništvo.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *